Све су жртве једнаке, само су неке једнакије

Пише: Дани(ј)ел Симић

Кренули смо ми тако, у пет ујутру испод тврђаве Врбашкога града, да подсјетимо и себе и ко год има ухо да чује, на преко 40.000 Срба и Јевреја побијених за 132 дана 1941. године легализованим злочином Независне Државе Хрватске. Наша два аутобуса из Бање Луке, држали су преко сат и по на граници.

Нијесмо стигли на парастос, само на комеморативне говоре. Четири аутобуса из Београда, који су били непосредно иза нас, које смо видјели и чијим путницима смо махали, без икаквог разлога су задржани и претресани још четири сата. На граници и на пункту пред спомен-подручјем.

Дошли су када се комеморативни дио завршавао, говором (може ли већег понижења?) гробара Југославије и самоочитованог човјека на том задатку, Стипе Месића. Проломио се громогласан аплауз присутних, што је изненадило и самог говорника, па се окренуо према одоцнилим аутобусима.

Граничари су им, како кажу, на крају рекли: Готово је то све сада, закаснили сте. Џаба идете.

Мирни к’о Срби

Као да нас поново воде на клање, нико се није бунио. Нико није звиждао, нико није спријечио да над костима покланих и у јаму бачених Срба и Јевреја, говори човјек који је исто тако деведесетих одржао говор умаклим џелатима у Аустралији, рекавши како су Хрвати побиједили два пута и да немају шта клечати у Јасеновцу.

Једном као убице, као савезници Хитлера и Мусолинија и оснивачи НД Хрватске, други пут придруживши се српским ослободиоцима и побједницима над Трећим рајхом, као оснивачи СР Хрватске.

Једнако као и 1918. године. Једнако као и кад је изјавио као посљедњи трзај себе као предсједника Хрватске, када је обећао да ће Хрватска војска пресјећи код Брчког Републику Српску, ако буде пробала да се осамостали.

Вјероватно Стипе мисли да је побиједио и тај дан на Јадовну, јер у увалу Слана на острву Пагу је могло, по инструкцији организатора из Загреба, да иде само 35 људи из Бање Луке, а 65 из Загреба. Тамо смо ишли да обновимо плочу која је уништена одмах пошто је обновљена 2010. Латинична, комунистичка, постављена тек 1975.

Осталима није дозвољено, односно препоручено, чак ни да иду до мјеста гдје се заиста налазио логор Јадовно 1941. године у језовитим, јамама богатим шумама Велебита, удаљен неколико километара од споменика код Шаранове јаме.

Мук мржње

Ништа од тог већ вишегодишњег малтретирања није изашло у јавност Федерације БиХ и Републике Хрватске. Ни један међународни представник није реаговао, нити су медији као ФТВ1 и ФТВ2 (БХТ) објавили о том скандалу. Читава мегабајтна армијица портала финансираних из страних извора, ни ове године НИЈЕ ОБЈАВИЛА НИ ЈЕДНУ РИЈЕЧ О КОМЕМОРАЦИЈИ НА ЈАДОВНУ.

Нема друге, већ да се човјек утврди у повраћајућој мисли да је то све наставак кампање забране говора о српским жртвама, која траје од 1941. године до данас. Нарочито укључујући посљедњи рат 1991.-1995.

Да би се направило братство и јединство у социјалистичкој Југославији, било је потребно да се лаже. Срби су кажњавани ако су покушали било шта да кажу о својим помлаћенима широм Независне Државе Хрватске. Није се смјело рећи да су до 1944. партизани били готово искључиво Срби, да су се 1942. подијелили на четнике и партизане, да су дигли устанак управо због покоља новоформиране државе са шаховницом на застави.

Зато се то све поновило и почетком рата 1991. године је у Госпићу опет убијено 146 Срба. Зато Срба данас тамо више никако нема. И то је неком сасвим у реду. Не бих рекао да није.

БХ-варијетет братства и јединства

Они који су врло радо разбили некадашњу СФРЈ и протјерали Србе са већине територија Републике Хрватске и Федерације БиХ, данас причају исте приче као титоистички идеолози. Парадоксално, али ти самопрокламовани праведници и овај пут сматрају да се братство и јединство мора правити тако што ће се шутити о српским жртвама. Што ће се исте понижавати шутњом и уздизањем жртава других народа.

Кад год се вратим са Јадовна, данима послије тога будем некако туп. Мука је то велика да се одважим и нешто напишем. Све ми изгледа недостојно, недовољно, а понекад и узалудно. Готово нема српске породице којој заслужни грађани Независне Државе Хрватске неког нијесу заклали у Другом свјетском рату, али и данас већина њих не зна за ту претечу Јасеновца, по имену Јадовно.

Захваљујући комунистичком образовном систему, не знају ништа о тадашњем погрому над српским народом, а захваљујући инерцији неће изгледа знати ни у будућности.

Вече прије поласка на Јадовно, једна дјевојка ми је испричала како су њеног ђеда заклале усташе. Она сасвим природно користи тај термин када говори о тзв. Армији БиХ. Негдје у околини Бихаћа. Не само да су га убили, већ су му сјекли нос и уши. То је било прије двадесетак година. Баба је побјегла као и у Другом свјетском рату. Читав живот се, каже унука, бојала усташа.

Онда је дочекала дан да јој искасапе мужа.

Данас је други дан

Данас се будим и видим да је нешто другачије. Осим јутарњег програма, БХТ и ФТВ опет потврђују да су једна те иста телевизија, емитујући исту слику са комеморације у Поточарима. Мислим о тим флоскулама које стално слушам, па схватам да никоме није стало до истине, до помирења и братства. Да су нечије невине жртве много вриједније од неких других. Напримјер мојих.

Не желим данас да пишем о томе како ме љути кад чујем потомке, али и још живе чланове некадашњег усташког покрета, који су били "хрватско цвијеће" и вијерни грађани Независне Државе Хрватске, сљедбеници идеологије Анте Павелића или касније Исламске декларације, да пореде уживо, на телевизији коју ја финансирам, војнике Ратка Младића са чуварима нацистичких логора.

Ја тачно знам којој је војсци припадао мој дјед, а којој мој отац. Знам ко су били, за шта су се залагали, шта су чинили. И поносан сам на њих. Знам и ко ми је уморио прадједа на кућном прагу, неколико сати хода од Сребренице. Нека се други запитају шта су радили њихови преци. Та папанска прича на мене нема утицаја. Моја прапостојбина је у Бирчу и ја, захваљујући тој случајности, знам истину.

Топло вас селамимо из Долине шехида у Поточарима

Тако каже спикерка БХТ на крају вишесатног преноса, у којем је рекла да требамо саосјећати и са свим жртвама геноцида других дијелова БиХ, да би потом навела само мјеста страдања муслиманског народа. Зато бих ја данас да пишем о томе како неки у овој тзв. држави БиХ имају много већа права и да ће то, прије или касније, довести до њеног краја. Прошло је вријеме спахија и раје.

Већ сам писао о томе прије, како БХТ прави мојим парама документарце типа Марш смрти – БХ ходочашће, гдје осим што каже да "никада није нити ће вјеровати Србима", један од учесника војног пробоја из Сребренице тврди да су их више Кравица "четници дочекали у засједи и убили на хиљаде".

Стога ме сад не занима ни да причам о сопственом признању архитектата и извођача радова на изградњи мита у Поточарима, како се на списку од 8.372 особе налази најмање 500 живих.

Не занима ме ни да утврђујемо колико сахрањених нема везе са 11.07.1995. године, или да расправљамо о томе да како је могуће да из демилитаризоване зоне нахрупи 12.000 – 15.000 наоружаних мушкараца, нити колико их је погинуло са оружјем у рукама, пролазећи кроз линије Војске Републике Српске. Жалим искрено све невине жртве у Сребреници и Подрињу, било које националности да су, и у име тога бих да причамо о будућности у којој би требао да влада мир на истинитим осовама.

Геноцидна естрадна мисао

Онолико пута колико смо са телевизије данас чули ријеч "геноцид", толико је пута истина да је геноцид са епицентрима у Јадовну и Јасеновцу, главни узрок неповјерења, оружаног отпора и опште нежеље Срба да живе у неовисној Републици Хрватској и Босни и Херцеговини са почетка деведесетих.

Никакве ту жеље код Срба није било да се не живи у заједичкој социјалистичкој Југославији, нити да се истријебе Хрвати или Муслимани; већ просто да се поново не деси погром (геноцид је обесмишљена ријеч) српског народа од стране истих оних који су разбили и Краљевину Југославију. Због онога што раде вјерске, интелектуалне, медијске и политичке елите у Федерацији БиХ; Срби у Републици Српској ни данас не желе да живе у заједици са ФБиХ.

Суд у Хагу је данас, као и толико пута до сада, доказао да је естрадни. Заказао је разматрање жалбене одлуке о одбацивању тачке оптужбе Радована Караџића за геноцид у седам општина баш данас. И прихватио је. Исто баш данас.

Баш данас и ФТВ доводи некаквог професора Туцаковића да то коментарише и каже како је "Милорад Додик, предсједник те геноцидне творевине Републике Српске био у Караџићевом штабу који је реализовао ту геноцидну творевину Републику Српску". Поменуо је такође "разрачунавање радикалнијим мјерама".

Мисли ли ико озбиљно да живи са таквим људима у истој држави?

Реципроцитет зла

Мене сад занима да ли неко ко ово чита, а из Федерације је или Хрватске, стварно вјерује да у Загребу, Сарајеву, Задру, Зеници, Осијеку, Тузли, Вуковару, Мостару и тако даље… нико није одводио Србе у логоре, вршио масовна убиства и сахрањивао их по шумама, септичким јамама, испод смећа? Јесу ли то сами себе етнички очистили отуда или им је ипак неко помогао?

Да ли вјерују да Насер Орић заиста није ником ништа крив, или само да га квазисуд у Хагу није хтио осудити? Да ли стварно вјерују да је оваква медијска слика, која приповједа о ексклузивној кривици српске стране, заиста истина или је то посљедица тога што Срби нијесу могли издржати нападе немјерљиво јачег НАТО-а?

Када се деси неки усамљени, жалосни покушај Срба да ожале своје мртве и сачувају њихову судбину од заборава, неспонзорисан од стране ЕУ, САД или исламског свијета; зашто се то увијек тумачи као "ратно хушкаштво, буђење духова и ревизија прошлости, национализам"..?

Можете ли замислити да се некоме од поклоника који су ишли у Поточаре, десило исто што се нама дешава сваке године на Јадовну? Можете ли схватити зашто Валентин Инцко, Патрик Мун и ини, никад не дођу сутрадан у Кравице? Што ли нико никад не дође у Доњу Градину, да одају почаст жртвама Јасеновца, једног од највећих логора смрти у Европи 20. вијека?

Српска стратишта из овог посљедњег рата и онако не познају ни Срби, а ни за Јасеновац из оног свјетског се не би знало да није Јевреја.

Држите лопова

Мало би било потешко оправдати своје поступке према српском народу и политику непрестаног настојања да се Република Српска развласти до нестанка, када би се заиста причала истина, а не пропагандисало у више него прозирној политичкој намјери набацивања ексклузивне кривице.

Не знам коме нормалном се не слоши, када нека екипа (Биоскоп за мир) која снима индивидуална свједочења о догађајима у Сребреници 1995., каже да ће приказивати та свједочења "заједно са јеврејским сјећањима о холокаусту"? Што не пробају паралелно са сјећањима преживјелих Срба из истог периода? Страдали Срби из овог рата знамо да би били непристојни и да их треба сакрити да не тртљају којештарије…

Шта би било да РТРС ради исто што и ФТВ? Нико неће да схвати како је српска страна у подређеној позицији јер је НАТО војно поразио и да то неће моћи вјечно трајати. Тешко је то и замислити јер РТРС је била окупирана од стране Сфора, на њој је ведрио и облачио свемоћни страни цензор. Од завршетка рата је гомила новца уложена у то да се српска страна приче потпуно заглуши. Тзв. НВО сектор, који уз силне кампове мира, суживота и толеранције, стипендије и донације, ствара услове да једна страна трпи и шути, док је друга малтретира својим сјећањем о рату.

Упорно се потурају некакви Теофили Панчићи и Наташе Кандић, као да неког у Српској, па и у Србији, брига шта они имају да кажу. Не заклапа се по читав дан о "геноциду у Сребреници" из свих углова. Напримјер, као смисао дијалога и суживота доводи се у студио БХТ извијесни Чедомир Главаш из Братунца. Са америчком заставом на рамену и натписом на прсима "Сви и све за мир" (латиницом) он каже да његова организација "позива младе да иду на факултет у Сарајево, Тузлу, Зеницу, па ето и Бања Луку, а не у Београд"…

Ево мени је и до овог тренутка нејасно шта је у том његовом апелу европска или америчка цивилизацијска вриједност? Ваљда је то цијена коју мораш да платиш када једини поменеш Кравице данас на том истом медију, сједећи уз представнике Иницијативе младих за људска права и БИРН-а.

Мапирање геноцида

Овај поднаслов ми је запао за ухо као једна од Иницијатива младих за људска права… Ту су и још неки детаљи који ми бљескају у сјећање, у тој игроказној хипнотичкој машини. Долина шехида… Сребренички инферно… Перформанс умјетника… Читав спектакл… Спикери нам читају тачке оптужнице против Караџића… Најодговорнији је за њих Ратко Младић, без да је осуђен чак и код те спрдње од суда.

Не реците за оне који су погинули на Аллаховом путу: Мртви су. Не, они су живи, али ви то не осјећате… "Хоћемо ли им дати халал?" пита вјерски вођа "по нашем лијепом босанском обичају"… "И Црвени крст је крст", каже други опет у документарцу ФТВ… Приказују се играни филмови поратно-ратне тематике као што су Снијег или Халимин пут…

Све ја то гледам и питам се што то није тако на нашој телевизији? Питам се зашто свако ко проба да проговори о истини бива означен као десничар, мрачњак, великосрпски националиста, ратни хушкач, банализатор..? Зашто то трпимо? Зашто Република Српска нема своју јединствену парадигму страдања?

Само на ово посљедње питање знам одговор. То је зато што Срби не знају и немају права да се сјећају ни својих жртава из Другог свјетског рата, а камо ли из овог. Зато што је много Срба одшколовано да је то тако нормално и да то трпити треба, а да је срамота, оптерећење, хорор, примитивизам; учити дјецу шта се десило са њиховим прецима.

Пошто истина?

Мени ништа не значе оправдања да се то све финансира и помаже са стране, да се то ради да се завојевачи НАТО и ови домаћи оправдају за своје злочине против Југославије и Срба. Драги су ми сви ти Американци, Енглези, Нијемци, Холанђани, Хрвати, Муслимани, Срби… који плаћају или причају, или им се плаћа да причају, али ми је много дража истина. Ко ме једном видио у возу, зна да је то тако. Зна да бих рекао да је нешто лаж, са које год стране да долазило.

Увијек сам говорио да бих ударио шаком сваку српску будалу, којој би пало на памет да пореди Јасеновац и Сребреницу, јер је то оно што ови пропагандисти управо и желе. Обесмишљавање и неисторичност. То тврдим и данас.

Али данас, 11.07.2013. ево ја допуштам да се провукло поређење између Шаранове јаме и Поточара. Просто зато што за Сребреницу сви знају, а за Јадовно нико не зна ништа. Што страдале сваке године сахрањују и након 18 година, а на Јадовном још леже кости у јамама и незнаним и знаним, ево након 72 године. Што нас сваке године малтретирају и ограничавају у Хрватској, а прећуткују у медијима; док у Српској полиција обезбјеђује скуп и сви медији објективно извијесте као ударну вијест шта се десило данас у Поточарима.

Што се то ради уз велику помпу и присуство амбасадора и моћника, док нама извијесни Милорад Пуповац поручује да морамо пазити шта причамо, да не увриједимо својим сјећањем друге и не изазовемо злоупотребу и нова страдања, као што је то већ учињено. Ту мени, као и у случају Главаш Бранко, остаде нејасно ко је то злоупотребио 90тих причу о Јадовну, кад данас ни 5% Срба нема појма шта тај појам значи?

Ето, омакло ми се ове године такво поређење, ваљда што још вјерујем да је бол свих мајки иста, да је патња за умрлим родом и породом једнака у свих људи. Ваљда сам довољно блентав и патетичан да вјерујем у то да чињенице и истина вриједе више од сваког новца.

Ето, нека ми опросте сви којима је нешто засметало, али ја тако.