Смолућа: Остало је само име

Крајем августа 1992. године, након 80 дана у непријатељском обручу, народ Смолуће, Тиње и Потпећи успио се извући на Озрен.

субота, септембар 1, 2012 / 20:00

Крајем августа 1992. године, након 80 дана у непријатељском обручу, народ Смолуће, Тиње и Потпећи успио се извући на Озрен.

За ослобођење коридора којим су прошли, живот је дало двадесет седам српских бораца.

Иза њих остала је Смолућа, прије рата варош са више од четири хиљаде душа, која је имала домове културе, робну кући и продавнице, школе са 600 ученика…Данас, тамо нема ништа. Осим имена и сјећања на једно од највећих стратишта српског народа у БиХ и на једну од најстрашнијих прича.

Један дио те приче доносимо у тексту, тада дјечака, који је то све преживио. Текст је преузет са једног форума на којем људи размјељују ратне приче и сјећања, и његова блага хаотичност добро дочарава шта се дешавало у више од два мјесеца опсаде Смолуће.

Почетак

Надам се да ће путник који наиђе на моје ријечи имати стрпљење до краја их прочитати.

Родом сам из Тиње,отац ми је из Потпећа мајка из Смолуће. Што се тиче назива војних јединица не баратам тиме, нити ово са било каквом мржњом причам. Пишем како је било, из угла једног младог човјека из тог времена.

Наравно све је почело много раније, али кренућу од 15. маја 1992. године. Тог дана је започео рат у мом подручју. Тог дана је нападнута тузланска колона у Тузли. У мом селу(Тиња) су се чуле детонације из града соли.У то вријеме је тек почела Телевизија Сребреник која је узимајући френквенцију од Телевизије Тузла преносила уживо напад на ЈНА.Тако да смо уз слику и коментаре усхићеног спикера имали и звук који је долазио од вани. Ми смо се окупили у кући и гледали без ријечи шта се дешава. Из ко зна којег разлога, вишег или земаљског, послије пар дана деси се мали земљотрес, први који сам уопште доживио, као да је најавио шта нас све чека, а тада нисмо имали појма!

Нешто мало касније стигао је и мој отац из Србије, напустио је посао иако му је шеф предлагао да остане и доведе своју породицу на безбједно. Није послушао, вратио се из разлога да буде са својом породицом (касније се испоставило да га је та одлука коштала живота).

Већ тада су биле формиране групе да чувају село, стражаре…јер се у два случаја десило да двојица – тројица упадну на неку узвисину и пуцају на српске куће или уопште на село, иако Доња Тиња није била етнички чиста српска, било је ту и муслиманских кућа и других народа. Али када би се ти људи савладали или када би се предали, морали су се изручити полицијској станици Сребреник, што је аутомаски значило пуштање на слободу.

У тој пуцњави на моје село, често смо сестра, мајка, ујак и ја (ујак је изгубио једино дијете у рату 1994. године) ишли на спавање у шуми, на путу између Тиње и Смолуће. Ту сам први пут осјетио и спознао како изгледа јутарња свјежина у шуми и како уједа зора!

Мој отац је добио пушку, руски шпагин.Напокон је могао бацити мотку са којом је стражарио на уласку у наш сокак. Муслимани у Горњој Тињи су се такође наоружали. Џамија им је служила за ковање разних планова и као магацин оружја.

У Доњој Тињи је, као неки предсједник, био човјек мађарског поријекла. Марушкице смо из звали по баки Марушки. Задњи пијачни дан у Тињи је био необично тих, знало се шта се спрема за нас Србе, а ми смо се надали неком чуду.Тада је мој тетак, иначе Хрват по националности, рекао скоро шифровано на пијаци да треба да бјежимо, да се склањамо, да се не спрема добро Тињи, Потпећу, Смолући. Када је дошао ултиматум од стране "зелених беретки" неколицина Срба се предало… То је био сасвим нормалан скуп, сасвим обичан на раскрсници.

Порука је била јасна "до 14 сати да се предате, послије тога долази напад за оне који се не предају". Многи су то урадили, но није се знало у том тренутку ко ради правилно, јер не пише се добро ни једним ни другима. Животи су на коцки приликом било какве одлуке! Зато и није било никакве свађе ни вербалног сукоба, једноставно сам си одабрао судбину како да завршиш, одабрао си и извагао гдје имас више наде!

Кроз Тињу и Потпећ је ишао магистрални пут Сребреник – Тузла, а тај пут је много значио и за Градачац и Грачаницу јер им је веза са Тузлом. Поред Тиње, Потпећа, Смолуће, на том подручју је постојало још пар српских села: Спионица, Драгуња, Јасенице… Они нису имали шансе да се било како организују, ко се није прије извукао пао је у заробљеништво.

Како су пролазили и на који начин, то најбоље они знају, нисам мјеродаван о томе причати, знам само приче и знам да им није било лако!

Ја сам са мајком и сестром кренуо ка Смолући, падала је киша, али нисмо се заустављали. Био је чудан тај пут, никога нисмо срели, нити смо видјели ништа што личи на живо биће, ни птицу! Стигли смо у Горњу Смолућу и одмах се смјестили код ујака.

Мој отац се није предао, остао је са шачицом људи из Тиње, њих око 30…(скоро као онај спартански филм 300) да штите одступницу женама и дјеци. Наспрам хиљаде војника и ко зна колико још, у то вријеме званих "зелене беретке".

Почео је напад, а кренуло се и у повлачење. Недуго затим директна опасност је запријетила и Потпећу, селу до Тиње. Кренула је колона жена и дјеце из Потпећа, ка Смолући… Из Смолуће смо већ могли чути пуцње како се приближавају. Видио сам један одред добровољаца из Смолуће који су кренули да помогну браћи у Тињи и Потпећу. Комшија Драго из Тиње бјеше рањен, заробили га. Његова прича је јако занимљива, кроз шта је све прошао. Комшија Срето, бранећи своје саборце погинуо, убијен метком у леђа, имао је преко 60 година. Погинуо је тад и Данко,лично га не знам. Са мојим оцем је био дотични "Жутан" или тако нешто… У навали адреналина и видјевши безизлазност ситуације, бацио је пушку и кренуо према Муслиманима вичићи: Ја сам ваш ,имам хрватске крви! Убијен је!

(АКО НЕКО ТРАЖИ ОСОБУ У ЗАВОДУ ЗА НЕСТАЛЕ КОЈА ЈЕ ИМАЛА СЛИЧАН НАДИМАК ПОПУТ "ЖУТАНА", ВЈЕРОВАТНО СУ МУ КОСТИ НА ШУМСКОМ ПУТУ ИЗМЕЂУ ТИЊЕ И СМОЛУЋЕ!)

Прва смолућанска жртва је био Радо!

Та борба потискивања села Тиње и Потпећа у Смолућу, трајала је два дана. Смолућа се добро утврдила и имала је повољан географски положај за одбрану.Са преласком задњег војника из Тиње и Потпећа на територију Смолуће, почиње опсада која је трајала до 1. септембра. А тек је почетак јуна. Од 15. маја ниси могао нигдје побјећи јер од напада на ЈНА, кроз Тузлу, Сребреник, Живинице, Калесију, Лукавац, Градачац …ниси могао прећи, био би ухапшен и имао би два избора: или носити љиљан на униформи, или копати ровове и служити као материјал за размјену заробљеника, или оно најгоре – мучење и убијање!

Оца сам видио након 6-7дана, нисмо ништа чули за њега, дошао је само да промијени кошуљу јер је стара била подерана. Хранили су се малинама и зеленим воћем.

О Смолући се шути

Наравно да сваки човек не жели да буде заробљен у сјећању или у својој муци. Не желим никакву негативност да испољим већ напротив. Мир у души је најваж нији, нисам уопште вјерник, једноставно желим да поштујем своје емоције, доживљено, хоћу да се поштује свака суза коју је пролила моја мајка и много других мајки .То неће промијенити ништа, али ће нас дефинисати као људска бића!

Оно што можда боли народ који се задесио у Смолући је то што су као жртве омаловажаване. Нико још није одговарао за погибију преко 70 особа, прогон, етничко чишчење и нестанак – али буквално нестанак – једног села.

Више нема ни цигле тамо, прије ће се ископати нешто на региону Високог, неки доказ живота од прије 2-3хиљаде година, него што би се нашло и ископало нешто у Смолући. Зар то није довољно барем да се спомене?

Још једна карактеристичност је везана уз ово дешавање…

Званично, та наша војска од 1. 200 војника три мјесеца није била нигдје регистрована. Мој отац и остали су званично ступили у српску војску 1-2 септембра. Тек тада додијељени су одређеном корпусу, одређеној бригади и чети!
Три мјесеца могли смо се звати било како и никакво обиљежје никакве војске нисмо имали, ако је ко имао заставицу или неки грб од прије, њу је и зашио за униформу!

Скоро свака кућа у Смолући је имала преко 10 чланова што своје породице, што многих избјеглица из Потпећа и Тиње. Неке куће су имале и преко 20 чланова.У основној школи и у кућама људи који су прије одселили смјештени су они који нису имали никакве фамилије да их прими.

Сјећам се! Покојни стриц Цвијетин, који је усљед повлачења из Потпећа био рањен у главу (иако повреда није била безазлена, ипак се тада по тим критеријима сматрала за подношљиву да би био на линији) срео је моју мајку, не напуштајући свој понос није хтио рећи да је гладан, но све се знало и без ријечи. Иако смо и сами били у туђој кући, дали смо колико смо имали.

Послије 5-6 дана, из приватних разлога отишли смо у засеок Јовичиће код маминог рођака а то је било скоро тик уз линију из правца Мајиновици, гдје су линију држали са Смолућанима и Тињани, и Сталија гдје су линију држали Потпећани.

Пут до Сталије је водио поред куће у којој смо провели остатак опсаде.Скоро да сам био свједок сваког рањавања.

Сјећам се, више пута, док сам боравио у подруму, јер је ту било најсигурније, топота корака који се све више приближавају. Дођем до врата и угледам четворицу, скоро стараца, како трче са носилима на којима је рањеник, према импровизованој болници. Требали су сигурно три километра претрчати до болнице, јер се због снајпера поједини дијелови пута нису смјели користити, па се кривудало.

Одакле им само снага? Без ријечи, само трче…

Чим сам дошао у Јовичиће, мој рођак је имао симпатију – дјевојку у Драгуњи (спомињао сам то село) и причао је са њом на телефон. Говорио је: "Ко вас је напао? Шта се десило? Гдје ти је отац?", и задње што је чуо био је плач и "пи пи пиииииииииииииииииии"… Готово! Нешто се десило у Драгуњи, то смо сви знали! Нема више телефонске везе са локалним селима, а са градовима смо већ одавно изгубили везу. Пар дана прије искључена је и струја и вода!

Имали смо бунаре, сва срећа, колико-толико довољан број. Није се често купало, вода се чувала! Било је љето, видјело се до 21:30 тако да без пријеке потребе није палила ни лампа ни свијећа.

Почело је!

Шта је тада било у главама људи тешко је рећи и дефинисати, но сад се дивим свакој особи која је то у вријеме била на таквом психичком тесту колико можеш да издржиш. Први мјесец је био скоро најгори. Муслимани су хтјели да то ријеше што прије.

Гранатирали су Смолућу са ручно израђеним гранатама…више пута сам угледао импровизовану гранату од лимене-жељезне флаше на којој је био заварен некакав реп, да би могла летјети кроз ваздух!

