Јадовно.ХР

Фронтал зна шта је покушај отимања туђег угледа, рада и замисли. Зато морамо реаговати на неоусташлук. Пише: Дани(ј)ел Симић Већина од шаке јада оних који знају и маре за сјећање на жртве комплекса логора смрти Независне Државе Хрватске Јадовно – Госпић – Паг, укључујући и мене, сазнала је то захваљујући запрепашћујуће упорном, саможртвујућем и крваво […]

недеља, јун 29, 2014 / 21:50

Фронтал зна шта је покушај отимања туђег угледа, рада и замисли. Зато морамо реаговати на неоусташлук.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Већина од шаке јада оних који знају и маре за сјећање на жртве комплекса логора смрти Независне Државе Хрватске Јадовно – Госпић – Паг, укључујући и мене, сазнала је то захваљујући запрепашћујуће упорном, саможртвујућем и крваво напорном дјеловању Душана Басташића.

Душан је основао удружење потомака и поштовалаца жртава поменутих логора, те је, у почетку готово без ичије помоћи, особито новчане, установио Дан сјећања на Јадовно (24.06.) и уз велику муку и компромисе успио да тај дан обиљежи код Шаранове јаме на Велебиту 2010. године. Како раније, тако и ове године.

Данас се дешава непојмљиво.

Неко настоји од тога направити естрадни догађај, покушавајући да погазе, пљуну и злоупотребе Јадовно, за што дјелотворније дупеувлакаштво клерофашистичком систему власти и политике у Неовисној Републици Хрватској, која не може обезбједити ни двописмене табле Србима у 21. вијеку и Европској унији.

Без обзира што је то Басташић већ јасно описао о чему се ради у свом отвореном писму владики Јовану Ћулибрку, ово пишем да се ствар сагледа из другог угла и, што је посебно битно, да се види да човјек у таквом гледишту није сам.

Иво Јосиповић неће на Слану

Захваљујући дјеловању Душана Басташића, већина Срба моје генерације је по први пут имала озбиљнију прилику да уопште чује за увалу Слана. Плаву гробницу у Јадранском мору на острву Пагу, коју није опјевао Милутин Бојић, а ни Иван Горан Ковачић.

Иван се бавио темом Јаме, али свеједно у некадашњим титоистичким школама СР Хрватске, као и данашње туђманистанске Неовисне Републике Хрватске, дјеца нијесу могла чути да је у 132 дана постојања јадовинског губилишта, побијено преко 40.000 људи. Углавном Срба.

Исто тако, Хрвати као цјелина не допуштају да ни у регион, а камо ли у свијет, доспије истина о томе да на Пагу, осим солане, Зрћа и сличних плажа те журки; постоји меморијално подручје Слана, гдје су хрватске усташе убиле око 8000 људи.

Запуштено, забачено, заборављено и забрањено

Спомен плочу, која латиницом и непотпуно говори о томе шта се збивало 1941. на Пагу, Хрвати су лупали већ три пута. Од тога два пута након 2010. године.

Није толико жалосно што о томе нијесте чули ни са једног тв-канала или портала у Хрватској, колико што то нијесте чули ни из Београда. Код Срба, особитно ових преко Дрине, ваљда је срамота или шовинизам подсјећати на историјске чињенице које су кључни разлози да би неко Српче, или његов другар друге националности, схватили шта и зашто се са Србима дешава данас.

Јадовно и Јасеновац су кључни појмови српског народа у 20. вијеку. Можда и више него Цер, Колубара, Проклетије, Крф и Кајмакчалан.

Ово све пишем, и по ко зна који пут оптерећујем и продужујем напис и његову основну поруку историјским чињеницама, из простог разлога што демокрација и цивилизована Еуропа ову плочу вашег екрана не могу разлупати.

Италијани су 1941. били приморани да изврше реокупацију своје зоне коју су препустили НДХ и да затворе предметне логоре. Не због човјекољубља, већ широког фронта српског устанка, који је додатно оптерећивао Хитлеров и Мусолинијев поход на Русију.

Као у неком болесном хорор филму, посљедњи преживјели логораши Јадовна 1941. постали и први становници у свијету нешто познатијег Јасеновца.

Туђманов Србин Пуповац

На броду који нас је одвезао на Слану 2010. године, није било још увијек актуелног предсједника Хрватске, нити телевизијских камера, али је био један други човјек, чији призор ми је изазвао наглашену мучнину. Басташић ми га је предусретљиво представио и питао да ме упозна, ако бих можда хтио неки разговор направити за Фронтал.

Одговорио сам да врло добро знам ко је Милорад Пуповац, а да ме може са њим упознати само ако хоће да га бацим преко ограде у море. То, због природе скупа, не бих имао жељу да радим. Кажем ја.

Туђманове слугењаре које су од 1991. до 1995. сједиле са њим у Загребу и по које је исти слао хеликоптер да га довезе кад му зафали глас, и даље ја причам, од Фронтала могу добити само оно што и Мирко Пејановић или Јован Дивјак.

Презир.

Душан је онда рекао да су закони у НАТО-овој Хрватској написани тако, да се мора имати суорганизатор из те државе, јер он као организација из Бање Луке не би ништа сам могао направити. То им је сад тзв. Српско народно вијеће и да се не праве никакви проблеми, па ни вербални.

Прије неки дан сам у једној кафани у Сарајеву, за оближњим столом угледао Насера Орића. Зато данас могу рећи да ми је призор Пуповца на истом броду којим пловим и ја, био далеко одвратнији и мучнији за боравак, од сједења у тој љетњој башти.

Никад више!

Читав репресивни и административни апарат Хрватске, систематски нас је малтретирао хапсећи, осуђујући и забрањујући улазак људима који су носили српска обиљежја. Редовно, па и прошле године, малтретирајући нас вишесатним прегледима на граници, како би закаснили на комеморацију. Све је то кулиминирало прошлогодишњим довођењем за говорницу, ни мање ни више, него Стипе Месића!

Што је превише, превише је.

Душан Басташић је, прошле године и у оном простору у којем су му то допустили, одржао најбољи говор који је до тада икада рекао над Шарановом јамом и пред спомеником из социјалистичког времена, који је данас обновљен и још увијек неполупан. Да се разумијемо, рекао је да му је драго што су дошли Срби са свих страна свијета, и да га је срамота што су аутобуси из Србије задржани на граници сатима, да још увијек нијесу дошли. Ништа лажно и ништа људски несхватљиво.

Након тог говора покренула се читава лавина тзв. "антифашиста", којима је Иво Јосиповић могао продати изјаву да су "бранитељи из домовинског рата, настављачи антифашистичке традиције". Нама по којима су деведесетих пуцали ти бранитељи-антифашисти усташке иконографије и намјера, уопште није дјеловало да смо ми фашисти, али нас нико није ни питао. Нити је то пуно битно за пролаз код Европске комисије.

Сви ти доласци хрватске врхушке и Бориса Тадића су били из разлога да се Хрватска прикаже као антифашистичка земља, која поштује људска права, не би ли било што мање проблема при прикључењу исте у ЕУ. И Србија и Српска су се трудиле да им, на овом пољу, тај пут што више олакшају. Ником, никада, неће бити јасно зашто?

У стварности, коју смо ми ходочасници на Јадовно видјели својим очима, то није могло бити даље од истине.

Јадовно јуче, данас и сутра

Ове године је Душан Басташић 20.-22.06. уз суорганизацију епархије и благословом владике горњо-карловачког Герасима, коначно направио комеморацију која је достојна човјека.

Зашто човјека?

Зато што су људи побијени на Јадовном, побијени због тога што су били Срби или Јевреји. Има ли величанственијег тријумфа над тим нељудима и крволоцима, него да кад дођете тамо, понесете српску заставу, кажете јавно да сте Србин и због чега и како је тих 40.000 људи убијено, те ко су настављачи политике Анте Павелића данас, и шта учинити да се исти такав злочин спријечи?

То је све оно у чему су нас хрватске власти, на челу са Пуповцем, покушавале онемогућити све ове године. Када нијесу успјеле, шта су се досјетиле да ураде?

Да уз помоћ њима наклоњених медија, незаинтересованих српских институција, те крајње неупућене српске и свјетске јавности, ураде најморбиднију ствар која се може замислити – да поново (и то данас!) организују комеморацију, гдје над костима невиних жртава може говорити било ко.

Прошле године, ни мање – ни више, него отворени усташа Стипе Месић. Човјек који је пред крај мандата обећао да ће наредити да Хрватска војска пресјече Републику Српску у Посавини, ако Бања Лука прогласи независност…

И да подвучемо (прву) црту (бојишнице):

Премало се и јалово ради на очувању историјског сјећања, без којег ће се српски народ наћи у још горој ситуацији него што се нашао након Другог свјетског рата. Стога, сваки помен Јадовна у медијима је добродошао. 70 година није било никаквог достојног помена, шта фали онда и пар пута годишње?

Оно што није јасно и добродошло, у наглашеној церемонијалности и религиозности оваквих комеморација, јесте питање како је могуће да владике Српске православне цркве подрже двије различите комеморације? Прије свега зато што у Јеванђељу по Луки 11:14-20 стоји:

14. И изгоњаше демона, и тај бјеше нијем; и кад изиђе демон, проговори нијеми; и дивљаше се народ.
15. А неки од њих рекоше: Помоћу Веелзевула, кнеза демонскога, изгони демоне.
16. А други кушајући га искаху од њега знак са неба.
17. А он знајући помисли њихове рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи, пропашће.
18. Ако се и сатана раздијели сам у себи, како ће опстати царство његово? Јер говорите да помоћу Веелзевула изгоним демоне.
19. Ако ли ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.
20. А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије.

То је што се тиче цркве.

Што се политике тиче, ако Републике Србија и Српска, не могу у постолујној Хрватској да нађу ни једног Србина или његову организацију, која ће им бити партнер у васкрсавању и унапређењу српских права (посебно оног на сјећање), а да то није Милорад Пуповац, онда ни Србију и Српску не чекају бољи дани. Онда су то и спољно и унутрашњеполитички неозбиљни људи.

Дакле, ако Милораду Пуповцу и СНВ толике године није било стало до Јадовна, да је био највјернији Туђманов Србин док су се прогониле стотине хиљада Срба из Републике Српске Крајине, а засметао му је данас крајње прагматичан, толерантан и стрпљив Душан Басташић, који је његов мотив да то чини сад?

Једнак онима невладиних организација по Србији, који упорно причају против сопствене земље. За неке људе је и то бизнис, јер Пуповчев СНВ финансирају не само институције Републике Хрватске, него и Републике Србије.

За крај бих молио све да запамте бар неки податак везано за поуке из српске прошлости.

То би било довољно.

 

 

———————

П.С.

Српску заставу код које се на посљедњој фотографији сликао Пуповац сам ја, кришом од препипавању склоних хрватских цариника, пренио преко границе. Ону са шаховницом, раније у тексту, сам је донио. Из осјећаја љубави и дужности. У времену настанка те фотографије, није било српске заставе у званичном протоколу комеморације.

Шта мислите шта нас чека даље?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *