У Сирији се то више и не крије: Америка и Израел су савезници Исламске државе

Нови преглед Фронтал.СРБ стања на сириском ратишту је чекао какво-такво смирење линија фронта, након упада турске у провинцију Африн на сјеверозападу земље.

петак, фебруар 16, 2018 / 11:08

Умјесто тога, ствари су се тако погоршале, да више нико не може ни сакрити атмосферу која је владала 1999. године, приликом агресије земаља НАТО, на челу са САД, на Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора). Ту мислимо прије свега на апсолутно понижавање свих принципа организације Уједињених народа, посебно у тренуцима када то одговара Вашингтону.

Једна, али велика разлика, јесте што Путин није Јељцин, а ни Ердоган више није што је био прије покушаја свргавања му војним пучем. Све то чини стање још замршенијим и осјетљивијим.

Не мора се бити велики познавалац, ни ситуације у Сирији, ни уопште свјетске политике, па да се види да ратну агонију и повећање патње становништва ове земље, директно и недвојбено појачава, продужава и погоршава искључиво Америка, те њени савезници. На првом мјесту Израел. Да није њихових интереса, због којих је рат у Сирији и започео, стање на терену је такво да је зрело за трајнију успоставу мира преговорима. Но, због страних агресија се то неће ускоро десити.

Од прошлог прегледа, најживље активности на ратишту би се могле подијелити на три дијела:

1. Напредовање Турске војске и исламистичких арапских сателита (Слободна Сиријска Армија / ССА) у курдски контролисаном џепу у провинцији Африн.

2. Напредовање снага Сиријске Арапске Армије (САА) у провинцији Идилиб. Појављивање, окружавање и ишчезавање исламистичког џепа гдје се на власти смјењују ССА и Исламска држава (ИД).

3. Напад авијације САД и Израела на војне и цивилне структуре суверене земље Сирије, чији територијални интегритет грантује Повеља УН. Отворени рат између Курда и Асада на овом подручју. Посебно је био опасан сукоб око Деир ез-Зора, гдје је погинуо већи број руских плаћеника из јединице Вагнер.

Турска: Ради око Африна, пријети око Манбижа

Курди су у крајње сложеној ситуацији, гдје општа политика овог национално-ослободилачког покрета у потрази за независном државом, заправо жртвује енклаву под курдском контролом у провинцији Африн. Наиме, и прије него што је Турска ушла на територију са које се повукла Исламска држава, те тако раздвојила Африн и остатак курдског појаса јужно од границе са Турском, Курди у Алепу и Африну су били упућени на сарадњу са Башаром ал Асадом и његовом САА.

Када се Турска укључила у игру, а објективно има највећи утицај на исламистичку ССА, Американци су промијенили политику подршке и почели немилице наоружавати Курде, потичући их политички и помажући из ваздуха у намјери да заузму што већи дио територије Сирије. Наравно, приоритет су искључиво нафтна поља, који након цијепања територијалне цјеловитости Сирије, САД намјеравају дати својим компанијама.

На том примјеру се најбоље види каква лудница влада у Сирији. Курди из афринског џепа добијају помоћ од Курда из Алепа, али и из других територија. Свима је заједничко да су пропуштени кроз територије под контролом Башара ал Асада, с којим код Деир ез-Зора крваво ратују. Истовремено, Русија и Турска имају све боље односе, те је јасно да је код Африна Русија прећутно подржала интервенцију Анкаре, таман колико су то урадиле и САД. Рекс Тилерсон, предсједник америчке владе, помирљивим тоновима се обраћа Турској, наводи да има проблема са војним устанцима на сопственој територији, те да САД „никада нису давале Курдима тешко наоружање“. Исти говорник разрезује издашан буџет за наставак наоружавања Курда и наглашава да би „Манбиж требао остати под нашом контролом“.

На самом терену, јасно је да се сусрећу једна озбиљна буџетска војска и импровизована курдска самоодбрана, те су Ердоганове трупе на пет мјеста направиле помак унутар курдске енклаве. Четири непосредно уз границу са Турском, а пета из правца града Азаза, гдје се Турска војска налази још из времена раније агресије на Сирију, тј. операције Штит Еуфрата. Курди су успјели да униште неколико тенкова, оклопних и других возила, сруше један оклопни хеликоптер турске производње, али напредовање не успјевају зауставити.

Ситуација за Курде постаје критична, до мјере да су све гласнији захтјеви да се сада ипак прихвати ранији приједлог да се у Африн пусте јединице званичног Дамаска, како би се становништво сачувало од смрти и прогнанства, а територија од даљих разарања.

Асадов поход на Идилиб

Претпрошли пут смо писали о нефункционалности и несамосталности ентитета који настају линијама фронта у Сирији, те како пруга Алепо – Дамаск има територијалне прекиде на пет мјеста. Е, сада је један од њих саниран. Линија се на два мјеста опасно приближава пруги, али, у случају замрзавања граница, Асад има жељезничку везу између градова Алепо и Хама. За почетак.

Исламистички џеп је бивао окружен, деблокиран, па онда ишчишћен, гдје су Асаду подршку пружали сами исламисти, уз жестоке обрачуне и стално међусобно конвертитство између ИД и ССА. Турска је пришла својим јединицама и успоставила своје осматрачке тачке на већину те новоуспостављене линије, те је јасно да ради исти посао као и Американци на југоистоку Сирије. Осигурава се да провинција и град Идилиб, заједно са већ заузетим и планираним територијама буде дио „турског ентитета“ унутар Сирије.

Оно што је најмаркантније са овог дијела ратишта, било је обарање руског јуришног авиона Су-25 и поступак пилота Романа Филипова, који је рањен узвраћао ватру џихадистима, а онда је рекао: – Ово је за вас, момци! – и разнио се ручном гранатом, убивши и ранивши неколико исламиста. Уз помоћ Турске, његово тијело је извучено и постхумно је проглашен херојем Руске Федерације.

На дијелу ратишта око Идилиба је промјена линија фронта раније била јако тешка, скоро невјероватна за Асадове навијаче, али сада се та територија полако топи и постаје мања чак и од „сигурносне зоне“ око Ал Баба коју држе САД, у циљу пресјецања комуникације Дамаск – Багдад. Сад ни деблокада енклаве владиних снага око мјеста Фуа и Кефраја не изгледа тако неоствариво.

Американци бране нафту, Израел остао без Ф-16

Крајњи злочин против цивилизованог човјечанства. Једино тако би се могло описати дјеловање САД у Сирији. При том, заузимање и по цијену глобалног рата и озбиљног војног сукоба са Русијом, то није интерес америчког народа, већ умоболно богатих власника мултинационалних нафтних компанија. Сиријска власт је, на мостобрану код Деир ез-Зора покушала да потисне курдске Сиријске демократске снаге (СДС) и преузме контролу над својом територијом од паравојске, но Американци су то дочекали спремно.

Нанијели су координисане ваздушно-артиљеријске ударе, те након тога извршили додатну концентрацију својих и курдских копнених снага, уништивши један тенк Т-72, више артиљеријских положаја и оруђа, те нанијевши провладиним снагама непланиране губитке у људству и техници. Међу њима и већи број руских држављана. Све то у циљу заштите нафтно-гасног поља Коноко. И у циљу ничег другог.

Да је то тако, показује још увијек велика територија под контролом ИД, а којој приступ имају само СДС и њихови спонзори из САД. Како сјеверно од Еуфрата, тако и уз границу са Ираком. Очигледно је да војсци Доналда Трампа уопште није битан, као ни до сада, рат са ИД, већ искључиво комадање сиријске територије, у којем себи желе највећи дио колача и маневарски простор за стварање нестабилности и подлоге за нови рат у будућности.

Израел је, такође, без икакве најаве, а у очигледној координацији са Војском САД, извршио серију напада без објаве рата по положајима суверене државе. Израел већ деценијама под окупацијом држи стратешки битан дио Сирије, познат као Голанска висораван (на карти испод означено плавом бојом). И не намјерава да одатле икада одступи. Напротив.

У овој чудној причи гдје се свако мало потежу лажне вијести о Асадовом „нападу хемијским оружјем“, за које никада није пружен ни један доказ, таман као ни за „масакр у Рачку“ за вријеме агресије НАТО на Србију и Црну Гору; Уједињени народи не значе ништа. Док је у вријеме рата у бившој југословенској републици БиХ титула суверене државе чланице УН била невјероватно битна ствар, због које су се вршила иста оваква бомбардовања као сада у Сирији, у циљу мијешања у ток грађанског рата, данас је то сасвим небитно. САД, ЕУ и остатак НАТО, очигледно правила игре третирају као главни силеџија међу дјецом која играју кликере. Мијењају се истог оног тренутка када то одговара или затреба насилнику. Безакоње и ратни злочин, једино је чим се може описати ово удружено израелско-америчко дјеловање.

Израел сматра да може нападати војне инсталације у Сирији, само ако каже да је повод за то уништење иранског дрона, иранских капацитета, иранских шта било. При том је довољно рећи, али не морате и доказати, да вам је ирански дрон повриједио ваздушни простор.

То што Иран заговара нестанак Израела и помаже Дамаску, логички је исто као што Израел и САД спонзоришу ИД и нестанак Сирије. Израел напада баш онда када им је најгоре (уништење исламистичког џепа у провинцији Идилиб). Израел бомбардује снаге сиријске владе, док му је у самом сусједству један џеп ИД (црна боја на карти изнад). САА је одговорила на ваздушне нападе, али овај пут је и појачано руско присуство промијенило досадашњи шаблон израелске агресије, те су остали без авиона Ф-16 који се усред оштећења срушио на израелску територију.

Оно што је посебно непријатно за посматраче из цивилизованог човјечанства, јесте сладострашће америчких фејкњузерских и европских полтронично-ректалних медија, који инсистирају на већем броју убијених руских држављана око Деир ез-Зора, због чега се руска влада мора вадити да то нема везе са њима, већ су у питању плаћеници (читај Блеквотер). Ово агресивно понашање, коме је циљ понижавање Русије у очима својих грађана, као и наставак блокаде пута Багдад – Дамаск измишљањем „сигурносних зона“ у вријеме док Русија разговара са Турском и Јорданом о модалитетима мирног рјешавања кризе, јасно указује да су земље НАТО отпочеле овај рат, да оне спонзоришу тероризам, те да се рат не завршава, искључиво јер још нису задовољни оним што су постигли, у односу на новац који су уложили у сиријско крвопролиће.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *