Зулфо Турсуновић – огледало постдејтонске правде?

У непрегледном низу овоземаљских неправди које су везане за Сребреницу, догодила се још једна. Поред Насера Орића, водећи актер сребреничке крваве драме између 1992. и 1995. године, Зулфо Турсуновић, преминуо је мирно у свом родном селу Сућеска, Република Српска, надомак места својих ратних злочина, али без да је икада пред судом био позван да, макар […]

уторак, новембар 16, 2010 / 16:08

У непрегледном низу овоземаљских неправди које су везане за Сребреницу, догодила се још једна.

Поред Насера Орића, водећи актер сребреничке крваве драме између 1992. и 1995. године, Зулфо Турсуновић, преминуо је мирно у свом родном селу Сућеска, Република Српска, надомак места својих ратних злочина, али без да је икада пред судом био позван да, макар симболично, одговара за своје поступке.
Истина, Турсуновић једном приликом, 27. октобра 2006, јесте био службено позван од стране истражних органа Републике Српске да се као осумњичени изјасни о томе да ли је:
„Супротно одредбама чланова 3 и 147 став 4 Женевске конвенције о заштити цивилних лица за вријеме рата, те одредбама члана 75 став 2 тачка A Допунског протокола из Женевске конвенције од 12.08.1948. године о заштити жртава Међународних оружаних сукоба, протокол 1, којим се забрањује вршење убистава цивилних лица која се налазе у власти супротне стране у сукобу, да је у временском периоду од маја 1992. године у својству команданта ТО Сућеска у склопу оружаних снага Сребренице учествовао у нападу на села Међе, Гребен и Гниона у којем је погинуо и рањен већи број цивилних лица и ратних заробљеника, као и у временском периоду од 08.06.1992. године а затим и 12.07.1992. године учествовао као непосредни командант јединица у нападу на село Залазје, заселци Обади, Радоњићи и Ажлица, у којима је настрадало цивилно становништво наведених села а један број цивила који је заробљен одведен је у затвор у Сребреници и за чију судбину се до дана данашњега ништа не зна.“
Али према исказима сведока српске и бошњачке националности ово је тек бледа слика Турсуновићевих злочина, који су се одликовали врло специфичним стилом. Он је својеручно клао и одсецао је удове још увек живим жртвама, садистички је мучио заробљена лица у сребреничком затвору, набијао је људе на колац и пекао их је на ражњу.
Али чак ни овакав благи покушај власти 2006. године да покрену неку врсту кривичног поступка против Зулфа Турсуновића, мада својим сувим правничким језиком ни приближно не дочарава жестоки лични стил Турсуновићеве нечовечности, ипак није уродио никаквим плодом.
Турсуновић је одлучио да користи могућност коју закон пружа да осумњичено лице одбије да одговара на питања службеника МУП-а и да не сарађује са истрагом, па се после мање од пола сата чак и тај једини покушај званичног разговора са њиме завршио без успеха.
Случај Зулфе Турсуновића оличење је слома последејтонске „правде“, како на међународном тако и на домаћем нивоу.
Међународни Трибунал у Хагу ни у једном тренутку није покушао, чак ни привидно, да отвори истрагу о ратним злочинима које је Турсуновић у својству једног од најближих доглавника команданта Армије БиХ и суровог господара рата у заштићеној и „демилитаризованој“ енклави, Насера Орића, починио на подручју Сребренице. Што се тиче Специјалног суда за ратне злочине у Сарајеву, подразумева се да он никада није предузео ништа, па чак ни формалне кораке, да Турсуновића процесуира без обзира на чињеницу да су се од прекида ратног сукоба изјаве Турсуновићевих жртава и докази против њега без престанка гомилали.
Турсуновић није био никакав Муслиман нити се његови злочини могу доводити у везу са том великом светском религијом. Као његов саборац и блиски сарадник Насер Орић, Турсуновић је био похлепни мафијаш и патолошки убица који међу својим жртвама није дискриминисао на етничкој или верској основи. Његов злочиначки досије иде уназад дуги низ година од пре почетка рата у БиХ. Крајем седамдесетих, Турсуновић је био осуђен на смртну казну за убиство лица муслиманске вероисповести, па му је та пресуда касније била преиначена у казну строгог затвора у трајању од 20 година коју је до амнестије, пред сам рат, издржавао у КПД Зеница.
Зулфо Турсуновић је особа чије некажњено напуштање овоземаљског живота припадници српске заједнице сребреничког краја посматрају са дубоким и оправданим огорчењем, а чијом животном делатношћу припадници бошњачке заједнице немају ни један разлог да се поносе.
Стефан Каргановић



Оставите одговор