Српски одбојкаши прваци Европе

Одбојкашка репрезентација Србије нови је првак Европе! Други пут у историји, а први после 2001. и тријумфалног наступа у Острави, одбојкаши су покорили континент, побједом над Италијом 3:1 (17:25, 25:20, 25:23, 26:24).

Први сет као да је послужио нашим одбојкашима да одмјере шта и како да раде, да опипају противникове слабе тачке и да открију који су му адути. И већ у другом сету је све било како треба. А то није лако. Губити у финалу, па онда, као да се ништа није догодило, потпуно надиграти противника, који је можда и помислио да је стекао психолошку предност.

После тога се развила права борба, двобој какав се и очекује кад играју двије најбоље репрезентације на Старом континенту и кад се боре за европску круну. Имао је наш тим предност, чак и од 12:7, али је тешко, готово немогуће у једном даху оборити на обе плећке тако прекаљене професионалце какви су италијански одбојкаши. И ускоро су нам били за вратом (15:15), а онда су нас чак и претекли (18:17, па 19:18).

Разумије се, наши се нису предали. Повели су с 20:19, па 23:21, али је поново уследило изједначење (23:23). Када је наш тим освојио 24. поен Колаковић је увео Терзића да сервира. И тај потез му се посрећио. Додуше, следила нам се мало крв у жилама, али онда је услиједила ерупција одушевљања. Терзић је погодио сајлу, лопта се нећкала, двоумила на коју ће страну и на крају се спустила на италијанску. „Азури” су скочила за њом, али је било касно – 25:23 и 2:1 у сетовима за Србију.

Остало је да се освоји само још један једини сет. Али, најчешће тај последњи корак бива најтежи, много пута се баш тада оклизне.

Поново је јунак био Терзић и опет као сервер. Овог пута срећа није одиграла такву улогу. Он је тако маестрално сервирао да је италијански играч, најближи основној линији, процијенио да ће она да одлети у аут и просто се сагао. На запрепашћење његових саиграча, а на неописиву радост наших одбојкаша, који су имали огромну подршку од наших навијача у дворани, спустила се у поље и то толико далеко од аута да ништа није било спорно.

Полетјели су наши играчи од радости, гледалиште је било препуњено радошћу – Србија је европски првак!

Ем титула, ем остварена на најтежи могући начин. Играло се у четвртом сету на разлику. И чинило се да ће се Италијани изборити за пети сет. Почели су одлично, водили с 8:5, па 10:6, онда 13:9, али тада су их наши стигли (13:13). Ипак, „азури” су одмакли на 15:13, међутим, после оног изједначења је било јасно да је све могуће, да то није недостижно, јер је наш тим показао да за њега немогуће не постоји.

Дали су Италијани све од себе, покушавали да се одлијепе, да одахну, јер је било тешко издржати притисак који је на њих вршила наша екипа. Просто се осјећало да су наши играчи психолошки чвршћи и да их је тешко саломити.

То се најбоље видјело када су Италијани због изгубљеног поена почели да се расправљају са судијама. Јер је било јасно да ће сваки изгубљени поен тешко да надокнаде. И онда је судији Лодерусу из Холандије додијали, па им је показао жути картон, што је значило и поен за нас и смањили смо на 17:16.

Ту, дабоме, није био крај. Копрцали су се Италијани од неумитне судбине, покушавали све што су могли, али није вриједило. Истина, освајао је противник поене, задавао ударце, али су наши увек могли да узврате и то, чини се, јаче него што су примили ударац.

У финишу, у борби нерава, одушевљавало је како су наши издржали и то чак и они играчи који нису у првој постави. Сјајно је свој посао одрадио и Рашић на сервису при крају, имао је дизач Петковић изврсну акцију као блокер, али изнад свих је био капитен Иван Миљковић, који је с правом проглашен за најбољег играча на европском првенству. Појединачне награде су добили и Подрашчанин као блокер и Никола Ковачевић као примач. Довољно да се види да имамо плејаду асова.