Света Руска Лавра

Општа оцјена, од Дејтонског споразума до данас јесте: Добро нас Руси и помажу, колико им се ми слабо шлихтамо.

субота, септембар 22, 2018 / 00:24

У поређењу са Турском, Саудијском Арабијом, Малезијом… за једну, те Хрватском, Њемачком, Ватиканом за другу страну, трећа, српска страна, не може ни Србију мирна срца именовати као неког ко се може поредити по „иностраној“ помоћи.

Србија је једини истински савезник и трговачки партнер Републике Српске, али претрагично често је руководство у Београду срозавало мајку на маћеху. Тек од доласка Томислава Николића на мјесто предсједника, те Александра Вучића на мјесто предсједника владе, барем у естрадном смислу је дошло до остварења специјалних и паралелних веза. Изузетак чини Војислав Коштуница, који је осим изградње моста Сремска Рача – Рача, преплатио продају Телекома Српске до дугорочних политичких посљедица. 

Тек након пресвлачења радикала у напредњаке, Република Српска се уопште појавила на тв екранима у Србији. Раније се Бања Лука помињала мање од Скопља, а камоли од Сарајева, Загреба, Љубљане. Дакле, као што смо ратовали 1995. године сами против убилачке машине сјеверноатланског савеза, тако нас ни данас нико озбиљно у Српској не помаже са стране. Посебно након 1999. године и још озбиљније и дуготрајније агресије на Србију.

Е, ту долазимо до Русије.

Једини савезник у Савјету за проведбу мира

Данас је Руска Федерација једини члан Савјета за проведбу мира који одбија да се сложи са извјештајима симпатичног, те већ помало заборављеног кловна по имену Валентин Инцко. У њима је Српска вазда нешто крива за проблеме Ефбиха. Да нема Русије, односно да се под вођством Владимира Путина није опоравила и вратила се међу суперсиле, одавно би Српска била сведена на ниво фолклорног друштва. А није да тај посао не иде добро.

Зато је ова посјета Сергеја Лаврова веома значајна. Не по томе што ће руски туристи престати да иду у Црну Гору и доћи код нас. Тито се постарао да Србија нема излаз на море, а НАТО то искористио расрбљавајући помоћу Мила Ђукановића и поморску српску државу у отвореног непријатеља Београда и савезника Загреба. До степена да немају страха од Његоша са Ловћена, те овог љета шаљу војну делегацију у Книн, на прославу највећег етничког чишћења у Европи од завршетка Другог свјетског рата. Да се љубе са онима који су им побили сународнике. Сународнике којих су се одрекли. Као Мило своје изјаве из рата да је: Поносан на српско поријекло и црногорску државност.

У тако тешком стању, рекосмо, посјета је најзначајнија дипломатска активност од Дејтона на овамо. Долазиле су у Бању Луку и државни секретар САД, Медлин Олбрајт, Римски папа Војитила, те Кетрин Ештон као предбрекситовска министрица иностраних послова ЕУ. Али нико од њих није дошао пријатељски. Сви су дошли да нешто узму, уврну руку или отму силом. Лавров није.

Предизборни тајминг и регионални значај

Сергеј Лавров је показао да је свјетлосним годинама бољи од, рецимо, Андреја Козирјева. Личним гестом је испоштовао обе закрвљене стране. Предизборни тон и пројектована фаворизација је дипломатски неутралисана тим што се прво у Сарајеву срео са Иванићем, Изетбеговићем и Човићем, а првом од наведених поклонио за 60. рођендан сат и наливперо. На овај начин не само да је издвојио Србина у Сарајстану, већ је у старту испеглао то што ће, након говора који је сезао до Аустроугарске монархије и неправде према Србима, опет лично издвојити – Милорада Додика.

Колико год код нас био дигнут профил овог догађаја, он је у свјетским оквирима прошао непримјећено. У тренуцима док Лавров слијеће на Маховљане или држи говор на угаоном камену, РТР Планета емитује (домаћу) серију, а Раша Тудеј (РТ- Russia Today) интервју са мађарским министром иностраних послова код Софије Шеварнадзе. Чак и доле на каирону, излазе вијести о америчким санкцијама Кини због куповине руског наоружања, преврнутом трајекту у Танзанији, поновном таблоидном враћању случаја Скрипаљ у британско јавно мнење…

Стигао је овај догађај у оба медија до интернет странице, али РТ изјаву Лаврова о неприхватљивости мијешања САД и ЕУ у Балканска питања, Бању Луку користи чисто да геолоцира изјаву, док се текст даље бави Косовом и Метохијом, Црном Гором и Македонијом. У тренуцима када се у Сочију Путин састаје са Лукашенком, логично је да је у руским медијима то главна вијест. Лавров је стално негдје на путу.

Но, ова посјета је свеједно немјерљиво битна. Не само нама у Српској. Свима у региону и онима у Савјету за проведбу мира који то прате, поручено је да Русија зна које су границе Републике Српске. Гдје се она уопште налази. Лавров је испоштовао све протоколе и прво слетио у Сарајево, потврдио Дејтонски споразум, па онда дошао у Бању Луку. А није морао. Рахметли Џон Мекејн или помињана Кетрин Ештон, без икаквог обзира и образа су долазили у Кијев и дијелили чоколадице, држали говоре и руковали се са насилним демонстрантима против легалне власти. Мимо базичне пристојности и ван памети сваке дипломатске праксе.

Требамо ли им и како смо се ми то Русима уопште нудили?

Након насилне смјене власти у Србији 05.10.2018. године, на власт је дошла поњава од огромног броја странака и удружења, који су окренули леђа Русији у пуном капацитету. Још од увођења у НАТО на мала врата када је био министар одбране Савезне Републике Југославије, братимљењем са Националном гардом Охаја и сличним маневрима, дезертерска мајка и политички старлетан Борис Тадић је чинио све, не само да се удаљи од Русије (по преузимању мандата отишао у САД и након истека времена предвиђеног за службену посјету, продужио боравак у приватном аранжману) него је радио и све што је у његовој моћи да Српска удовољи захтјевима окупатора и додатно еродира своју државност.

Након утапања Војске Републике Српске у тзв. ОС БиХ од стране данашње опозиције, на власт је дошао Милорад Додик, који је за то исто гласао у НСРС као опозиција. СНСД-ова Ана Тришић-Бабић отворено лобира и чини све да БиХ уђе у НАТО, а намјеру о томе потписује и Небојша Радмановић. Који гласа и за ваздушне нападе НАТО на Либију и консеквентно – смрт Моамера ел Гадафија.

Онда, када су САД на челу са Морин Кормак смислиле да им је доста Милорада Додика, јер није било довољно што је Српска раздвојена на два дијела уградњом Арбитражне одлуке за Брчко у тзв. Устав БиХ, те растурена чак и идеолошки, останком без грба и химне, онда се опет појављују Руси као савезници и нежеља да се иде у НАТО. То је све позитивно, али ко Србима послије свега тога више да вјерује?

Српска ће у НАТО ући као метак, уколико тако нешто одлучи Србија. Ту нема збора. Но, у говору у Косовској Митровици, Вучић је као неоспорни господар друге стране Дрине поручио да Србија никад неће ући у НАТО. То је једино логично што можете рећи војном савезу који вам је агресијом отео читаву једну покрајину, али не мора ништа да значи. Зашто? Зато што се види колико смо неозбиљни у дипломатском смислу. Свака нова власт мијења стратешки правац земље. Стога, Сергеју Лаврову дугујемо велику захвалност за ову посјету. Сад само треба радити на томе да то код куће не остане само на нивоу симболике, те предизборног куриозитета. А то ће ићи тешко. Барем ако се руководимо искуством.

Обрнуте заставе

Руси и Срби су веома различити по много чему. Величини, међусобној удаљености, језику. Но, управо ако би кренули уназад по овим разликама, наилазили би на сличности.

Осим што су у питању словенски језици са огромним фондом потпуно идентичних ријечи, један период је готово чист руски био и књижевни језик Срба. Познат у историји као рускославјански. Велика даљина нас зближава као усамљене, непропорционалне савезнике на тако раскораченим тачкама. Окружени непријатељима и НАТО савезом. Величина нам је, дакле, обрнуто пропорционална, као застава. Србе често зато портретишу као „Русе у малом“.

Не без разлога.

Много тога је у повијести руског народа, слично нашем. Они су имали Татаре, ми смо имали Турке. Основали смо своје древне државе, на територији на коју је шапу ставио НАТО. Зато они имају Украјинце, ми Црногорце. Кијевску Русију и Рашку.

Без разлике: Сличности и сличности

И у Првом и у Другом свјетском рату, грозоморно смо истребљивани од истог непријатеља. Руси нас никада нису оставили на цједилу, ако нису морали бирати између нас и свог опстанка. У прошлом вијеку, нас, рецимо, никада нису бомбардовали. Тешко смо страдали, и ми и они, од комунистичке идеологије. Након распада СССР и СФРЈ, оба народа су морбидно историјски закинути.

С том разликом што је Грузијац Стаљин Источну Пруску (данашња Калињинска област) припојио од Њемачке изравно Руској Совјетској Федеративној Социјалистичкој Републици. Код нас је Хрват Тито Истру припојио Хрватској и Словенији дао излаз на море. Као награду што су већински били на страни нацизма, а не Србији, што би, било праведно по политичкој оријентацији и жртвама које су Срби поднијели за протјеривање Хитлерових и Мусолинијевих снага.

Што би све било недовољно, да се у Београду није појавила Црвена армија и спасила српске дјечаке узалудног гињења на Сремском фронту. Није направио аутономну покрајину Крајину, а камо ли Далмацију или Славнојију, али је зато Србији дао двије. Од којих ни Војводина данас још увијек није гарантована као српско власништво, ако се питају политичари Запада.

Територије на које смо полагали право прије распада тих савезних држава, припадају другим републикама, данас међународно признатим земљама. У њима налази велики број сународника, чија се права крше без пуно сикирације од западних фондова који, тобоже, бране људско достојанство.

Специјалне и паралелне везе са Москвом

Из ових готово па невјероватно подударних паралела, требало би извући наук и престати се заглупљивати Холивудским шареним лажама. Окренути се ономе ко ти жели добро, насупрот оном ко ти јавно поручује да мораш прихватити његово зло, ако би да уђеш у савез са њима. Без гаранције да те неће више тући, понижавати, распарчавати.

Сви се, па и Русија, руководе интересом, а не толико словенским братством и православљем који нас спајају на емотивној равни. Требамо наћи шта је руски интерес, те га остварвати за кредитну линију која би нас избавила из раља ММФ. Лавров је у томе одиграо велику улогу, те се уз Путина којег Срби само што не ставе на икону, пренумерисао себе за улицу или споменик у Бањој Луци. Кад може Вилсонова, што не би и Лавровљева.

Наравно, само ако прије тога подигнемо у главном граду Српске споменик за борце и њихове старјешине, који су нам државу изборили. Без тога Српске врло брзо суштински, ако не на папиру, неће више бити. У шуми сличности, међу нама и Русима се све више истиче и једна велика разлика. Једнако су залуђени америчком културом као и ми, али Срби данас већински пишу латиницом, док Московити још увијек користе своје национално писмо са поносом. Барем код куће.

Запитајмо се ко смо и шта је наш идентитет, па правим писмом и са правим друштвом потпишимо споразуме који ће нам осигурати мирну будућност и опстанак.



8 КОМЕНТАРА

  1. „Сви се, па и Русија, руководе интересом, а не толико словенским братством и православљем који нас спајају на емотивној равни.“
    Само ова реченица припада подручју оног рационалног, тиме и вриједи, може се замислити у некој озбиљнијој, хладној политичко-економској анализи.
    Све остало је тек уобичајени романтичарски, сјетни, патетични, ћирилични расска́з који, попут живице која је израсла око ње, сакрива ту реченицу…

  2. Тачно је да се сви, а како закључује аутор, и у Русија, руководе интересом, а не толико словенским братством и православљем који нас спаја.
    И тако је како је свјета и вијека.
    Међутим, велики народи, тачније лидери великих народа, они који су дорасли својој историјској мисији (Путин за разлику од пијандуре Јељцина јесте), не гледају тако упрошћено ствари, гледају ширу слику, разумију важност припадности некој културној и духовној сфери, код потеза гледаће и интерес наравно, али гледаће и у будућност, градити мостове гдје се може, неће их рушити гдје постоје. Ту су духовност, култура, етнографија, историја важни.

    Русија опет има стотину пута веће проблеме, и хиљаду пута већу муку него Србија и Српска, многи су се намерачили на Русију и род руски, и морају гледати како сами да то предеверају, да преживе и опстану. Морају вући мудре потезе.

    Ако им је интерес зближавање и приближавање турском и иранском фактору (у Русији и сами имају бројне турске народе, од којих су многи прихватили православље и надлежност Московске патријашије), сигурно ће бити пажљиви кад дају подршку Србима (нас милион и нешто) у Српској, и вагаће сваку ријеч. Но, важна је и симболика.
    А посјета Лаврова пријестолници Српске у симболичном смислу пуно значи.

    Русија опет настоји помирити своју прошлост. Свој трауматични период Октобарске револуције и грађанског рата, помирити бијеле и црвене, бољшевизам и традицију гдје важност има царски период, то је јако примјетно кроз њихов филм и серије.
    Владавина задњих царева из династије Романових, за саму Русију бјеше трауматична, бјеше и увод у вријеме хаоса и ужаса, но Срби морају памтити да је та Русија Романових много доброг Србима учинила, и почетком XIX.вијека, два пута су, 1877-е и 1914-е због Срба, због неке обавезе нашем роду, духовне везе, ушли у рат када нису имали никаквог интереса, када им рат никако није одговарао, и рат који је могао бити погубан за Русију. Овај други 1914-е и јесте био погубан, Русија је тим ратом и хаосом који ће услиједити уништена, економски, духовно и морално, изгубила је и душу.
    И због тога морамо бити вјечно захвални.

    Ова данашња Русија наставља на том путу. Ако неће имати штете, помоћи ће и Србији и роду нашем, и Српској наравно, то су већ доста пута показали. Но како написах, мора вући и опрезне потезе, званичници морају бити опрезни у изјавама. Лавров свакако јесте, један прорачунати, препригани дипломата гдје је сваки гест, свака реченица пажљиво бирана.

    У сваком случају, руско-српски односи, односи сродних народа које много тога везује иду у добром смјеру.

  3. Moji drugari…tesko onom kome je Rus komsija..Osim sa Belorusijom, Rusija nije u dobrosusjedskim odnosima ni sa kim.. Bio sam rusofil, kao i vecina Srba. I sad cijenim i postujem veliki ruski narod i sva postignuca ruske kulture. Ali kad sam poceo da zivim sa njima i kod njih, razocarao sam se. I nisam tamo bio gradjevinac ili vozac, vec neko ko je bio doboko povezan sa njihovom politikom. Ono sto autor ne shvata u ovom tekstu, a zaboravio je i tu paralelu da poveze sa Srbima, jeste da se Rusija i Rusi potpuno promjenili u komunizmu i poslije. Kao sto je srz srpstva nestala masovnim pogibijama u 1.svjetskom ratu, a potom iskorjenjena u komunizmu, tako je i Rusija dozivjela u gradjanskom ratu, a potom komunizmu. Prazna je to ljustura drugari…nema se sta od nje nauciti niti ugledati na nju.. I tu smo isti…I mi smo prazna ljustura
    Dobra od Rusije ne mozemo ocekivati, jer ni narod Rusije ne ocekuje dobra od svoje drzave. Tacno je da ne mozemo ni mnogo loseg ocekivati, i to samo zato smo smo daleko, a i mali smo. Ne mogu sebe da zamislim u funkciji bilo cijih interesa, a pogotovo ruskih nakon svega sto sam se nagledao tamo

  4. Од 1700. Русија се трајно одриче Хелма.
    Од 1917. Русија свагдан свугдје свакако све чини против Државе Србије и србскога народа.
    Од 1989. Русија одбацује, унижава и уништава све проруске државе, народе и уљудбе.
    У XXI. стољећу свакому народу пријатељевати према Русији луђе је и смртоносније неголи кад у XX. стољећу жидовски народ помаже Трећему Рајху.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *