Што сикћеш безуба змијо?

„О окупљању групе „Правда за Давида“ претходно нисам желио писати.“ Зачудо или не, овом реченицом почињу многи који су дешавање коментарисали на Фронтал.СРБ. Тако и Александар Грбић у детаљном и ерудитном тексту.

петак, јун 22, 2018 / 00:14

Слободна нација може имати ослободиоца, а потлачена само другог угњетача.

Монтескје

Оно што је одвојило Улрике Мајнхоф од Софије Шол свакако није био недостатак савјести – а ипак је било тако јасно да црну ружу од бијеле руже дијели читав један свијет.

Јирген Хабермас

Пише: Александар Грбић

О окупљању „Правда за Давида“ претходно нисам желио писати. Али, уколико су се са свих страна ројеви мамелучких експерата оборили на овај скуп као на антисрпски и шарповско-сорошевски, обојено-револуционарни, субверзивни и, сасвим екстремно, анархистички, остао сам дужан експертима за лијепе аргументације. Semper ego auditur tantum? nunquamne reponam… А неке су аргументације у истини тако лијепе да је тужна околност што не могу и приватно експертима исказати моју захвалност. Овдје ми конвенције јавнога иступа диктирају у избору ријечи. То излазим пред експертa као Вук Мићуновић пред Риџал Османа. „Знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако.“

Истичем овај изузетак: нећу говорити о Предрагу Ћеранићу. Јер, Ћеранић је човјек врло образован, и што је важније – декан, а ја нећу да будем упамћен као дежурни enfant terrible спрам деканȃ у Републици Српској. Уз то је Ћеранић, као необично свестран човјек, и први обавјештајац међу деканима, а мени је дојадило што ми и удбаши са мање стажа снимају телефонске разговоре. Већ ми је академик Поповић довољно упропастио љубавни живот. Јер, како год се у некој дјевојци разгори љубавна страст за писцем ових редова, ипак неће да ми говори враголасто у телефон, од стида пред академиком Поповићем. Ако би ме сад и декан Ћеранић почео прислушкивати можда би снимци академика Поповића трпили од микрофоније, а мој љубавни живот двоструко. То су моји разлози.

*

Проблеми демократског легитимитета, слободе и политичког ауторитета су најтежи проблеми политичке теорије. Осим у објашњењима медијских експерата. У њих су то најлакши проблеми. Власт је да влада а народ да слуша. Власт располаже силом. Све сем тога је анархија, ако није издаја.

Ја не знам поуздано да ли ми желимо слободу, али ја од тога полазим. Ја не знам поуздано да је Давид Драгичевић убијен и ко га је убио, али у сумњивим околностима подржавам миран протестни скуп. Јер је мирно окупљање уставно право грађана. Експерти, напротив, све знају поуздано. Знају да Давид Драгичевић није убијен, или ако је убијен да су га убили страни диверзанти. Знају да је миран скуп грађана обојена револуција и рушење институција. Знају и геополитичке векторе под чијим укрштањем је то логична резултанта. Али, зато су они експерти, а ми анархисти. И ту је развође памет. У дихотомији родољубља и издајства развође је поквареност срца. Јер смо глупи и дрски – зато смо анархисти, а јер смо покварени – зато смо издајници. Експерти су, напротив, увијек паметни и увијек родољуби.

Сад, прије него бисмо пришли појединачним аргументима експерата, треба да одговоримо на питање шта је експерт. И то популарни експерт, за револуције и безбједност. Јер, такав експерт изгледа нешто сасвим друго од експерта који рјешава сложене проблеме у неком техничком институту.

Шта је, дакле, уопште то – експерт?

Убједљив одговор је дао Кисинџер, који је то могао знати. Експерт је, по Кисинџеру, појединац који је способан да артикулише интересе моћи. Нека је дозвољено да додамо за популарног експерта: да ове интересе заступа иза sine ira et studio привида – специјалистичког знања. Због напетости између стварног заступања и привида објективности, експерт је принуђен на подвале и софизме. Ово је објаснио још Русо поводом Гроцијусовог удварања Лују XIII и Барбејраковог Џорџу I: „Да су та два писца усвојила права начела, све би тешкоће пале и они би увек остали доследни; али би они на тужан начин рекли истину и удварали би се само народу. А истина не води богатству, и народ не даје ни амбасаде, ни катедре, ни пензије.“ Приписујући ретроактивно наше термине, Русо је Гроцијуса и Барбејрака очевидно сматрао – експертима. И декан Ћеранић је добио катедру, и деканско звање. Али, рекох, нећу о декану Ћеранићу.

Како моћ не постоји апстрактно него конкретно, кроз њене носиоце, интерес моћи је интерес одређене елите моћи, или прецизније „елите власти“ (power elite) по познатој формулацији америчког социолога Чарлса Рајт Милса. Ова артикулација интереса моћи је, дакле, за популарног експерта conditio sine qua non, и ако нисте то способни можете бити експерт само својој госпођи. Ако сте способни али нисте вољни, једнако. Елита власти, која контролише медије, неће вас нигдје показати као експерта. Нећете нпр. моћи гостовати као експерт код елегантног господина Шкоре у Апострофу. Јер, баш због строгог избора експерата и водитељског ауторитета, господин Шкоро је у народу познат као Диздар; а због елеганције као симпатија Сузане Манчић.

Како публика полаже на форме и конвенцију, и уколико за вас чује, већ прикраћењем овог медијског бренда ослабљена је сила ваших разлога, и vice versa. Ако вам, дакле, падне на ум да озбиљно артикулишете интересе народа, грађана, тзв. обичног човјека, припашће вам улога фусноте и глуво дозивање са маргине – положај налик оном архетипском сну у коме се упињемо да пустимо глас и остајемо нијеми. Јер, обични човјек нема својих великих медија, него само необична елита. Поврх тога, нећете за такву артикулацију добити новац. Русо је нпр. често живио у крајњој биједи, и помаган даровима галантног племства које га је поштовало упркос његовом непријатељству. То је стога што Русо није био – експерт.

У складу с тим, ево мога хибриса: можда је обичан човјек, читалац, прочитао неку књигу више него декан Ћеранић, али је ипак декан Ћеранић експерт а читалац није. Јер, нису важне књиге. Да ли ме разумијете? Декан Ћеранић је, несумњиво, изразито образован човјек. Али, рекох, нећу о декану Ћеранићу.

Експерт је, дакле, медијски комесар елите власти.

Рајт Милс и Чомски сецирали су у танчинама овакву функцију експерта у медијима Сједињених Држава. Интелигенција је тамо у главном кооптирана на овај начин, и служи интересу елите власти. О овом удесу интелектуалца записао је Рајт Милс: „Образовани човјек није постао филозоф-краљ; али је често постао савјетник, и поврх тога сасвјетник човјеку ни налик краљу, ни налик филозофу.“ Припадајући сами средњем дијелу друштвене пирамиде, ови експерти застиру идеолошком завјесом невољну базу, и нарочито опулентни врх који одлучује. Тај врх и ту базу они у истини ни сами не виде, јер им је врх недоступан а у народ не излазе. Већина ову улогу игра свјесно, и то су „најмљени публицисти“ и „академска пискарала“ (hired publicists, academic hacks) који ропски опслужују унутра амбицију а споља синекуру.

Мање је несвјесних играча који играју по музици властитог срца. У нашем случају, то би био Рајко Васић кад не би имао партијску плату. Јер, он је опсједнут партијом као Голум прстеном. То је, можда, и Андреј Фајгељ, који вољно-невољно служи власти јурећи свуда атлантисте, налик оштроумном племићу од Манче који је свуда видио опасност, па гонећи армију витезова разгонио стадо оваца.

Ова је функција експерта ненадокнадива у укупној архитектури привида, и у сужавању политичког дијалога и дејства у простор који не угрожава елиту власти. Јер, у тоталитаризмима старог облика полагало се много више на отворену силу и тврду пропаганду, а у либералнијим друштвима, којима и ми припадамо, на сублимнију пропаганду коју Чомски, позивајући се на Хјума, одређује као контролу јавног ума (public mind). Ова контрола јавног ума се технички појављује као израда сагласности (manufacturing consent) по термину пионира и првог ауторитета пи-ар индустрије, Волтера Липмана. Израда сагласности обавља се филтрирањем јавних информација, експертским вредновањима тих информација, окупљањем на тачкама заједничког страха, и сузбијањем несагласног, дисидентског мишљења. Иза тако обезбјеђене идеолошке завјесе, онда, елита власти може да стоји задуго, мирна и скривена, са врло једноставним али зазорним начелима. Најчешће се ради напросто о новцу и корпоративној моћи, о „племенитом хватању плијена“ (noble game of grab) казано Рајт Милсовим изразом.

Самосталност је санкционисана, и, према томе, циљно нерационална. На то указује Чомски кад каже да су непокорни људи искључени, скрајнути, и – возе такси. Шта је онда са покорнима? Заврше на факултету као декани. Тако смо имали поучну ситуацију да је Статут Универзитета подшишан према природној тежњи пупољка, в. д. декана Ћеранића, да процвјета у – декана Ћеранића. Јер, шта кошта да подшишамо општи нормативни акт према амбицији важнога експерта? Кошта, у начелу – разарања Универзитета, уколико интерес појединачне воље арбитрарно мијења општу вољу садржану у закону или аутономном општем нормативном акту. Али, рекосмо, нећемо сад о декану Ћеранићу.

Наставак

Можемо ли, онда, нешто направити са оваквом теоријом код нас? У технологији владања, у политичком опсјенарству и пацификацији народа, важе свуда слични принципи и често је разлика прије у степену него у квалитету. Технологија владања и пи-ар се систематски изучавају, историјски и компаративно, а ресурси су свима доступни. Маркс је једном казао да развијене земље показују неразвијеним слику њихове будућности, а многи томе иду на руку вољно-невољно, и преписујући. Тако смо од почетка XXI вијека регрутовали и експерта, пи-ар службу која је у Сједињеним Државама развијена још док је у нас био поштенији политички комесар или агитпроп. Име је друго а задатак исти: идеолошка одбрана елите власти и „племенитог хватања плијена“. Размишљања Рајт Милса и Чомског не могу се просто пресликати, али множина важи, а друго има образовну ако не практичну вриједност.

Моја теза је још једноставнија. Улога популарних експерата је да саботирају политичко зрење и подупиру одржање „продуженог старања“ над грађанима. На томе се онда подижу патерналистичке елите, концепт анахрон и погубан за мала политичка тијела као Република Српска. Али, врло згодан за елите, и зато њихов интерес, који експерти заступају.

Што су се експерти острвили на скуп „Правда за Давида“, то је зато што елита власти коју они заступају може да претрпи конкретну политичку штету у конкретном случају, уколико се покаже њихова одговорност у години избора. Тада, неки би морали одговарати и кривично. Борба је већ тим рововска.

Али, што су се они острвили на сваки скуп на исти начин, то је зато што хоће да сатру сваки народни покрет и уздигнуту главу, или злокобну „отпорашку“ песницу, сваку грађанску солидарност и сваку организацију која прелази праг структурног значаја и тиме постаје фактор у укупној суми политичке игре.

На исти начин оклеветани су сви прошли протести, и много прије случаја Давида Драгичевића. Сјетимо се, ономад је једно страшило, именом Лука Петровић, грађанима казало овако: „онај ко дође на протест, сматраћемо да подржава издају Републике Српске. Да није човјек власти то би била пар екселанс експертска изјава, јер би била – непристрасна.

Слично су нападнути и скорашњи протести против цијене горива. Није примарно важно на шта протест циља, само ако по масовности, методу, одлучности и организацији прелази праг структурног значаја и угрожава елиту власти. Јер, грађани су фактор с којим овај поредак не рачуна, они треба да ћуте и да су послушни, а да су слободни само на дан избора. Та се слобода на дан избора и допушта јер је ефикасно изиграна, и о томе треба цијела посебна расправа. Још Русо се ругао овој слободи у Енглеза: „Енглески народ мисли да је слободан, али се љуто вара; он је слободан само за време избора чланова парламента: чим су они изабрани, он је роб, он није ништа.“ Буркхарт је једнако видио изазов модерности у демагошким тиранима који ће све обећати па све чинити по вољи. Талмон и Попер су надуго писали о тоталитарној демократији.

Рачуна се, дакле, искључиво на демократско учешће грађана посредовано партијом и њеном дисциплином, што је легитимно али није довољно, нарочито уколико су то отуђене, бирократске и бизнис партије као у нас. Екстремно ову тезу о искључивој партијској легитимацији заступа нпр. Рајко Васић, за кога је све што није партијско – анархистичко. То је у Европи јуна мјесеца љета господњег 2018. врло чудна доктрина, која долази само од стицаја дугог језика и кратког образовања. Анархизам стоји овдје у пејоративном знаку, као слијепа деструкција, а не као заокружена политичка идеологија.

Експерти у манихејском делиријуму: Фајгељ, Каргановић, Васић

Овим смо дирнули теоријски у средиште проблема, а практично у осиње гнијездо: питањем о грађанском учешћу у републици (res publica) уопште, које је идентично са политичким стасавањем нације и сазријевањем озбиљне демократске културе.

Стивен Брајер, судија Врховног суда САД-а у актуелном саставу, објашњавао је неколико пута америчким грађанима њихов устав овако: то је документ основних начела која подижу демократски политички и правни поредак, али је устав мртво слово без живог учешћа грађана у политичком животу своје државе. Други велики амерички судија, Лернед Хенд је казао слично: „Слобода живи у срцима људи; кад тамо умре, ниједан устав, ниједан закон и ниједан суд не могу је више сачувати.“ Трећи, и један од највећих, судија Брендајс, у случају Витни против Калифорније из 1927закључио је варијацијом на Тукидида: „Они који су извојевали нашу независност вјеровали су да је крајњи циљ државе да учини људе слободним да развију своје способности… Они су вредновали слободу једнако као циљ и као средство. Они су вјеровали да је слобода тајна среће и да је храброст тајна слободе.“ То мишљење судије Брендајса касније је бескрајно цитирано у америчкој правној и политичкој теорији.

Тројица судија казали су основну истину: да институције пропадају од грађанске апатије, а не од здравог активизма. Ту спадају и мирни протести. Експерти пак, ову основну истину обрћу на главу. Радећи по задатку, они се показују као сијачи страха и тровачи јавног ума. Чанколизи и торбари елите власти. Левијатанов пртљаг.

Слобода о којој је говорио судија Хенд је непрекидно гушена и у Америци. И баш ту слободу, у срцима људи, сатиру и комесари наших елита, који су пренесени у медијима као експерти. Зашто то раде? Зато што је то циљ елите власти.

Јер, грађанин је скуп права и обавеза, па ако своја права не користи он је грађанин на папиру, али де факто – поданик. Експерти, онда, трују мисли људи, како би они из љубави према роду и држави пристали на подаништво тачно одређеној елити власти. Отрованих мисли, грађани одустају од свога права на миран протест како не би њиме срушили своју државу. А своју државу и институције у истини руше ћутањем и апатијом.

Како то, онда, експерти трују? Погледајмо неколико примјера.

Овај је посао у наставку понешто мучан, али неопходан зарад хигијене јавности. Врло налик чишћењу клоаке. Ја, уосталом, нисам гадљив човјек, али читалац можда јесте.

Фајгељ

Андреј Фајгељ је понешто атипичан експерт али се нећемо бавити тим, него учинком: његовом реакцијом у којој разоткрива протест „Правда за Давида“ као обојену револуцију.

По логичкој структури Фајгељев аргумент спада у petitio principii грешку: у доказу се претпоставља као истинита теза која треба да се докаже, тј. да се догађа обојена револуција. Према изразу, пак, представља текст сентименталну апологију мужевности којој је, уопште, најсклонији немужевни тип.

Фајгељ полази од – цмиздрења, у коме налази јасан симптом обојене револуције. Цмиздрење значи размажени плач, плач без невоље, пренемагање. Није јасно како би плач над убијеним момком, што скуп тврди, био цмиздрење. То и кад би било плача на скупу, а плача нема. У Давора Драгичевића има туге али нема сентименталности. У Фајгеља, напротив, нема туге али има сентименталности.

Писац даље ступа пречицом: како је цмиздрење срачунато на ефекат, као у размаженог дјетета на примјер, то је оно нужно јавно, оно се показује. Жалост је у осами, а јавна жалост је цмиздрење. То значи: ако скуп хоће да ожали Давида Драгичевића, онда то може учинити само приватно. А у том случају, и нема протестног скупа који је по својој природи – јаван. Управо као јаван предвиђен је и гаранцијом у члану 30. Устава Републике Српске. А по Фајгељу, дакле, излази немогуће да у исто вријеме жалите Давида и да протестујете на скупу „Правди за Давида“. Врло згодан закључак. Adventavit asinus, pulcher et fortissimus.

Ако занемаримо да је Фајгељев текст цмиздравији од окупљања „Правда за Давида“, остаје питање – како је то цмиздрење обојена револуција? У том одлучном тренутку у аргументу Фајгељ – линкује Каргановићев текст. Он не разрађује срце аргумента него га преузима од експерта Каргановића. Тиме претпоставља оно што треба да докаже, или обожава Каргановића као схоластик Аристотела. Magister dixit.

Даље чини и тај уступак Каргановићу, и признаје, за сврху потпуне расправе, могућност да је Давид убијен. Али и у том случају, чак у том случају, принцип cui bono открива да је скуп у интересу оних који управљају обојеном револуцијом а не у интересу, рецимо, породице Давида Драгичевића или сигурности грађана Републике Српске. Јер, грађани су неспособни да ишта ураде сами за себе, и кад год да изађу на јавни скуп то је обојена револуција коју наводе „атлатнтски магови“. А кад га коментатор, извјесни Милан Глигорић, пита за доказ да се догађа обојена револуција, онда Фајгељ у ауторском одговору каже: Управо си ме питао „како типични сценарио обојене револуције може да изазове обојену револуцију“. Шта на то да ти одговорим?“ Тако закључује, како и доликује, овај petitio principii умотан у сентименталну тираду о мужевности.

Како је, пак, Фајгељ занесен својом мужевношћу сугеришу два момента. Прво, у наставку на претходни текст, даје Фајгељ неодмјерен каламбур „Правда за Давида! Давид је правда!“ у коме чињеницу да је вијест о скупу пренијела и телевизија Н1 узима као доказ атлантистичке архитектуре. Нема везе што је пренијела и Русија Данас на њемачком. Давид Петреус је очевидно тај Давид за кога грађани на Тргу Крајине траже правду, а не Давид Драгичевић.

Али још више ову занесеност мужевношћу показује некрофилни аргумент, који је Фајгељ, нажалост, поновио и овом приликом, и који се бави смрћу једнога дјетета. Некрофилни аргумент иде овако: глумац је играо скаредну улогу па му је, касније, умрло дијете. У томе Фајгељ онда види тајну везу и прст Провиђења. Оваква недораслост метафори, и овакав ретрибутивни аргумент не спада ни у зилотски фундаментализам, а не у српски православни канон. Не знам ко је Фајгељев Бог, али то није српски Бог. Поред основног неукуса и дубљења у ране породици, овакав post hoc ergo propter hoc је и тровање српске јавности концептом који не спада у српску традицију, него у пишчево лично изопачење.

Коначно, с Фајегељем закључујемо сљедеће: кад Давор Драгичевић, тражећи правду, износи властиту трагедију у јавност – то је цмиздрење, а кад Андреј Фајгељ износи туђу – то је трезвени суд српског мужа.

Каргановић

С обзиром да је срце Фајгељевог аргумента текст Стефана Каргановића, читалац ће помислити да је то, онда, достојна експертиза. А кад испратимо везу, стижемо до једног текста пуног лоше амбиваленције, не од дубине као у Сибиле, него од замућења воде да би се учинила дубоком. Писац ту није кадар да двије мисли досљедно развије али јесте да недосљедно инсинуира, и да заврши готово тимонским огорчењем. Још да се, узгред, препоручи Милораду Додику, јер се надирућој стихији може одољети само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. То би аналитичко промишљање и зналачки отпор најбоље извео, за сићу, господин Каргановић, јер је све друге претходно прогласио неспособним.

Ево неколико главних недосљедности, које се тичу основних чињеница у случају: смрти Давида Драгичевића и положаја оца, Давора Драгичевића, у протесту.

Текст започиње поменом „жртвене смрти“ и „жртвеног јарца“ Давида Драгичевића. Трећи пут, у закључку, помиње се „сакрална жртва“ принесена за обојену револуцију. Не знам за личне религиозне склоности писца, ни како сакрална жртва функционише у обреду обојене револуције, али је тешко учитати овом поређењу смисао и као фигури.

Јер, жртва и жртвена смрт значе у старозавјетној и старогрчкој традицији понуду за умирење или захвалност божанској вољи од које зависи људско дјело. Рецимо, као жртвовање Ифигеније пред поход на Троју. Тако је и с нашим предањем, у Зидању Скадра. С обзиром да су према крају текста страни професионалци (британски?) означени као кривци који су Давида отели и усмртили, чију вољу треба жртва да умири? Ако пак неће да умире вољу, него да је баш запале у гњев, као вољу народа, како је то онда жртвена смрт и како то није диверзија?

Али нека буде жртвена смрт, да бисмо продужили. Ако је, дакле, ипак жртвена смрт, жртва је увијек чиста и невина, и у литерарној традицији, а то каже и Каргановић „инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгичевића“. Овај је исказ понешто амбивалентан, али касније, рекосмо, Каргановић пише да су Давида убили страни професионалци. То значи: Каргановић такође одбија закључак конференције МУП-а од 26. марта, по којем нема индиција да је смрт настала кривичним дјелом. Ово је кључни моменат.

(У продужетку Каргановић, циљајући преко Давида на неискреност скупа, исписује овакве шеретске досјетке на рачун покојног Давида Драгичевића: „изузетно комуникативна млада особа“, „дружељубиви дечак“, „тинејџерски несташлуци кобне вечери“, „враголије те вечери“, „жртвени јарац“ Давид би се могао кандидовати за предсједника према броју постхумних пријатеља итд. Јер, овакве шеретске досјетке су знак здравог, трезвеног и строгог суда српскога мужа, и то нас је већ научио Фајгељ. Тако суде мужеви, а жене наричу. А само најтврђи мужеви, и експерти који не дају саосјећању да искривљује поглед, исписују овакве досјетке о невино убијеном младићу, кога су „убили страни професионалци“.)

Рекосмо да је Каргановић заузео став да је Давид Драгичевић убијен и бачен у ријеку. То је поновио два пута у тексту. Убиство су учинили страни професионалци да мобилишу масе, вели он, highly likely. У реду.

Затим Каргановић суди овако. Пријатељи убијеног Давида Драгичевића истичу необичне захтјеве и протестују против закључка надлежног патолога. Они сматрају да је Давид убијен, и да су га убили неки елементи органа власти, који сад покушавају сакрити убиство верзијом о „утапању“. Али, они немају никакве форензичке квалификације, и истичу ове будаласте и необичне захтјеве у складу са својим фантастичним закључцима. А какви су онда закључци Стефана Каргановића, као експерта? Исти такви: да је Давид убијен, па затим бачен у ријеку. Разлика је у томе што Давидов отац и пријатељи мисле да су убице елементи из органа власти а Каргановић зна да су страни професионалци, highly likely. Како би, уосталом, обични грађанин знао да ли су убице припадници МУП-а или страни професионалци? Али, Каргановић има право да одбаци закључак конференције као експерт, а отац и други „бунџије“ то немају, јер нису експерти.

Да би било занимљивије кажимо овако: Каргановић истовремено одбија и прихвата закључке конференције МУП-а  Јер њега не занима истина него санирање кризе и „угушење револуције“.

Погледајмо.

Он критикује Милорада Додика што није стао иза компетентног обдукционог налаза надлежног патолога, и „брутално наметнуо утисак“ маси. Није важно што није предсједникова надлежност да ишта од тога ради, ни то што и Каргановић сматра да је Давид убијен. Треба „брутално наметнути утиске“. Да је Стефан Каргановић човјек кога занима истина, он би, полазећи од својих закључака и закључака скупа „Правда за Давида“, могао направити једино ову синтезу: да су неки елементи органа власти у вези са страним професионалцима који су убили Давида, јер их крију. Или крију неки свој пропуст у томе. Јер, ако зна Каргановић зна и врх МУП-а. То би, онда, била хипотеза о специјалном субверзивном рату који поједини чланови МУП-а воде против властите институције. Али не. Каргановић се не занима истином него тзв. кризним менаџментом, тј. он је човјек задатка: онај Кисинџеров експерт, али из кинеског шопа. Спрам свеца и тропар. Чудновата је то земља у којој експерт ниже овакве недосљедности, и који је на темељу истог закључка експерт, на темељу кога су чланови скупа – обојени револуционари.

О Давору Драгичевићу, оцу, Каргановић се такође изражава амбивалентно а не категорично. Он тврди да је Давор радикално измијенио свој тон и своју причу и да се то не може објаснити „нормалним психолошким механизмима“. Нека буде. Како онда то објаснити? Он је засигурно, вели, постао предмет обраде „дискретних усмеривача ових спонтаних процеса“. Али како? На једном мјесту говори о факторима који су „видно почели да њиме манипулишу“ а на другом, сасвим бестидно, али кукавички амбивалентно, цитатом Панча Виље о „гранатирању пезосима“. То јест, Каргановић инсинуира да је Давор Драгичевић примио новац и почео да ради у случају убиства свог сина за – његове убице. Ако заборавимо на бестидност и нискост оваквих претпоставки, остаје питање: како се то слаже да је Давор Драгичевић једном несвјесно укључен у поступак кооптирања протеста – манипулацијом, а други пут свјесно – примајући новац?

Да би конструисао ово кооптирање протеста Каргановићу је потребан временски џеп, који не постоји. Зато он измишља и фалсификује хронологију случаја. Он каже: Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Касније су, онда, по Каргановићу, овом придодати други захтјеви, за правдом итд. То би био сличан аргумент Фајгељевом аргументу цмиздрења. Само, ово је брутални фалсификат.

Ево кратке хронологије. Тијело Давида Драгичевића је пронађено 24. марта. Обдукција је извршена 25. марта. Конференција МУП-а је била 26. марта. Истог дана, 26. марта одржан је скуп на коме су пријатељи изразили сумњу да је Давид убијен и држали транспарент „Правда за Давида“. Правду су тражили, дакле, већ првог дана. Давор Драгичевић је изјавио, ако ме сјећање служи: „Дијете је убијено.“ Једино што није још никога јавно сумњичио. Окидач је, дакле, била баш конференција МУП-а, и нема никаквог временског џепа и измјене става. Прилике су биле наелектрисане јер је претходна потрага трајала шест дана. Пријатељи и грађани нису прво јавно изражавали тугу па тек послије тражили правду. А нису ни могли одмах туговати поред „гробног почивалишта“ Давида Драгичевића јер је Давид сахрањен тек након десетак дана, 7. априла.

Ето какви су биједни фалсификати потребни експерту Каргановићу да би дао убједљиву експертизу.

На ово он веже тезу да је наратив протеста измијењен тако што се „Давид потискује у позадину“ а искрсавају питања о легитимитету, транспарентности система и отуђености институција. Да је Давид потиснут у позадину, то читалац може вјеровати на ријеч експерту Каргановићу, а може и својим очима погледати дневне преносе скупа на интернету. Или, ако је у Бањој Луци, лично изаћи на скуп. Очи су поузданији свједок од ушију. А питање легитимитета, транспарентности система и отуђености институција није никакав „спиновани наратив“ који је први пут сад постављен, потискујући у други план Давидов случај, како би протест био кооптиран у завјереничку агенду. Него је то питање које у Републици Српској стоји постављено двадесет година. Ја га, на примјер, постављам одавно, и много прије ове трагедије која је задесила породицу Драгичевић.

С обзиром на овакве софизме и фалсификате, са становишта елите власти Каргановић је – експерт. Трапав, али ипак.

Са елементарног моралног и интелектуалног становишта Каргановић је – страшило. И то страшило које уображава да у својој теорији револуције рукује Окамовим сјечивом, рукујући у истини месарском сатаром.

Васић

Омиљена тема експерта Рајка Васића је партија. Он се и представља као партијски експерт. Цура о удаји, а баба о уштипцима. Васић, пак, о партији. Али, нас овдје занима његова експертиза о протестима, па ћемо се и ограничити.

Експерт Васић болује од исте болести као експерт Каргановић: непрестано инсинуира а врло мало доказује. А што се без доказа тврди без доказа се може и оповргавати. Њима је, свима, заједнички презир за народ, одатле они полазе, и по томе свака акција која није партијска излази коктел плаћеништва и заведености. Али ни Васић, као ни Каргановић, не може да досљедно заузме став о основним спорним питањима, чак ни о најважнијем питању – природи смрти Давида Драгичевића.

Погледајмо.

Он каже на једном мјесту да је речени случај дугорочно пројектован против Републике Српске „стварањем фаме о убиству“. Тада се, дакле, не ради о убиству, него је самоубиство или несрећа, тј. задесна смрт, лажно представљена. Сљедећом приликом, пошто је оцртао технологију америчког врбовања спавача и сарадника, која је иначе солидно описана, закључује да је „Правда за Давида“ њихов пројекат против МУП-а Републике Српске, и додаје: У Случају несрећног Давида, све изгледа као да су га они убили и одмах лансирали догађај као удар на Јавност. А, у ствари, удар на Институције.“ Овдје су га, дакле, убили странци, само подметнувши то убиство припадницима МУП-а Српске. Добро. Али, у закључку истог текста обрће смјер, и враћа се, па убиства поново нема, или бар доказа за убиство: Кад некоме од тих изнесеш став да нема доказа да је у питању Убиство, они се увриједе, схватају то лично, дискредитују свакога ко тако или друкчије мисли. Ако и Васићу изгледа да су Давида Драгичевића убили странци, зашто се чуди кад грађани одбијају став да нема доказа за убиство? Убиство је прво питање, а тек друго је питање убице: да ли су то странци или припадници МУП-а Српске, или неки припадници МУП-а раде за странце и воде специјални, субверзивни рат против МУП-а? Или, по којем надахнућу Васић мисли да су Давида Драгичевића убили странци ако нема доказа да се ради о убиству? Ништа од овог није објашњено, и експерт Васић теоретише у цик-цак. Инсинуира.

Ово је образац: експерти рачунају на духовну лијеност и расуту пажњу читаоца, па га оптерећују верзијама које ни сами нису кадри да логички и емпиријски провјере и међу собом измире. Или просто – не маре. Они, дакле, не потцјењују само народ, него и свога читаоца. Све што смо изнад казали о Каргановићевим експертским противрјечностима вриједи и за експерта Васића. Разлика између њих је само у томе што Васић не штеди на великом слову, и пише га на врло чудним мјестима у реченици.

Ево још један примјер пар екселанс експертске технике, у Васићевом разливеном схватању чињеница. Он у тексту Илузије о изборима. Правда за изборе. вели  „чињенице су неумољиве“, да би као неумољиве чињенице навео ово: 1) Правда за Давида је исфорсирани случај од плаћеника; 2) посјетиоци скупа на тргу никад нису гласали за власт; 3) гласачко опредјељење је стабилније и дугорочније него што се мисли. У реду.

Али, то нису никакве чињенице, а тим прије нису „неумољиве чињенице“. То су хипотезе. А од хипотезе до „неумољиве чињенице“ је дугачак и мучан пут, осим ако се не ради о „бруталном наметању утисака“ којим се занимају кризни експерти, као Васић и Каргановић. Онда може и пречицом. Ове хипотезе нису по себи важне, него анатомија Васићевих експертиза, из које се види шта су експерти и чему служе. То нису никакви објективни зналци, него пи-ар службе које вољно-невољно артикулишу интерес елите власти и јавно га износе, и који недоказане хипотезе у хипу представљају „неумољивим чињеницама“. Васића не занима истина и правда коју скуп тражи за Давида, него – избори. Јер, он је, најприје, партијски експерт.

А да би све изашло и смијешно, он куди растегљивост појма правда, супротстављајући му управо појам чињеница: „Циљ није никаква Правда занесрећнпг(sic!) Давида. Намјерно није речено Истина. Или Чињенице. Правда је растегљив појам, коубио се да свака свијест то гледа у свом калеидоскопу.“  Ил’ се шали ил’ од збиље бије? Уопште људи уображавају да је правда нека недохватна апстракција. Али ако је и растегљива, тешко да је растегљивија од чињеница у теорији експерта Васића.

Погледајмо сада укратко Васићеве политичке принципе истакнуте поводом протеста. Позиције које он заступа су анахроне и потпуно ишчашене.

За експерта Васића је миран скуп грађана – анархија, рушење институција и разарање демократског легитимитета. То значи и да је Устав Републике Српске у члану 30. прописао – право на анархију, а прописали су је и шире, други устави европских земаља, Европска конвенција о људским правима, Први амандман Повеље о правима САД-а, и још други прописи. Јер, демократија се своди без остатка на уставна политичка тијела, као Народна скупштина и Влада, у којима се не питају ни грађани који су изабрали већину, а не они који су гласали за опозицију или нису гласали уопште. Пита се партија и партијска коалиција, а експерт Васић је партијски експерт. С обзиром да је одавно политички тренд фактичка надмоћ Владе над Скупштином, јер их сачињава иста већина заступљена „у Влади својим ђенералима, а у парламенту својим редовима“, све излази врло згодно. Држава постаје, пречицом, талац партије.

Због овога је тренда Слободан Јовановић казао да се политички динамизам не своди на однос законодавне и извршне власти, јер је то фикција, него на однос владајуће већине и опозиције. Ова, пак, надмоћ владе над парламентом, коју је још описао Сидни Ло у књизи Енглески парламентаризам а којој је Слободан Јовановић написао одличан предговор, имала је у ондашњој Енглеској један коректив, кога је Јовановић истицао као сидро цијелог политичког система. То сидро је – озбиљна нестраначка јавност. Енглеске владе падале су у истини пред јавношћу, на изборима, а не пред Парламентом. Без такве озбиљне јавности, оваква фактичка надмоћ владе над парламентом изрођује се нужно у лични режим или партијску олигархију.

Како ми нестраначке јавности немамо, а немамо ни слободног бирача, него имамо бирократску и бизнис клијентелу, капиларне системе и уцијењену политичку партизанију, и са друге стране поларизовану јавност у режимским и опозиционим телевизијама и штампи, ова класична Јовановићева расправа остаје врло поучна. Није залуду на овом концепту Сидни Лоа инсистирао Александар Мартиновић у Скупштини Србије, послије посљедње побједе СНС-а. Погледајте на шта је изашла Србија под Вучићем. Према овоме већ мора Васић знати како ступа на клизав терен говорећи о недодирљивом демократском легитимитету добијеном изборном побједом. Сем тога, зар он тај исти легитимитет не спори Вучићу који је освојио јачу подршку него већина у Српској?

In parenthesis: Џозеф Раз је, због истог тренда, истакао да основна уставна права треба да непосредно штите највиши судски органи од двију политичких власти, тј. Уставни или Врховни судови, управо због ове фактичке развлашћености грађана у политичком систему. Јер, не може се вјеровати довољно ни демократској већини.

Минимални услов легитимитета демократске власти је поштивање основних уставних и људских права која гарантују мањини заштиту од тираније већине. О овоме се слажу мање-више сви савремени либерални теоретичари, као Попер, Ролс, Дворкин, Хабермас и др. Ако пропусти да уважи овај захтјев за легитимитетом, демократска влада се изопачује у тирански режим ауторитарног легализма. (Толстој је у Васкрсењу записао да је такав чиновник, тип „ауторитарног легалисте“, гори од сваког разбојника, јер се од разбојника човјек још може надати милости.) Ово је класично уобличио Попер, допуњујући основно демократско начело, начело општих избора тзв. критеријумом демократије: „У демократији власт оних који владају мора бити ограничена; критериј демократије је овај: владари, односно влада, може без крвопролића бити распуштена од стране оних којима се влада. Дакле, ако људи на власти не штите установе које мањини обезбјеђују могућност залагања за мирне промјене, тада је њихова влада тиранија.“

Ово би експерт Васић као политички филозоф морао имати на уму, без обзира на то да ли је он лично мирољубив човјек или није. Уколико заступа оваква начела, страшећи људе и проказујући мирни протестни скуп као анархију и насиље против институција, он гуши слободу у срцима својих санародника, и тиме минималне демократске услове.

О том проказивању ненасилних протеста за насиље запазио је згодно Хабермас, да су терористичке акције РАФ-а брзо распршиле сваку дилему и јасно разграничиле насиље и криминално дјеловање од мирних демонстрација. У вези с тим је и Хабермасов мото с почетка, и разликовање Софије Шол од Улрике Мајнхоф. Кад би сада неко почео да политичке циљеве у Српској остварује оружаним диверзијама, то би био најубједљивији примјер експерту Васићу шта је насилно политичко дјеловање а шта миран скуп. Али, ако је то цијена, нека експерт Васић и даље трућа о анархији. Ми ћемо већ доказати ријечима, а не бомбама и калашњиковима, да је то само – трућање.

Јер, кад би сад са друге стране стао некакав Сен Жист, па одговорио експерту Васићу истим тоном, и геслом тзв. борбене демократије: „Нема слободе за непријатеље слободе.“ – то би био увод у један врло несрећан расплет по Србе у Српској. Можда је то и циљ експерта Васића, јер стално подиже температуру и зазива репресију, као што је то можда био и циљ министра Лукача кад је у Скупштини казао оно познато да „он зна шта би он урадио“, ударајући ниско и неодмјерено на мужевност Давора Драгичевића и на правну државу, будући њен чиновник.

Уколико елита власти намами ненасилни грађански протест на насиље, ступамо на терен на коме је елита власти јача, присвојив државни апарат принуде. Ни ја нисам по природи мирољубив човјек, вјероватно још мање него експерт Васић. Али је насиље, сем у ријетким случајевима, штетно, и приглупо, јер служи само намирењу гњева али не служи циљевима.

Ако је, пак, експертски језик овакав језик пријетње и клевете, оставите им, нико их се не боји. Кадри су да изазову само презир или подсмјех. Ријечима Љубомира Недића: „песници су се испевали, а место песништва настало је стихотворство.“ Тако, и експерти су већ одиграли улогу, па се изрођавају у карикатуру.

Правда за Давида!

Казао сам, па ћу поновити. Ја не знам поуздано да је Давид Драгичевић убијен и ко га је убио. Али знам поуздано: да је то, уопште, могуће. Утолико прије уколико је полицијска верзија са конференције звучала дубоко сумњива сваком ко ју је слушао.

Полицијска убиства се догађају. До данас велику муку са овим муче, рецимо, Индија и Аргентина. Државе иначе врло различите, али сличне по разобрученом полицијском насиљу: уцјенама, сексуалним нападима, отмицама, и чак убиствима. Онда, фалсификоване полицијске верзије прихватају други државни органи и случајеви пролазе без казне. Што их више прође теже је сузбити полицијско насиље, и оно се размахује. Једини начин којим су се и грађани у Индији и Аргентини борили против овога јесте, као и свуда – организовање протеста и пробој у медије.

Сличан случај, уколико је Давид Драгичевић стварно убијен, десио се у Аргентини 1991. поводом незаконитог привођења и премлаћивања са смртним исходом седамнестогодишњака Валтера Буласиа (Walter David Bulacio). Разлика је та што га је полиција послије премлаћивања одвела у болницу, али је он након седам дана подлегао. Обдукција је утврдила ударце тупим предметом у лице, по ногама и табанима. Деценијска борба родитеља и организација за људска права довела је до пресуде у којој је поред новчане репарације наложена истрага и кажњавање одговорних, омогућење учешћа породици у свим фазама истраге, објављивање резултата истраге, и законску реформу у складу са стандардима људских права. Мјере су ишле врло споро, и спровођене дјеломично, уз велико опирање аргентинске елите власти.

Уз то, криминолози наводе два главна узрока незаконитих полицијских убистава, и уопште полицијског насиља: ауторитарно наслијеђе, и релативна блискост грађанског рата. Оба ова услова ми испуњавамо. Према томе, постоји сумња. Оваква сумња није довољна да бисмо икога конкретно окривили, али јесте да тражимо истрагу и отклањање сумње, задовољење правде и права на судску заштиту у случају Давида Драгичевића.

Ријешимо ово питање, свако за себе, оваквом опкладом. Ако је Давид Драгичевић убијен, па не подржимо протест, који су улози? Ако Давид Драгичевић није убијен, а подржимо протест, који су улози?

У првом случају ускраћујемо елементарну грађанску солидарност којом породица једино може и освојити правду против јаче стране која располаже институционалном, политичком, медијском, и чак – физичком силом.

У другом случају протестујемо неоправдано у крајњој линији, али оправдано prima facie, у сумњивим околностима. Обавезни смо да сачувамо трезвеност, и да се не предајемо ни инсинуацијама са друге стране, и без доказа: као у Васковића код кога једнако на један доказ дође пет инсинуација, или Борислава Радовановића, који од времена на вријеме потпуно фантазира.

Давид Драгичевић заслужује правду: да његова смрт не остане сумњива, а да убице, уколико их има, не прођу без казне. То је смисао првог дијела гесла: „Правда за Давида.“

Екстремни закључак био би овај. Ако се, ипак, десило убиство, па се убице провуку некажњено, пристајемо на стављање грађана ван закона, слично као што су у Спарти били хелоти у Криптији, па су их млади Спартијати, у овом ритуалном рату, убијали без казне. У том случају држава не треба да се чуди ако се на крају грађани, стављени ван закона, наоружају и почну сами да се бране и пресуђују. А тада више нема државе. И, ово је смисао другог дијела гесла: „Правда за сву нашу дјецу.“

Да ли ће, онда, Република Српска пропасти од захтјева за правдом?

Кант је усвојио начело Фердинанда I: fiat iustitia pereat mundus. Па га је одмах допунио: свијет неће пропасти од мало више правде и праведника. Од правде ће оснажити.

Неће, дакле, пропасти свијет.

А неће ни Српска.



40 КОМЕНТАРА

  1. Видјех Додика на протестима које „режирају стране службе“, како тврде дворски АНАЛитичари. Од Службе од милоште названи експертима.

    1. Фурунџија не може а да не помене АНАЛитичаре.

      Зар заиста ниси могао да се уздржиш?

      1. Ви сте, Симо.ба, ушли у Додикове анале за вијек вијекова и нико вас отуд избавити неће. Да ли би било исправније ако бисмо написали да сте у његовој фуруни, ложници, термоелектрани?

    2. Izgleda da se Dodik malo preracunao u slucaju Davida Dragicevica, pa sad okrece plocu i optuzuje „tuzilastvo za necinjenje“? Dao je intervju svom dnevnom biltenu „SRNI“ pokusavajuci da se opere od svoje pristrasnosti u slucaju Davida Dragicevica:

      https://www.fakti.org/serbian-point/dodik/dodik-ostaje-da-mup-ili-ja-podnesemo-krivicnu-prijavu-protiv-tuzioca-za-necinjenje-u

      Додик: Остаје да МУП или ја поднесемо кривичну пријаву против тужиоца за нечињење у случају Драгичевић

      16:27 29.06.2018.

      УКАЗАО ДА НАРОД И ИНСТИТУЦИЈЕ СРПСКЕ НЕ ИМЕНУЈУ ТУЖИОЦЕ ЈЕР СУ ТАЈ СИСТЕМ ПОСТАВИЛИ СТРАНЦИ

      „Неко намерно држи случај Драгичевић, намерно бира време кад ће чинити или неће чинити. Злоупотреба институција је и тужилаштво, које није нашло за сходно да све ово време не предузме ништа даље од почетка. Тужилаштво је увек било место за квалификацију и даљу истрагу али, нажалост, у тужилаштву имамо људе који нису способни да раде свој посао, који су се први пут суочили са притисцима и не знају шта да учине“.

      „Разумем породицу и оца настрадалог младића, сматрао сам да било шта што отац некоме каже не треба да се узме за зло, јер је реч о оцу који је изгубио сина, али су многе друге ствари око тог догађаја потпуна политизација и злоупотреба институција“.

      „Бранислав Бореновић, политички лузер годинама, који покушава да се представи овом народу као неки бранилац, а у суштини је реч о поданику страних обавештајних служби, пре свега Британаца, и увек је спреман да уради све што од њега очекују“.

      ПРЕДСЕДНИК Републике Српске Милорад Додик оценио је да су многе ствари настале након смрти Давида Драгичевића потпуно исполитизоване и да је дошло до злоупотребе институција, те да неко намерно држи тај предмет и бира време када ће нешто чинити или не чинити.

      Додик је рекао да је на делу потпуна политизација догађаја, да разуме породицу и оца настрадалог младића, те да је сматрао да било шта што отац некоме каже не треба да се узме за зло, јер је реч о оцу који је изгубио сина, али да су многе друге ствари око тог догађаја потпуна политизација и злоупотреба институција.

      „Злоупотреба институција је и тужилаштво, које није нашло за сходно да све ово време не предузме ништа даље од почетка. Тужилаштво је увек било место за квалификацију и даљу истрагу али, нажалост, у тужилаштву имамо људе који нису способни да раде свој посао, који су се први пут суочили са притисцима и не знају шта да учине“, истакао је Додик.

      Он је изразио очекивања да ће тужилаштво све што буде радило учинити у складу са законом, а не у складу са бежањем од своје одговорности.

      „Ми годинама уназад говоримо о неспособности тужилаштва и овдје је то виђено. Сматрао сам да ће након посебне седнице Народне скупштине бити спремности да се нешто учини, али и од тога је прошло два месеца и они опет ништа не чине“, рекао је Додик.

      Он је нагласио да институције у Српској нису никад, попут (председника Анкетног одбора Народне скупштине Бранислава) Бореновића, прејудицирали случај, већ су само рекли да тужилаштво треба да заврши свој посао.

      „Да ли је реч о убиству или задесној смрти једино тужиоци могу да кажу. Зашто нису радили свој посао? За то би требало да одговарају“, нагласио је Додик.

      Он је подсетио да народ и институције не именују тужиоце и да то чини неко други, јер су пре десет година странци овде моделирали правни систем и одлучили ко је прва постава тужилаца и судија у Републици Српској, те тиме наметнули систем који нема одговорности према јавности и институцијама.

      „Једино што остаје јесте да МУП или ја поднесемо кривичну пријаву против поступајућег тужиоца за нечињење и за то постоје разлози. Овдје неко намерно држи овај случај, намерно бира време кад ће чинити или неће чинити. То је потпуна неодговорност“, нагласио је Додик.

      Додик, који је лидер СНСД-а, рекао је да све што се буде дешавало у будућности биће везано за тужилаштво и да је ту одговор за све.

      Он је поновио да посланици СНСД-а неће гласати за извештај Анкетног одбора на седници Народне скупштине, зато што је Анкетни одбор злоупотребио законска и свака друга права.

      Додик је рекао да је Бореновић, као председник Анкетног одбора Народне скупштине формираног да утврди околности везане за страдање Давида Драгичевића, злоупотребио овај одбор те да је све учинио да покаже да није достојан јавне обавезе и јавне дужности.

      Коментаришући кривичну пријаву коју је Бореновић најавио против њега и министра унутрашњих послова Драгана Лукача због „ставова изнесених о раду Анкетног одбора“, Додик је навео да је Бореновић испао наиван када је прихватио да води Одбор.

      „Човек је политички острашћен, изгубљен у времену. Дозволио је себи да оквалификује дело, што није имао право да учини. На основу оних које је саслушао није ни могао да закључи оно што је закључио, а могао је да саслуша и оца настрадалог младића и неке важније јавне раднике“, рекао је Додик новинарима.

      Он је оценио да је реч о потпуној злоупотреби Анкетног одбора, неспособности и закључцима који су негде са стране написани.

      „Бореновић нема ни образовање да би могао онако да закључује, али то је Бранислав Бореновић, политички лузер годинама, који покушава да се представи овом народу као неки бранилац, а у суштини је реч о поданику страних обавештајних служби, пре свега Британаца, и увек је спреман да уради све што од њега очекују“, оценио је Додик.

      Он је додао да Бореновић не одустаје од тога да све што може учини против овог народа.

      Срна

      1. Ima i Baja pravo da laze, kao i njegov sadrug Spiric. Da laze kod Milomira Marica, da placa vlastita predavanja na Fakultetu politickih nauka u Beogradu. da laze o referendumu, da iz budzeta Republike Srpske placa narucena istrazivanja koja predvidjaju njegovu i Zeljkinu pobjedu na predstojecim izborima…da izdaje nepostojece pasose Republike Srpske…Da u Njemackoj, kao i na Manjaci, pjeva svoju najomiljeniju pjesmu – „najjaci smo, najjaci, niko nam nista ne moze“…ali svemu jednom dodje kraj.

  2. Nije loš tekst,samo je preopširan i pun nepotrebnih citiranja.Sve ste pomenuli osim da pravde za Davida nema niti je može biti.Sve da se i nađu krivci i nalogodavci i izvršitelji i pomagači i da dobiju svi doživotne kazne-opet to nije pravda-to bi bila zadovoljština za široke mase koje su svjesne da se isto moglo desiti i njima,ali jedina moguća pravda za Davida bi bila kad bi on i pored ovih kazni nekako oživio i došao zdrav i živ svom ocu i svojoj majci.Nepobitna je činjenica da se elite poučene dosadašnjom praksom našeg sudstva ponašaju kao da smo mi divljač za odstrel ili sredstva za zabavu njihove mezimčadi,ma koje vjere da su.Da je i jedan sumnjiv slučaj do sada procesuiran kako valja,nikad se ništa slično ne bi ponovilo,jer zamislite da nečiji sin robija 40 godina,ali ne običnih jer njihove su predragocjene da bi ih gubili u zatvoru.Napr muamer budnjo što ga porodica Memić sumnjiči za ubistvo njihovog sina ,kad je krenuo da ubije bivšu suprugu,a ona se zaključala i zvala svekra-inače valjda lokalnog moćnika…i rekla ona svekru spasi me,ubiće me,a on poslije razgovora sa sinom nije ni došao,jer ako je i ubije zataškaće babo…poslije je bio ovaj slučaj Memić,a babo izgleda zataškao…

  3. Odlican tekst koji trazi ponovo „lagano“ citanje .
    Puno je stvari koje mi daju motivaciju da komentarisem.
    Naravno da jedan Predrag Ceranic i Rajko Vasic ne zasluzuju da se na njih trosi vrijeme . Malo me razocarao Tomo Kovac ali „vrana – vrani oci ne vadi“
    Vratimo se Jürgenu Habermasu ( Djindjicev mentor) cije je djelo Teorija komunikativnog djelovanja vrlo interesatna i za ovu temu.

    Оно што је одвојило Улрике Мајнхоф од Софије Шол свакако није био недостатак савјести – а ипак је било тако јасно да црну ружу од бијеле руже дијели читав један свијет.

    Ipak ono sto ih spaja je licni angazman na nacin kakav su smatrale prikladnim za vrijeme u kojeme su zivjele . iako ih razdvaja vremenska distanca pokazuje se da u svakom drustvu treba glas razuma i savjesti .
    Recimo Beate Klarsfeld je osamarila kancelara a Urlike i Gudrun ( „ZADESNA SMRT U ZATVORU“) i su imale drugi nacin izrazavanja protesta ali se sve svodi na licnu hrabrost da se suprostavi nepravdi.
    Ako ostanemo nijemi na ono sto se desava na banjaluckim ulicama moze nam se desiti da si i mi „okliznemo kod Trznice ili Kastela i upadnemo u Crkvenu“

  4. Дражене.

    није поента мог коментара била да расправљамо ко кога политички подржава.

    Ја само желим да ти скренем пажњу да није примјерено да у увод у дискусију кренеш са начином на који си почео ову.

    И онда се чудиш што друге фронталџије у теби препознају фурунџију!?

      1. Није мозак него очи.

        Ко те ћеро да повећаш та четити слова:

        “drazen78bl 22. јуна 2018. у 16:16

        Видјех Додика на протестима које „режирају стране службе“, како тврде дворски АНАЛитичари. Од Службе од милоште названи експертима.“

  5. Почетници и дилетанти обично невјешто опонашају. Овај Грбић опонаша ученост. Истина, он је понешто начуо, али се скоро ништа од тога није у њему слегло, постало органски дио његовог бића и језика. Ријечју, џаба му све – зна сва слова, али не умије писати.Текст му је, напросто, толико пренатрпан да гуши и пар оних сасвим пристојних опсервација.

  6. Rajko Vasic , Andrej Fejgelj, i lazni grof Kar(i)naganovic su placena piskarala u rukama dobro povezane mafije koja vodi sve do drzavnog vrha. Oni svoje poglede i zakljucke donose samo i iskljucivo u korist onih koji im uplacuju stranu valutu na domaci racun.Vec zreli Fasisti dobro paze da ne ugrizu ruku iz koje jedu. Okupljanje suznjih povodom smrti ovog deteta je okupljanje onih kojima je dosta lazova, korumpiranih inspektora, narcisoida, laznih branitelja tradicije i nacije, oni donose smrt i siromastvo, da bi napunili svoje dzepove. Ovakvi su ubili istinsku intelegenciju, , oni su malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo im je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni.Kakva bolesna i podmukla ekipa. To je zmijski nakot smrti.Dosta više priče i piskaranja…

    ostalo je samo jedno pitanje: ko i kako će organizovati

    TREĆI SRPSKI USTANAK

    ?

    Smrt tiranskom robovlasničkom sistemu!!!!!!

    Siromašni i pošteni narode, spasi se sam!

  7. Сложио бих се ја са тобом ЗЕИСЕ око многих навода у твом кометару, али зашто ти позиваш на српски устанак, зашто не би мало срао-позивао на устанак по Федерацији, имаш много више обавеза тамо због своје породице, наравно, ако ниси фундаменталиста?

    Има овдје ко јебати некоме мајку и без тебе,частан Србин кад попизди, гори земља, зато нам немој више помагати својим савјетима, помози мало нормалним муслиманима-бошњацима, у великим су проблемима ти људи, рекао бих историјским.

    За нас је лако,нема проблема, има рјешења, све док је српских капетана, али ево, рецимо да заједно Срби и Хрвати постану статистичка грешка у БиХ, као што су сад у Сарајеву?

    Нормалним муслиманима, људима са којим сам одрастао, ишао у школу, бавио се спортом, неће бити никад комшија, ни брат домаћи фундаменталиста са кратким пантолицама, нити они које ће населити овдје-вратити из Европе, напротив.

    Тада су они на реду, зар не?

  8. E, kapetane, kapetane. Nije tebi lako lupetati ovakve nebuloze. Ali, slepom namigivati nije lako. Sloboda trazi Ljude, a ne napaćene primerke patrijarhalnog Srbina sa penisom umesto mozga koji otkriva tajnu svoje neobrazovanosti, i pritom je jos Nepristojna umišljena budala!
    Koju ovaj nesrećni narod mora još da trpi.Probaj,kapetane kontrolisati sta izlazi iz te debilne gubice, to je glupo k’o kurac. Nego, cuo sam da „Udruženje točilaca mlakog rasola“ razmatra prijem novih clanova, probajte tamo , kapetane.

  9. Хајде аидовац не сери, ти ћеш ми причати о људству-чојству,ти ћеш Србима очи отварати, уста те јебем шкбава, што рекао геније Савићевић.

    Покажи се јајаро, напиши име, па наведи име једног човјека коме си помогао, а да не говорим живот спасио, капетан је радио и градио, помагао и данас помаже,држао ријеч и данас је држи, а животе сам нажалост, све због вас удбаша који сте рат изазвали, морао спашавати својим саборцима и муслиманима из Пала.

    Пребаци се на Слободну босну, рекох ти, тамо је мјесто таквим расистима.

  10. Као што сам раније написао, свака истрага, ако постоји основ сумње, креће од мотива убиства.

    Свашта се напричало и написало о овом случају, свашта је изрекао и Давор Драгичевић, али ето коначно је и он схватио да се креће од мотива и да ће 7.јула на јавном скупу рећи шта је мотив убиства.

    “Davor: Saznaćete zašto je ubijen!“

    Како је Драгичевић такође изјавио да су убиство организовале институције РС, мотив мора бити нешто крупно.

    “Davor Dragičević, Davidov otac je na večerašnjem okupljanju rekao da je smrt njegovog sina organizovano ubistvo od strane institucija RS.“

    Чекамо …

    http://www.rtvbn.com/3913250/davor-saznacete-zasto-je-ubijen

  11. С обзиром да на протеклом скупу Давор Драгичевић није рекао који је мотив убиства, остаје и даље нејасно зашто су институције система (по Драгичевићу) убиле Давида.

    Оно што ме брине је неколико ствари.

    Давор Драгичевић је изјавио да уколико случај до избора не буде ријешен, избора неће бити.

    Није јасно како један појединац може спријечити одржавање избора, осим ако не изазове неки случај који ће бити толико опасан да ће се морати прогласити ванредно стање и одложити избори.

    Из тога видим следећи могући сценарио:

    Раније је изјављивао да ће одржати скуп пред саме изборе, а синоћ да тај скуп пред изборе неће пријављивати.

    С обзиром да ће се у неки дан пред изборе сигурно на Тргу Крајине одржати скуп СНСД-а, највјероватније у петак пред изборе.

    Како ће тај скуп морати бити пријављен знатно раније, постоји могућност да група “Правда за Давида“ одмах послије те пријаве позове присталице да у исто вријеме када је заказан митинг СНСД-а и они одрже тај скуп на истом мјесту, и ето идеалне прилике да 40-50 добро организованих људи изазове хаос.

    Да ме неко погрешно не схвати, ово пишем само као упозорење на могући проблем, а не зато што имам неке доказе да се нешто тако планира.

    У сваком случају, тужилаштво и МУП РС до тада имају довољно времена да се случај ријеши, а Давор Драгичевић да прихвати истину, без обзира да ли ће она бити онаква како је он види.

  12. Да још појасним да не мислим да ће тих 40-50 људи бити из групе “Правда за Давида“, али вође те групе морају бити свјесни да постоје неки који желе такав сценарио и да пружену прилику покушати искористити.

    1. Симо П. Ороз
      16. јула 2018. у 13:09

      „Analiticar“ Simo je dobro „predvidio“ dogadjanja oko protesta na Trgu Krajine za 7.jul? Sad kad vidimo kako je to proslo, vidimo da Simo i Dodik dijele iste poglede „glede“ incidenata? U poslednjoj „Cirilici“ je Dodik bio unezvijeren, bio je gotovo zajapuren, objasnjavajuci kako su on i Lukac dosli da izraze saucesce porodici pokojnog Davida, bili na sahrani Davida, dozvolili Davoru D. da se ukljuci u istragu…“I opet je Davor nesto nezadovoljan“ – Dodik je kazao u TV emisiji kod Marica, uz opasku da su zvanicnicima vlasti „ujak i jos neki rekli da je David bio i na tezim drogama od marihuane“. Gdje su bili ti „incidenti“, Simo Horozovicu? Izgleda da su te cinjenice o tom „pripremljenom scenariju obojene revolucije“ demantovale? Mnogo citas i uvazavas „kolumne“ i naklapanja Predraga Ceranica i S. Karganovica Simo? Da li se sjecas Simo, da je na onoj diletantskoj konferenciji za stampu D. Lukac zatrazio od tuzioca Lepira da prekine istragu, „jer je David izvrsio samoubistvo“? Kako je to Lukac znao kad tuzilastvo RS istragu nije ni naredilo?

  13. Bio sam na odmoru pa nisam u prilici sada opisati zadnja promišljanja brčanske crvene baronije ali znam da su se prethodna Simina trbuhozborstva i želje lokalne crvene baronije bila usklađena sa radio Tiranom.
    Zamišljam već kako roditelji sa djecom na skupu PRAVDA ZA DAVIDA izazivaju incidente dok potpuno nevini po radio Tirani na svaki način pokušavaju izbjeći napade iz prevelike ljubavi prema institucijama Srpske i na kraju moraju reagovati razne čmasti,narkomani i robijaši iz prvog safa u skupštini,motoristi i privatna alfa vojska predsjednika Ortege.

    Vlast u BJRM je pala kada je objavljen snimak kako vlast traži 50% reketa.
    Vasilije je pao posle snimka.
    Biserkina razmišljanja su kvalitetno pokazala da su čuda moguća.
    Mora i ova zemlja brzo u NATO.

    Ameriko pomozi narodu Srpske!

    1. “Zamišljam već kako roditelji sa djecom na skupu PRAVDA ZA DAVIDA izazivaju incidente…“

      Сереш!

      А како не можеш замислити да неко ко жели изазвати хаос у РС, узвикне паролу “Живио Додик“, па шутне колица са бебом и побјегне на рапорт Бакиру, Насеру, Дудаковићу, разним усташама …?

      1. Ne mogu, Policija Republike Srpske ako želi sačuvati minimum dostojanstva,poštovanja i povjerenja od naroda koji je stvorio u odbrambeno oslobodilačkom ratu mora to spriječiti ili bar prestati sa montiranim,kilavim i beskorisnim saopštenjima.
        Sve ovo što si ti opisao može biti režirano u kabinetu Otrege.
        Vežite kerove,Fake,onaj ološ i kriminalce iz skupštine i mirna Srpska.
        Priče o zavjerama su izmišljene da se stado lakše kontroliše.

  14. Млађане,

    није ово теорија завјере него реална могућност ако се у исто вријеме и на истом мјесту нађу СНСД и група „Правда за Давида“.

    Није теорија завјере ако кажем да РС има непријатеље, а нисам ја измислио да ће та група пред саме изборе организовати протест и да га неће унапријед пријавити као што ће то урадити СНСД.

    Теорија завјере је кад се конструишу чињенице, а ово што ја тврдим је засновано на тачним и лако провјерљивим чињеницама.

  15. У праву си Република Српска има пуно непријатеља. Не би се то зло звало, да неки од њих не обављају високе функције баш у Републици Српској, па је безочно пљачкају, уништавају и протјерују њену младост из ње.

  16. Kod vas sektaša je sve lako provjerljivo, od imovinskih kartica do toga ko koga drži za jaja.

    Nazalost nije bas sve lako provjerljivo! Recimo taman se pocne „provjeravati“ kad ono naglo stane istraga: a mi dobijemo novog nestranackog „kompenzacionog kandidata“

    Tako ga je predsednik RS i SNSD Milorad Dodik nedavno javno optužio da je tražio 50.000 maraka od poznatog privrednika Mile Radišića da završi izgradnju kuće

    1. Пусти ту причу…

      Ја сам последњи који ће бранити Стевандића, али није Додик кројио листу СДС-а на претходним изборима.

      Ко нам гарантује да и послије ових избора више од половине изабраних неће напустити СДС и приклонити се Додику и то наплатити.

      Мислим да ће послије ових избора СДС нестати.

  17. Није Симо кројио СНСД листу СДС 2014 године, мада је и то упитно, али јесте кројио своју садашњу листу?

    1. Никола,
      пребаци причу на други пост. Није у реду да о Вукотиним глупостима расправљамо испид овог текста.

  18. Нема потребе, не бих расправљао о било ком појединцу, па макар то били садашњи, или могуће будући владари наших живота, ја само послах поруку,све користећи коментаре тебе и змаја.

    Поздрав

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *