Шта доноси 16. Театар фест

Од 2. до 9. јуна ове године одржава се XVI Театар фест Петар Кочић, у Народном позоришту Републике Српске. Ово је његов програм: XVI ТЕАТАР ФЕСТ “ПЕТАР КОЧИЋ“ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА 02 – 09. ЈУН 2013. 02.06. недјеља 1. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ, премијера (20.00 часова), цијена улазнице 15 […]

субота, мај 25, 2013 / 09:00

Од 2. до 9. јуна ове године одржава се XVI Театар фест Петар Кочић, у Народном позоришту Републике Српске. Ово је његов програм:

XVI ТЕАТАР ФЕСТ “ПЕТАР КОЧИЋ“

ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА

02 – 09. ЈУН 2013.

02.06. недјеља

1. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ, премијера (20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Петар Кочић
Режија и кореографија: Стела Корљан

03.06. понедјељак

2. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ КИКИНДА
САВА САВАНОВИЋ – ВАМПИРСКА СИМФОНИЈА, праизведба (20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Даница Николић Николић
Режија, адаптација и сценографија: Никола Завишић
Представа траје 1 час и тридесет минута.

Улоге:
Сава: Марко Гверо
Јанићије звани Ханс: Славољуб Матић
Роксанда: Гордана Рошчић
Бора Грбави: Мина Симић
Петар Благојевић, воајер: Бранислав Чубрило
Ружа Влајна, блудница: Марина Воденичар
Светозар, блудник: Миљан Давидовић
Полексија фон Естерхази: Никола Јоксимовић
Рузмила: Марија Остојић
Аустријски доктор: Јожеф Поцик

О представи:
Представа „Сава Савановић – вампирска симфонија“ сатирични је поглед на разлику која зјапи између руралне Србије XIX века и урбаног „белог света“ који (у то време) представља Беч са својим културним и цивилизацијским вредностима. Кроз причу о промени неваспитаног и несофистицираног, али романтичног сељака Саве Савановића пратимо причу о развоју нашег менталитета са свим његовим светлим и мрачним странама. Због сопственог проклетства Сава (п)остаје вечно жив пошто га уједе први прави српски вампир Петар Благојевић (иначе отац Руже Влајне Благојевић, повампирен поодавно). Мења се и физички и ментално. Од живог сељака постаје немртви вампирски кицош и жеМскарош. Од руралног преваранта – урбани философ манириста. Од необавештеног и незаинтересованог никоговића он постаје „човек свог времена“ у далеком Бечу. Сава Савановић, дакле, доживљава неку врсту духовне ренесансе и среће се с XXI веком у великој мери уморан, разочаран и свестан себе и народа коме припада толико да више не може да буде оптимиста. У овој сулудој и болној сатири постављамо питања колико смо цивилизацијски као нација уопште напредовали током историје. Шта смо из ње научили? Одговор смо знали и пре: НИШТА. Можда ће гледање представе макар мало да нам олакша тешко бреме муке које – хтели ми то или не – свакако вучемо за собом бивајући то што јесмо – припадници српског народа.

04.06. уторак
3. ХНК ИВАНА пл. ЗАЈЦА и ХКД ТЕАТАР РИЈЕКА
ДАБОГДА ТЕ МАЈКА РОДИЛА (20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Драма о животу и смрти према истоименом роману
Аутор: Ведрана Рудан
Режија, драматуршка обрада, избор музике: Татјана Мандић Ригонат
Представа траје 1 час и тридесет минута.

Улоге:

Мајка: Едита Карађоле
Кћи: Зоја Одак
Анђео (мала): Јелена Лопатић / Александра Стојаковић
Отац: Ненад Шегвић
Госпођа: Марија Гемл
Главна (у ружичастом, плавом, жутом издању): Сабина Саламон
Глауком: Андреја Благојевић
Депресија: Оливера Баљак
Жеља: Биљана Торић
Рођена: Тања Смоје
Збор старица Фелицита:
Марија Дмејхал, Ружа Марић, Ана Радоја
Зека: Мерил

О представи:
Нови роман Дабогда те мајка родила увијек провокативне Ведране Рудан најављиван је као “наставак мисије подробног скандализирања хрватске (и не само хрватске) јавности”. Ауторка која је увијек спремна своју мисаону и списатељску жаоку забости у најболнија и најчешће недодирљива мјеста наше друштвене збиље, у њему жестоко комада мит о светињи Мајке. Роман о односу мајке и кћери , који непрестано вибрира на граници љубави и мржње те стравичној улози оца сексуалног злостављача, испреплиће и теме старења, смрти, прешутног генерацијског неразумијевања, менталитета који све скрива иза зидова својих кућа, хрватске социјале пуне уличног насиља у временима све веће несензибилираности за човјека уопште.


05.06. сриједа

4. СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ НОВИ САД
ЗДРАВ(O) ЖИВОТ(E)! HIGH LIFE
(20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Ли Мекдугал
Режија и избор музике: Никола Завишић
Представа траје 1 час и четрдесет минута.

Улоге:
Дик: Игор Павловић
Дони: Иван Ђурић
Баг: Ненад Пећинар
Били: Марко Савић

О представи:

Мекдугалов комад, написан крајем деведесетих година прошлог века, по својим се жанровско-стилским одредницама може, сасвим комотно, сместити у драматургију „новог брутализма“, чији су најзначајнији европски представници (Марк Рејвенхил, Сара Кејн, Василиј Сигарев, Маријус фон Мајенбург) у бројним делима проблематизовали судбине јунака са животних маргина, друштвених отпадника, чију су свакодневицу чинили насиље, наркоманија, разбојништва. Оно што донекле издваја драму овог канадског аутора из корпуса сличне поетичке провенијенције, јесте врло рафиниран црни хумор, који нарочито долази до изражаја у експресивном глумачком изразу четворице актера. Вођена неспутаном, уметнички дрском и маштовитом редитељском експликацијом, ауторска екипа представе Српског народног позоришта, изнедрила је сценски ефектно и хвале вредно остварење.

 

06.06. четвртак
5. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ “Тоша Јовановић“ ЗРЕЊАНИН
ЗЛА ЖЕНА
(20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Јован Стерија Поповић
Режија, адаптација и сценографија: Егон Савин
Представа траје 1 час и пет минута.

Улоге:
Граф Трифић: Југослав Крајнов*
Султана: Сања Ристић Крајнов*
Срета чизмар: Јован Торачки
Пела/Персида: Сања Радишић
Стеван, служитељ: Драгомир Пешић*
Проводаџија: Миљан Вуковић
Музичари: тамбурашки оркестар „МЕЛЕМ“

О представи:

Да један комад који се не убраја у понајбоља остварења утемељитеља савремене српске комедиографије, може савршено да кореспондира са феноменима данашњег времена, а да при томе, није урађена насилна и непримерена актеулизација, одлично показује редитељски приступ Егона Савина у зрењанинској Злој жени. Акцентујући проблем насиља у породици, и његову релативизацију, као и одсуство елементарне комуникације између, по дефиницији, блиских људи, Савин врши жанровско померање ка, условно речено, психолошкој драми, чиме Стеријине смешно-тужне ликове, истанчаном карактеризацијиом, коју доследно спроводе сви глумци, трансформише у емотивно комплексне јунаке.

 

07.06. петак
6. ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ БЕОГРАД, МЕСС
ЕЛИЈАХОВА СТОЛИЦА
(20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Игор Штикс
Режија: Борис Лијешевић
Представа траје 1 час и четрдесет минута.

Улоге:
Рихард Рихтер: Светозар Цветковић
Јакоб Шнајдер: Властимир Ђуза Стојиљковић
Алма Филиповић: Маја Изетбеговић
Паула Милер: Јелена Тркуља
Ингрид Милер: Рената Улмански
Ивор: Бане Јевтић

О представи:

Европа, деведесетих година. Познати писац Рихард Рихтер, уморан од безнадежних покушаја да на прагу шесте деценије живота сведе рачуне са самим собом, прогоњен демонима потпуне списатељске блокаде и брачног бродолома који је оставио иза себе, напушта Париз и враћа се у родни Беч, у кућу у којој је одрастао. Тамо ће, у жељи да преуреди своју стару собу, у једном зиду случајно пронаћи бележницу своје мајке и у њој већ пола века дубоко запретену тајну о њиховој породици. Рихтер жели да је одгонетне до краја и осећајући да је то део његове судбине, креће на опасан пут у опседнуто Сарајево и на још опаснији, судбоносни пут према самом себи…
Представа Елијахова столица настала је на основу истоименог романа Игора Штикса у драматизацији Дарка Лукића, а у копродукцији са сарајевским Интернационалним театарским фестивалом МЕСС. На 45. Битефу, освојила је прву награду фестивала, Гранд приx „Мира Траиловић“.

08.06. субота
7. БОСАНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ЗЕНИЦА, ХАРТЕФАКТ, БИТЕФ ТЕАТАР БЕОГРАД
ГРЕБАЊЕ ИЛИ КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА
(20.00 часова), цијена улазнице 15 КМ
Аутор: Тања Шљивар
Режија: Селма Спахић
Представа траје 1 час и тридесет минута.

Улоге:
Маја: Лана Делић
Слободанка: Џенана Џанић
Ђорђе: Енес Салковић
Ленка: Снежана Видовић
Коста: Нусмир Мухаремовић
Учитељица: Факета Салихбеговић-Авдагић
Мала Њемица: Маја Изетбеговић

О представи:
Нова драма Тање Шљивар, “Гребање или Како се убила моја бака“, на директан и бруталан начин, бави се питањем насиља међу децом, као посљедицом индоктринације од стране одраслих, образовног система и, у крајњем исходу, националистичке средине у којој одрастају. У стилском смислу, ауторка поново бриљира на плану духовитих и непоновљивих реченица помоћу којих гради читав један дјечији свијет, пун неосвијешћеног насиља и безнађа, свијет чија слика треба озбиљно да нас забрине. Испод меланхоличих језичких бравура, које заводљиво говоре о менталитету људи са ових простора, лежи готово нетакнуто брдо посљедица страхота национализма са којим се треба ухватити у коштац.
Радња драме је смјештена у 2000. годину у Босни и Херцеговини, у вријеме када је, усред транзиције, још увијек постојала нада да ће будућност донијети просперитет и промјене. Група ученика борави у гимнастичкој дворани уочи школске представе, не знајући да су на десетине таквих у рату служиле као логори… Тања Шљивар у овај контекст смјешта причу о одласку и губитку, о генерацији која је одрасла и оштећена животом у систему без икаквих вриједности, осим оних на силу наметнутих и лажних.

09.06. недјеља
8. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊА ЛУКА
КУХИЊА
(20.00 часова), цијена улазнице 10 КМ
Аутори: Петер Хандке и Младен Матерић
Режија: Младен Матерић
Представа траје 1 час и четрдесет минута.

Играју:
Слађана Зрнић
Сандра Љубојевић
Сњежана Штикић
Ведрана Мачковић Зубовић
Миљка Брђанин Бабић
Љубиша Савановић
Златан Видовић
Владимир Ђорђевић
Рок Радиша
Александар Стојковић
Филип Бабић
На раду у представи учествовала је Ања Станић

О представи:

Проф. др Бранко Брђанин

“ЗАШТО?”

(Хандке–Матерић, Кухиња; 2013)

Парафразирајући наслов “текстуалног предлошка” (Петер Хандке) наше представе (режија Младен Матерић) Зашто кухиња? (превод Весна Бајчетић), нудимо “прегршт” могућих одговора: зато што га до сада никад нисмо играли; јер је добар писац; јер је “савремен” писац; јер је “афирмисан писац”, писац-и-шире(!); зато што (ексклузивно и директно, што би рекô Спорт-клуб) “воли Србе” и спреман је да истрпи санкције за ту љубав (зато што се својевољно одрекао огромне лове – нарочито за наше прилике – од неке европске књижевне награде, пошто је било протеста јер награду добија неки “србољубац” а не срЕброљубац!); зато што је био у Србији (и видио: Србија је на робији, како пјева Петар Пајић Ваљевац), а боравио је и у “Свим Српским Земљама” (ако то данас, икоме, осим Хандкеу, шта значи); јер има “словенске крви” у својим жилама; а и одличан је писац (бољи од доброг, савременог и афирмисаног!); зато што је Материћев пријатељ; зато што су хтјели (и умјели) да кажу нешто и о нама; зато што… Зато!

Хандке–Материћеве “личности” у Кухињи су нека врста симбола, а њихов сценски “живот” симулакрум стварних (наших) живота; барем у оној мјери у којој су антички богови хипостазиране (представљене) људске особине: богови су као “људи у вјечности”, а Кухињци (становници “Кухиње”) као “вјечито људи”. (Само што је – за разлику од живота, све чешће виртуелног – позориште непосредовано!)

А ако је разлика (прије свега брзине и развијености дијалога) између Есхила, Софокла и Еврипида (по нашем – и Материћевом – почившем Професору, Славку Леовцу) као сличност обичног – “сингл” тениса, игре “дублова” и стоног тениса; јасно је да ејзенштајновска монтажа атракција мора да иде (и иде!) и (више од један) корак даље: утичући на (писани – драмски текст) литературу. Јер, већ Чехов “барата” са људским “олупинама”. (Тамо гдје завршава античка, почиње “модерна драма”: ЛИКОВИ су олупине – као код Бекета – или само “знакови” бивших људи, нпр. бекетовске канте за смеће у којима његови “људи” живе, у Крају игре/ партије; или пјешчане плаже у које “урастају”, у Срећним данима; или, коначно, оно једно осушено/ излистало дрво, што је претекло од читавих шума.) Срећом, није тако и у (стварном) животу!

“Дефинишући” поетички приступ писању – разликујући “прозу” и “драму” – Хандке је поручио: “Понекад ми је, дабогме, у току рада на причи додијавала сва та искреност и часност, и чезнуо сам тада да ускоро опет пишем о нечему што би ми омогућило да помало лажем и претварам се, на пример – позоришни комад.” Мислимо како је ОВО достатно “објашњење” присуства његове Кухиње у Бањој Луци, данас. А за оне којима треба и више и детаљније (али и “комплетније”) наводимо дио текста Мирослава Лазанског (Поздрав Србима из Хага, “Политика”, Београд, 17. 11. 2012, стр. 5): “Срби нису једини кривци за све и време је да се одбаци унилатерална визија рата у Југославији, поручио је са страница француског листа Либерасион аустријски књижевник Петер Хандке 2006. године. Нешто раније челни људи Народног позоришта у Београду скинули су са репертоара једну Хандкеову драму, јер је писац изјавио да је почетак Хашког трибунала лажан, да му је порекло лажно и да ће све остати лаж! У Београду, они исти људи који су читали Дантеа и били васпитани на грађанским врлинама укинуше једног писца 2006. г. Да су то знали Срби из Крајине, можда би 1991. године радије гледали казалиште него касније позориште.”

Шекнеровски “сценски текст” несумњиви је “Каин” (свог “старијег брата”) драмског текста (како смо већ – нашироко – писали у књизи Свјетска драма и домаћа позорница, 2010); духовно-теоријске премисе “Кухиње” – текст као позоришно-сценска реквизита, а и ријеч као “сценски знак” – наводе нас на помисао како је ово, у суштини, представа о ПИТАЊИМА-ПРОБЛЕМИМА КОМУНИКАЦИЈЕ, али ваљало би занемарити све “опште празне приче” о постмодерном-постдрамском и препустити се “читању” ПОЕТСКОГ ТЕАТРА.

А ако, притом, посумњате у своју “нормалност”, сјетите се Роберта Музила који нас “учи” да – у Човјеку без особина/својстава – “Генија често сматрају за будалу, али будалу никада не смијемо сматрати за генија”!

Драматуршка биљешка

Кухиња Младена Матерића – не/вербална ритуализација демократије

Пошаст комунизма и “новог примитивизма“ кружила је Сарајевом осамдесетих година прошлог вијека, од које су – у европским и свјетским оквирима – Емир Кустурица и Младен Матерић обликовали аутентичну поетику признатих рукописа. Први је ову необичну симбиозу ексцентрично потпиривао и до краја вербализовао, а други је “стишавао“, у знак увлачио, и на сцени “просијавао“. Мислило се да се ради о изразу специфично сарајевског, односно босанског духа, док се у Граду, заправо, одигравао отворени перформанс и јавно тестирање демократије. Формулисан је као култ Маргине и неодољиво подсјећа на култ Диониса, само што се процес ритуализације одвијао у супротном смјеру.

Накнадно је цијела ова “кухиња“, буквално и метафорички, протјерана почетком деведесетих, са избијањем грађанског рата, и у њој се означује не само физички, већ и духовни егзодус сарајевских Срба. Град се напрасно “отријезнио“ и повратио из спектакуларне могућности у мимикријску притворност – архетипско прибјежиште Андрићевих приповједних казивача. Тим чином је, нажалост, задат посљедњи ударац покушају нове урбанизације Сарајева под видом и плаштом “босанског“ либерализма.
На срећу, Париз није Сарајево, и зато је сасвим логично што су Кустурица и Матерић изабрали Француску као ново прибјежиште и тачку ослонца. Уосталом, у њој су препознати већ са првим пројектима и награђени престижним наградама (Кан, Париз). Кустурици је, као нескривеном несмирнику, тијесна Француска, тако да је с правом, посљедњих година, као центар властите Планете изабрао Мећавник, док је Младен Матерић “концентрисан“ на Тулуз – своје Тетовирано позориште и сталне одласке у свијет и Србију.

Материћева прва представа, Тетовирано позориште, први пут изведена на Отвореној сцени “Обала“, сада већ давне 1986, (плакат: силуета голог женског тијела “молована“ ружама, попут старинске кухиње), трајно је обиљежила његово стваралаштво и суштину драматуршког поступка: “радња“ се не одвија “међу телима“, већ “на телима“. О том времену, и представама, убједљиво и поуздано, свједочи сарајевски књижевник Миљенко Јерговић, настањен у Загребу, у недавно објављеној колумни Младен Матерић, невидљиви сарајевски тату: “За разлику од свега, али баш свега што се тих осамдесетих називало експерименталним, а онда и невербалним театром, а што би успјело допријети до Сарајева, свеједно је ли било генијално или катастрофално, или између, Материћеве представе имале су врло чврсту нарацију, и биле су – забавне. (…) Матерић је био чаробњак, и нашао је, а великим дијелом и одгојио, глумце који су га у томе знали пратити, чија се чаролија састојала у томе да је пред крај двадесетог стољећа, када публика засићена филмом ни самом театарском медију није могла вјеровати на начин на који је вјеровала у деветнаестом стољећу, на позоришној сцени оживи цијели један свијет, претвори га у причу и насели осјећањима. Не само да је то радио без иједне изговорене ријечи, него је гледатеља могао увјерити како позоришту ријечи и нису потребне, како су ријечи изговорене на позорници вишак и лаж“.
Ова поетика може да се повеже са генералним утицајем раног театра слика и звукова Роберта Вилсона, мада смо, кад је Матерић у питању, склонији да повјерујемо његовом интуитивном таленту и способности да све чега се дотакне претопи у знак. Односно, у архетипове људских односа, у чијем је средишту магијска способност глумца да пренесе енергију на публику, споји дух и тијело, и изазове (свједочи Јерговић) лијеп осјећај код публике. Од амблемских, сарајевских представа, Плес 80-их, Тетовирано позориште и Мјесечева представа – до “француске фазе“ отјеловљене у Празничном дану, Небо је далеко земља такође, Мала зимска представа, Одисеја и др. Посебно издвајамо знаковитост Нове Византије и театрализовану синтезу Паралелних светова – спој “драмског театра, плесног позоришта и циркуске уметности“. Утисак је да невербални театар Младена Матерића, говор без ријечи, у овој представи поетолошки тријумфује. Глумачко друго ЈА докраја преузима радњу у своје руке, и “прича“ је са сцене, попут Пиранделових “драмских“ јунака, или Дарија Фоа, на примјер.
Паралелно са овом линијом Матерић, први и једини пут, вербално проговара, 2001. године, у представи Кухиња, коју потписује са Петером Хандкеом. Изгледа да је и он, након толико година, коначно “пронашао“ писца који, безрезервно, пристаје на све условности Материћеве позоришне драматургије. (Зачудност је утолико већа што се ради о једном од највећих живих европских писаца, дугогодишњем кандидату за Нобелову награду и истинском пријатељу српског народа.) А она се школски “пакује“ у три драмска јединства: мјеста (омиљени простор куће/стана – кухиња), времена (од јутра до вечери) и фабуле као драматуршког наратива. Драмски текст је само дио наратива; Глумац је Актант комада; актанцијално умрежен у мјери у којој су функционализовани и сви други сегменти, нпр. посуђе. (Или, још боље, пуњени фазан који игра “нако“.) Компонована је од низа секвенци – гестуса, усаглашених у тридесет и три сцене – мале Фабуле, које чине основну Фабулу. Представа је у Француској доживјела велики успјех, а играна је и у више свјетских градова: Каракас, Мадрид, Беч, Единбург и др. Њена бањалучка премијера, заказана за почетак марта ове године, играће се у “француској сценографији“ (“кухиња“ је, дакле, свугдје иста) са глумцима Народног позоришта Републике Српске као “произвођачима“ Текста и Хандкеом као аутором драмског предлошка.

Пред Материћем је велики посао и изазов. Прије свега, на терену отјелотворења сценске игре и рјешења трајно присутног “хамлетовског“ глумачког питања, разапетог између присуства и репрезентације. (То питање у овом облику, докраја заоштрено, није до сада постављано у нашем националном Позоришту.) Друга дилема скопчана је у домену минуциозних драматизација, језичких посебно (Хандке), јер ријеч не слуша, дрска је и хировита, субверзивна, и различито “одјекује“ из различитих уста, у различитим срединама, пред различитом публиком. Његово предратно искуство семантичког “стишавања“ и “просијавања“ ново/естетске урбанизације и овдје ће добро доћи. Посебно ако се уважи чињеница, а требало би, да Емир Кустурица у Вишеграду, готово па завршава “ренесансну“ варијанту Андрићграда. Значи, изнова смо саучесници једног вербалног перформанса и његовог невербалног сукуса, у талогу/залогу “кухиње“ старог преко двадесет година.

Ритуализација урбанизације и тестирање демократије траје, безмало, два и по миленијума. Поступак је исти, једино се мијењају градови и државе. Кад је Босна и Херцеговина у питању, на реду су Бања Лука и Вишеград. Лакмус папир је исти: Младен Матерић и Емир Кустурица. Надајмо се да паралитерарни “казивачи“ Андрићевог прозног дјела, овога пута, неће бити у “подјели“. Представа би, онда, могла да почне.

Доц. др Раде Симовић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *