Ћевапи са свињетином

Умјесто организоване прославе грађанству миле, тзв. Српске нове године, Бања Лука је ове године добила још један – Ћевап фест.

недеља, јануар 14, 2018 / 09:27

У мору фестивала који не требају никоме, осим онима који их организују за скупе паре свих нас, те епских аутоголова у културној и другим политикама Српске, шокантно је видјети било шта што се одржава у Бањој Луци, а да има плакат на ћирлици. И правилно написано име града, као двије ријечи.

Осим што нико нити прича, нити мисли да каже, колико је новца и других погодности за овај фестивал дао град или држава, ово је, парадоксално, концепт који пије воде. Односно пива. Овакав фестивал је самоодржив. А то је прилично битно за било какво уплитање власти које дијели наше паре. А и то, за оваква дешавања, може само у првих пар година и да сазнамо колико, једино када неко као Стефан Мачкић постави питање надлежнима.

Двије, до три марке јефтинији ћевапи него у радним данима бањолучких ћевабџиница, изазивали су редове као да су у питању неки други градови који о фестивалима храну дијеле џабе. То је, уједно, и највећа замјерка оваквом дешавању, пошто су са осјећам да се понижавају за ситан износ многи напустили ред и фестивал. Или више ћевапа, или ограничење колико ко из једног чекања реда може наручити порција.

Но, да се вратимо Бањој Луци и новогодишњем духу.

Краш у срцу, Хрватска у души

Но, ова месна замјена за јулијанску Нову годину, осим што полако иде ка тајни бањолучког ћевапа који у себи мора да има и мало свињетине кад је српски и толико познат, не улива баш сигурност да је то урађено сценаристички предумишљајно као у серији Месо. Географског поријекла као и предметни бањолучки ћевап.

Уз запрепашћујућу употребу азбуке, ипак се одаје дух оних који у градској власти стоје иза свега, а то је да се паркинг на којем се све одржава никако није могао звати „Код музеја Савремене умјетности“, „преко пута Градске управе“, већ баш мора „код Краша“. Уколико погледамо све друго што је организовао Град Бања Лука у новогодишњем смислу, биће нам јасно и зашто.

Осим што је све, али ама баш све што је организовано од ове гарнитуре СНСД-ДНС-СП власти, наставља се на латинично-загребачку традицију досадашње културне политике највећег града Српске. Зимзоград, Зимска чаролија, Званични лого туристичке организације БЛ, све сем српског натписа испод најновокомпонованијег тзв. Уставном суду БиХ покорног грба града, написано је писмом од којег се Петар Кочић врти у гробу као клизачица на леду.

А и то само јер су га додали на пано. Што је, знајући за шта се Кочић борио, вјероватно грешком.

Могу они што мисле да се разумију у културу, а посебно културне политике до миле воље да се смију или гаде, али владајућа олигархија производи и намеће свој културни образац. Он је латинични, прохрватски и тешки кич.

За све оне који су се гнушали Цеца-Аца и Бора-Баја музичког укуса наших властодржаца, схватили су да су ови данашњи пресвучени урбанисти и пејсажни архитектисти још гори. Умјесто српских народњака, они гурају хрватски поп. Што је исто као и народњаци, само једно десет пута горе по мозак и развој млађих нараштаја. Од чега је гори још једино Лексингтон бенд и сви бендови из његовог јата.

Ако је монтенегринска патетика ружичастих ђетића очекивана, као нешто што иде уз самоочитовану припадност Игора Радојичића нацији Мила Ђукановића, онда ова варијанта са Тонијем Цетинским, по истој музичкој аналогији, у најмању руку забрињава.

Но, то је вјероватно образложење зашто се градоначелник обукао за параду на Дан Републике у истим тоновима, као и за свој наступ на сцени са Лексингтон бендом.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *