Дани(ј)ел Симић

Десет година ошљарења

Деценија фестивала анимираног филма у Бањој Луци, на сасвим типски начин, готово каталошки, сакупља и показује сва обиљежја културне политике Републике Српске.

среда, октобар 25, 2017 / 13:14

Узимам овај фестивал за повод и пишем, не само јер ником другом не пада на памет, већ зато што морам. Анимацију волим, а умјетност живим.

Уколико бисте рекли да културна политика Српске не постоји, били бисте у праву. И још више, да за њу никог одговорног није брига. Но, кроз двоцифрен број година нешто се морало искристалисати. Макар кроз улагања сагледана и вођена, та културна политика живи и има своја обиљежја.

Обиљежја културне политике Српске су сасвим против интереса исте те Српске. Потпуно одсуство и најнижег тактичког, а да не причамо о стратешком приступу. Крајње стихијско отаљавање готово свих пројеката, који настају без икаквих претходних јавних расправа, студија изводљивости, те који служе углавном лично онима који су та средства из буџета формално додијелили и онима који су њихови званични корисници. За остатак друштва, тај утрошак из заједничке касе нема готово никаквог учинка, одјека ван Бање Луке, те је у очигледној супротности са прокламованом званичном "општом политиком" у Српској.

Најтрагичније од свега, јесте што културном политиком Српске управљају фондације страних влада, које су најчешће у сасвим непријатељском односу према овој српској државној творевини. Одговорне установе Српске, не да немају никакав програмски одговор на све те атаке, већ су у својој суштини искрени колаборационисти и промотери резања гране на којој сједе.

Бушно једро од великог платна

Примјери за то су многи. Од Стефана Немање до Грејсона Перија. Не требамо се позивати на силан новац, стратешке тежине, који је у периоду након приватизације Телекома Српске утучен у, не само лоше и пропале, већ сасвим пропагандно и политички штетне, те осрамоћујуће филмске пројекте (БЛИФФ, Турнеја, Свети Георгије убива аждаху…).

Примјер је пред нама.

Осим демократизације културе, у равни да један узак круг људи (који се за то занима, и које скоро све познајем) бесплатно може заиста видјети неке квалитетне програме и филмове из анимационе савремености и древности, безмало све на фестивалу анимираног филма у Бањој Луци је крајњи одрон.

Прво епска недомишљатост имена, односно просто назив града Бање Луке, на који се додају године које једу скакавци и други наметници у култури. Уз то, на нашу регионално-интернационалну срамоту и уз подршку Града Бања Лука, то име се пише онако како не стоји на Скупштини града и путоказној табли коју гости виде кад долазе. Дакле као једна ријеч. "Бањалука".

Но, то је друга и тужна прича, у којој се обично позива на локалпатриотску бруку да је "по правопису обоје исправно" (Бео Град, Новисад). Оно што јесте наша прича – тај правопис је увијек само једним писмом. Па и код предметног фестивала.

Сигурно преко 98% средстава која су додијељена фестивалима из државне касице-прасице у протеклих 10 година, има 100% медијске галантерије на латиничном писму. Уз омаловажавање, спрдњу, па и отворену мржњу организатора на помен српске азбуке. Небрига на овом пољу иде до степена умоболног самокоља. Без обзира на жестоку реторику одбране и унапређења српства, која се сваке године појачава из уста несумњивог симбола деценије за нама, Милорад Додик се зове, у култури је потпуно супротна ствар.

Само ти ради свој посао

У ноћи отварања, у мраку биоскопске сале и позорници Дјечијег позоришта Републике Српске, одгледали смо игроказ који сажима све ово што је до сада написано.

Програм несретно отаљан на нивоу средњошколске приредбе, гдје чланови жирија с муком напуштају гледалиште, по сопственим ријечима необавијештени да се требају представити публици, аутистичан однос ка медијима, водитељ недорастао задатку, који чита текст са материјалним грешкама о, рецимо, "изложби филмских плаката" у холу позоришта, док се у суштини ради о рекапитулацији плаката овог фестивала. И тако ближе…

Један за другим су излазили, да кажу ријеч за дневник или приме захвалницу, одговорни за овакво стање у култури. Незаобилазни представник Европске уније, односно канцеларије специјалних и нешто обичнијих, високих, нижих и осредњих представника јој у Сарајеву, чија застава се због спонзорства налази на биоскопском платну и каталогу, али не ни приближно тако велика српска тробојка и новокомпоновано импровизован "амблем" Српске са два писма и круне.

Можда је и Српска дала какве паре? Можда се представник министарства требао постарати да и његова земља бљесне пред очима пореских обвезника у публици, док држи говор? У САД и земљама ЕУ, примјера ради, не можете одржати ни скупштину орнитолога да на бини нема барјака те земље.

Међу заслужним лицима фестивала се појавио и данашњи министар правде, а некадашњи културе и просвјете, Антон Касиповић. У питању је свакако медијски и говорнички најумјешнији министар културе у протеклих десет година, који сасвим допадљиво говори како "награду није заслужио, јер је само радио свој посао".

Члан жирија – продуцент такмичарског филма

Не знам шта Антон доживљава као свој посао, али резултати су видљиви и у мраку. Довољно је рећи да, као и када је он листио паре за БЛИФФ, на десету годишњицу фестивала анимације, у такмичарском програму Српска нема свог представника!? Нема представника ни у једној категорији.

Биће да је "домаћи представник" у такмичарском програму прве вечери, филм "Аждаја" из Ефбиха? Можда фестивал мимо политике Владе РС промовише да смо ми "цијела БиХ" и у програм ставља дугометражни филм "Птице попут нас", од исте продукцијске куће из Сарајева? При томе је члан жирија, Аднан Ћухара, који се није ни појавио на отварању, истовремено и продуцент оба поменута остварења…

Све је подложно расправи, али да продуцент такмичарског филма буде у жирију – није.

Што је још горе и срамотније, Аждаја је једини филм гдје смо у најавној шпици могли прочитати нешто на азбуци. Додуше старосрпској, са средњовјековних надгробних споменика, какве видимо на варијантама конвертибилних марки из Ефбиха и континуираној сарајстанској кампањи отимања традиције и дневнополитичког прешминкавања повијести. Што све подсјећа на смијешни, измишљени језик, на плочи крај стећка испред Парламентарне скупштине БиХ, па и није чудно што је филм паре добио од кинематографског фонда "цијеле БиХ".

Свети Кулин бан убива аждаху

Посебно горак укус оставља што је Аждаја ликовно-специјалноефекатска показна вјежба у разради и дорађивању ненаучног мита о "бошњачкој" нацији, уз употребу мраморова (односно стећака) као искључивог насљеђа тог инстант-националног пројекта. Гурања тих надгробника у зороастристички дуализам као религије становништва "цијеле БиХ", који су касније, тобоже, по списку историчара пуних маште сви прешли на ислам. Без обзира што у Радимљи код Стоца скоро па да нема ни један стећак без мотива крста.

Посебно мучан и крајње неумјетнички утисак оставља банална појава зелених, плавих и црвених људских прилика у колу око ватре; што ресемблира на састав Предсједништва БиХ, али и жирија фестивала (Београд-Загреб-Сарајево) који ево већ десет година спонзоришу Српска и њен главни град.

Шта су онда резултати и чему фестивал ових десет година? Пошто и зашто? Зашто је половина публике, уз бесплатан улаз и на челу са угледним званицама, напустила салу прије окончања пројекције? Чему бесплатан улаз, а и деценијско улагање министарства уопште, када се ових година дешавало да на пројекцијама у публици не буде никога?

Замислите Демофест без и једног састава из Бање Луке и Српске? Дукат фест без и једног домаћег културноумјетничког друштва? Театар фест Петар Кочић без и једне представе позоришта које га организује? И то још без публике?

Е, сад замислите државу без Министарства културе и угледаћете Републику Српску.

Није проблем ограничен на фестивал о којем пишем, проблем је што су идеолошки сви такви. А плаћа их читава Српска. Овај заостаје и у изведби.

Мени је, лично, одлично и добродошло да могу бесплатно погледати филмове и стрипове каквима се годинама бавим, па, ако хоћете, и правим. Али као што ја нијесам сви грађани ове земље, тако ни одговорни у Влади РС нијесу Српска, нити су организатори фестивала које сви плаћамо власници истих и могу да троше паре како се њима свиђа. Откуд им, у крајњу руку, образа и храбрости да у министарству раде мимо званичне политике из Палате предсједника Српске?

Без подношења рачуна свим грађанима, провјере резултата и културне политике саме, у сразмјери са висином улагања и његовим правцем, то није демократија и зове се силеџијска некултура.

Моја је дужност да то напишем, а животни позив одговорних половњака да се на то љуте.



4 КОМЕНТАРА

Оставите одговор