Баш за Петровдан били су јако опасни…

Ја и сестра смо имали једну игру: ко ће више граната избројати у 5 минута, а да оцијенимо да су пале у Горњој Смолући.
Побиједио сам! Избројао сам 80граната!

Ово сто пишем само осликава како су се људи стопили са тим дешавањима тада.
Дјеца су се играла са разним типовима чаура – дјечак који себи пронађе излизану ЈНА војничку кошуљу био је фрајерчић, а сви су се "фурали" на импровизовани каиш од једног ремена војничког опасацча…

Теме о убиствима и томе и ко је погинуо, биле су најзаступљеније!

Први мјесец, ако би се могло уопште рећи тако, није се осјетила криза у храни. Одмах се кренуло у штедњу и свака кућа је знала са колико хране располаже. Нестало је бијелог брашна, пшенично је луксуз, а најзаступљеније је кукурузно.
Војничка храна је била јако лоша, кукурузни хљеб, популарно назван проја – буквално вода и кукурузно брашно са мало соли.Уколико се не поједе док је вруће у мекшем агрегатном стању, након два сата се може упоредити са каменом!

Но, ипак, први мјесец је како тако прошао, а што се тиче хране, јако лако. Било је воћа и гљива по шумама. Вјероватно је било и социјално угрожених, али свакако сам сигуран да нико није умро од глади у Смолући. Не из тог разлога што се имало, колико из солидарности да овај што има подијели са овим што нема.

Тај осјећај националног јединства, људске солидарности прије свега, никада више нисам видио. Само тада!

Мој отац је имао познаника, Стојан се звао. У његовој кући се правила храна за војску, тако да смо 2-3пута преко везе добили неке конзерве, мало шећера и уља…које смо опет подијелили са укућанима са којима смо живјели. Кућа у којој смо живјели бројала је тада око 14 чланова. Кажем "око" јер су мушки чланови били претежно на линији. Када смо спавали та три мјесеца, спавали смо као сардине поредани један крај другог. Мушка и женска соба. Ту је био Максим из Потпећа којег касније никада нисам видио.

У првом мјесецу народ у Смолући је био доста опрезан, као и читав период, али први мјесец су жртве биле минималне, наспрам силе која се сручила на нас. За већину рањених и убијених кобно је било гранатирање.

Смолућа је мало географско подручје и ако се избаци 100 граната насумице из минобацача, њих 30 ће погодити куће.

У првом месецу често се сјећам и смијеха

Људи су се шалили…црни је то хумор био, али се проналазио начин да се побјегне од свакодневнице! Разоноду нам је правио тузлански радио и "популарни" Салид Бркић…
На акумулатор се прикључи се радио и врло кратко се слушају вијести. Он нас је засмијавао каквим се све лажима користио. "Смолућа побијеђена, остало је још 400 четника".. итд. Наравно жену и дјецу није спомињао.

Преко радија чусмо како се Угљевик ослободио. Било је јако необично слушати вијести са стране из тог обруча, а нико не зна у том хаосу ’92 године, гдје си и шта си…Јер ако неко није могао наћи неког свога, увијек је имао ту задњу опцију, да се нада да је негде у прихватном центру у Србији.

У Смолући је био засеок Агићи у којем су живели Муслимани. Они који су остали били су свједоци свог и нашег страдања. Наравно да нису били омиљени код осталог становништва, али нем аговора да су били матлтретирани и сав народ је говорио да им нем горе казне од те што су остали са нама у Смолући. Сваки дан је и њима свима био мучење.

Други мјесец

У другом мјесецу, атмосфера се погоршала међу народом, пар кота на линији је изгубљено, а међу њима и Мајновићи. Муслимански снајперисти су сада имали бољи преглед једног дијела села. Због недостатка људи, погибијом, рањавањем или природном смрћу, старосна граница регрута се помјерила на 16-17 година.

Млади, неискусни дјечаци дрхтали су у рововима, али нису бјежали!

У другом мјесецу понестаје муниције. Како нама није био циљ освајање већ одбрана, војници су често имали у својим шанжерима један бојеви метак и један маневарски. Циљ маневарског је био да се завара муслиманска страна, не би ли помислила имамо муниције.

Сваки војник је већ у другом мјесецу могао да изброји своје метке колико има.

Само једна интервенција ми је позната, а у циљу заплијене војничке муслиманске хране. Тада се зашло по линијама и сакупљала муниција, колико ко може, за тај наш интервентни вод. Друге акције из села према муслиманској територији нису подузимане.

У другом мјесецу хране полако нестаје. Познато ми је да су људи из Потпећа који су имали куће тик уз линију, али са друге стране, подузимали личне акције да донесу вреће брашна или слично… Знали су сваки путељак до своје кућице, знали су гдје су сакрили брашно за црне дане. Неки су акцију успјешно извели неки се нису вратили, њихова судбина и дан данас је непозната!

Људи који су били зависници од пушења сушили су грожђани лист или орахов лист, сјекли ножићем и тако мотали цигарете.

Млади доктор је имао све више и више посла. Пролазак поред те куће која је одређена да буде као болница ми се урезао у сјећање и дан данас чујем крике и јауке рањеника из те куће. Анестезије није било. Трпи! Млади доктор херој није се ослоњао на знање које је већ имао. Знали су га затећи како чита и листа медицинске књиге, провјерава и учи, да буде спреман за нове "изазове".

Црни хумор о којем сам причао полако је нестајао у другом мјесецу опсаде. Народ се мало забринуо. Нико не долази у помоћ, нити ко зна нешто о нама. Често смо гледали у правцу Мајевице. Изгладњелост, психичко напрезање, неизвјесности, некупање и слабо одржавање хигијене јако се одражавало на стање људи. Полако се почињу појављивати људи изгладњели и мршави. Али и даље је присутна снага и даље су на ногама и даље знају да немају куд. Страх за живот и својих најмилих у човјеку изазове надреалну снагу!

Истина је да је са пробојем кроз Дубошницу и спајањем са Смолућанима створен огроман простор, који се могао стратешки искористити за угрожавање Сребреника и Грачанице. Било је ту и опција спајања са Мајевицом преко Тиње и Потпећа.

Мисао која ме држи је да се то није извело због недостатка људи. Потпећани и Тињани немају више никакве сврхе бити у Смолући ако је пут отворен да се повуку, јер бити избјеглица ту гдје је несигурно или негдје другдје гдје је сигурно? Наравно, бира се друга опцијак, ако не због себе него због своје породице.

То значи аутомаски 300-400 бораца мање. Смолућани су били изморени, нису могли надомјестити тај недостатак од толико људи, а сами да предузимају акције.Био би потребан одмор или боље наоружање, а на крају крајева и жеља.
Ако би размишљали шире, можда и нашој политици није ишло у интересу да се толика територија освоји јер би аутомаски значило и бригу за тим муслиманским становништвом и хуманитарни колапс. Наравно, касније се испоставило, ако нисмо хтјели ми да нашкодимо њима, онда су они нама!

Овај рат је ишао тако – не ошамариш ли њега први, он ће тебе!

Трећи мјесец

Трећи мјесец се скоро могао поистовјетити са паклом. Нестаје хране, и оно мало лиекова је нестало, завоји су били већ истрошени, рањеници су добијали инфекције. И оно мало воћа што је било у башти куће у којој сам боравио одавно је увенуло или отровано од дјеловање граната и зрачења.

Смолућа је била шумовити крај, скоро да се није могло видјети стабло у којем није барем један гелер завршио своју путању и ко зна кога спасио.

Умро нам је мачак. Ко зна, мождаод глади можда од старости, можда од недостатка љубави је нико га више није мазио!
Због страха од граната и за властити живот све мање и мање су се изводиле краве на испашу и све мање и мање су давале млијека. Људи су већ на граници штедње и не мисле за три дана унапријед већ како сутра да се исхране.

Почело је клање стоке прије но што сама липше и тако да се спријеци пропадање меса.

Сјећам се, кућа до нас, мој ујак који је имао око 20 чланова у кући и међу којима мој покојни рођак Војо из Тиње, добили су на линији неко парче меса, свако је добио по комад па су мушки чланови из те куће донијели својим породицама. Печена јагњетина се буквално истопила у устима, ни укус се није могао распознати.

Људи су били необријани, неошишани, а постоји једна мала анегдота. Непосредно послије изласка из Смолуће мој ујак је кренуо да посјети породицу смјештену у Бијељини.Наравно, са импровизованом униформом, паповком у руци, необријан, неошишан.Неки новинари су га сликали вјероватно као слику и прилику "српског четника"!

Народ је престао да буде толико опрезан као прије, своју свакодневницу је поистовјећивао са божјом вољом – ако се шта и деси нека се и деси.Тако да сам био индеректни свједок погибије моје ујне. Граната је погодила у ноге, тијело разбацала свуда около. Није се могла наћи особа која би сакупила посмртне остатке те жене јер мушки чланови нису били кући…

Генерација моје сестре, дечко из Потпећа од 16-17 година, који се звао Рденко, изгубио је брата и оца исти дан.Отац је покушао да спаси сина. Пролазили су крај наше куће и успио сам видјети два пара чизама и једног дечка пресавијеног преко њихових тијела. Оплакивао је своје!

Почела су самоубиства.

Најпознатије самоубиство је учино млади докторов отац, који је убио себе и своју породицу. Млади доктор је касније рекао: "да ми је барем брата оставио"!

Ма колико сада гледали чудно на таква дешавања, није било неког великог комешања послије таквих догађаја. Једноставно си пресудио себи, јер чему да се живи надају? Свакако ћеш страдати!

Трећи мјесец је био јако тежак, није било кише и вода је полако нестајала из бунара. Била је опасност од избијања заразне болести јер куће су биле пренасељене уз нехигијенске услове.

Задњих десет дана размишљало се о колективном пробоју кроз обруч, нешто слично као у Јасеновцу 1945. године, па ко преживи и причаће. Но и тада се порпилично солидно држао ред и дисциплина код војника. Муниције је потпуно нестало, мој отац је имао максимално 100 метака. Сви коју су учествовали у рату знају колико је то и шта је то, када знаш да имаш само то и да немаш никакве доставе. Лако је имати и 10 метака ако ћеш сутра добити 10 нових. Поред тога, пушке су се квариле.

Изненада, прочу се вијест да се ступило у контакт са неким вани.Нешто мало прође, поче се шушкати на више страна, више контаката.

Почели смо слушати приче како за нас неко зна!

Како је Радован Караџић обавијештен о постојању 7.000 Срба негдје у неком селу званом Смолућа. На крају потврди нам и сам наш рођак да се успоставила веза са српским штабом на Мајевици.

Одушевљене је било огромно!

Муслимани су увидјели да од изгладњивања, болести, чекања са нападима и од гранатирања села нема ништа конкретно, а помоћ се приближава. Кренули су у конкретне мјере, кренула је офанзива на Смолућу.

Тих дана скоро да се и не сјећам. Као сан и нека тама испред очију. Мислим да је сваки човјек тада доживио клиничку смрт у мозгу и меморији. Није се могло размишљати… Само нада и борба је била у крвавим очима свих Смолућана!

Та очекивана помоћ и спознаја да неко зна за нас одржавала нас је у животу тих задњих 10 дана. Чак је била прича да се неки дио Смолуће повуче да би се добило више на броју војника.

Поцели смо да слушамо другачије звиждуке граната, знали смо да је нека друга техника у питању, из другог правца долазе. Долазе са Мајевице! Почели смо добијати артиљеријску подршку. Почело се пуцати и на другој страни, према Дубошници, три дана је грмило. Један човјек, Божо мислим да се зове, ишао је од куће до куће, сакупљао кашику, виљушку, кришку хљеба, сира, за војнике, за спасиоце, да не буду гладни, да их имамо чиме почастити када се сусретну са нама!

У акцији која се одвијала са смолућанске стране погину ми рођак који је тек зашао у двадесете.

Самог уласка српских добровољаца и војске у Смолућу се не сјећам, тада сам спавао, а и боравио сам на другом дијелу села. Дошао је нови дан, миран, народ скоро да не вјерује када се каже постоји коридор, излаз.

Испочетка се није размишљало о повлачењу, због три мјесеца блокаде и недобијања никаквих информација, људи су мислили да је могуће вратити се својим кућама у Тињу и Потпећ. Мислило се да ће бити као у Словенији – мало се пуцало и проћи ће. Тада смо посљедњи пут мислили да ће све бити у реду са нашим кућама и имањем!

Био сам испред куће и гледао једног по једног војника како трчи према селу. Није се знало шта и како. Дошао нам је ујак и саопштио мојој мајци да се полако спремамо, село се напушта. Многи нису помишљали на тако нешто, а многи су жељели само да се састану са својим породицама негдје по Републици Српској.

Извлачење је за мене било јако трауматично.

Спасавало се како се знало и умјело, није било довољно трактора и камиона па су породице биле раздвојене. Сјећам се, доласком на раскрсницу која води према Мајиновићима, угледао сам човјека који је имао око 50 године како сједи на војничким лименим сандуцима, мањеркама за храну. Сједи замишљен, ухватио се за главу и гледа једну тачку!

Шта се десило, шта је било? Он је само показао на те велике сандуке са двије ручке што је намијењено да двојица носе, један је било немогуће носити због обима и величине лименог сандука. Човјек је одговорио: "Како да подијелим ову храну војницима? Моје колеге су ме напустиле!"

Оставили смо га и даље је сједио на тим лименим сандуцима, било нам је јасно да тај дан нико неће ништа јести. Било нам је обећано да ће за нас 3-4 породице доћи трактор. Послије извјесног чекања и дошао је, али без приколице!

Шта сад?! Ништа, оближња гаража, обијај гаражу узимај нечију тракторску приколицу. Није оргинал?! Нема везе,набаци на тракторску куку нека само може вући. И тада је кренула и званична "избјегличка ескурзија" која се завршила 2002. године.

Трактор је журио, почели смо да пролазимо кроз село. Усљед брзине и неодговарајуће тракторске приколице, кука се откачила и предњи шиљак се забио у макадамски пут, сви смо попадали са приколице. Моја мајка са крвавим рукама се пење поново на тракторску приколицу, једини спас… Старији људи угрувани, иако под боловима, опет навлаче ту тракторску приколицу на трактор.Успут смо покупили пар људи који су поред пута чекали и гледали ко да их прими!

Потресна сцена ми је била када сам видео жену од око 60 година са својом мајком у инвалидским колицима, вјероватно око 80 година, како нас зауставља. Није било мјеста, возач је рекао да иза нас иде камион и да он купи све друге који немају превоз. Жена се осмјехнула, било јој је јако неугодно, не жели никоме да смета! То је већ око 17 часова, поприлично касно, неки су се много раније извукли. Али ми у Горњој Смолући смо требали да чујемо тек након пола дана да се сви извлаче, народ и војска.

Са стране смо видјели животиње које су биле пуштене, али навикле на људе кренуле су са људима. Неке су, наравно, отишле у шуму.

Чуле су се детонације. Муслимани су знали да се нешто дешава, почеле су да стижу и прве информације шта се десило у Дубошници ида су велики губци у том селу нанијети Муслиманима.

Видио сам двије куће како горе, чуо сам да их је газда сам запалио да не би неки Муслиман имао ту част. Кажем да сам чуо, мотив не знам, али сам видио двије куће како горе, а још није било Муслимана у селу!

Наса срећна-несрећна приколица се опет преврнула али приликом лакше брзине и није било додатних повреда. Више није било могуће путовати са њом. Наишао је камион и побацали смо наше торбе на њега. Ја нисам знао гдје ми је сестра. Отац је негдје иза нас, још увек на линији. Кренули смо пјешке и тек тада сам видио право психичко стање људи који су све то издржали.

Један човјек је носио љестве са собом, једна жена кокош

Било је разних слика безумља! Са стране импровизованог пута који је начињен у току вечери могле су се видјети пушке јер народ је бацио све што му је било сувишно. У тој колони задњи пут сам видио Максима, од ствари је имао само ловачку пушку и паповку, пиштољ. Ни торбице није имао, а тако је дошао из Потпећа у Смолућу! И сама пушка без муниције ништа не вриједи…

Нашли смо се на путу између Дубошнице и Смолуће гдје се пкушало зауставити осипање војника те направити неки ред. Замислите, слобода је била и за те људе само 500 метара напријед.Умјесто да трче у том правцу, тако близу спаса – јер људи из Потпећа и Тиње иње добро знају гдје су спавали и шта су јели и како су се осјећали три мјесеца у туђем – слушали су мирно и та ми се слика свидјела јер није било свађе ни викања, ни лупања од прса!

Даље смо кренули пјешке, а на пола пута се неки камио заглавио на узвисини. Људи и жене немајући избора морају прврнити камион у провалију. Успјели су! Популарна "110-тка" негдје је наишла на мину и елсплодирала је. Пут широк једва два метра, са стране гледаш мине, а није било времена деактивирати их.

Долазак у Дубошницу. Сви су као хипнотисани. Војници, који су нас ту дочекали усмјерили су нас до камиона који нас одводили на озренско село Пањик! Сједио сам на самом улазу камиона тако да сам имао преглед док сам пролазио селом Дубошницом. Била је уништена! Са стране сам видио пар лешева у униформама, брзо смо прошли да бих препознао о коме је ријеч.

Долазак на Пањик у ноћ, завршила се прва фаза извлачења тог народа. Трајала је скоро 24 часа. Тада ми је комшиница из Тиње донијела куповног бијелог хљеба и у пластичној флаши млијека у праху и рекла: "Једи,то је бијели хљеб и млијеко!"

Након три дана дошао је и отац…

На улазу у шуму, направили смо импровизовани шатор. Народ се јагмио за деке и јоргане . Тако смо остали седам дана под ведрим небом на Пањику. Дошле су разне организације. Било је и тога, да онај који уђе у гарду, њему и његовој породици ће се обезбиједити међу првима да оду одатле према Бијељини.

Једна породица на Озрену нас је угостила двије ноћи, спавали смо у кући, а не напољу. Једна бака ми је дала паштету када заиста нисам имао шта да једем.
Омиљено пиће ми је постало млијеко у праху..

Након седам дана дошао је шлепер са двије приколице и ту смо се потрпали и кренули путем ка Семберији и Угљевику.

Тај пут и све даље не припада више овој теми.



13 КОМЕНТАРА

  1. Zaista sjajan tekst.Iz napisanog se vidi da si bio mlad ali pises bolje nego mnogi koji su stariji od tebe.Kamo srece da si ti napisao knjigu o Smoluci.Tvoje pisanje je toliko verodostojno da sam odusevljen.Imas nevjerovatan talenat i iskrenost koja te krasi da opisujes stradanje svojih sunarodnika.Tvoj opis dogadjaja ne moze ostaviti ravnodusnnog ni najveceg neprijatelja.Sam opis dogadjaja i hronologija je spontana,iskrena i vjerodostojna dokumentacija svega sto se nakupilo u toku tromjesecnog okruzenja.Susta suprotnost je pisac knjige“Smoluca u ratnom okruzenju“gdje je on glavna faca kao i nekolicina njegovih rodjaka i prijatelja.Da si ti kojim slucajem pisao knjigu ne bi imali ni optuzenih Smolucana a mozda bi i procesuiranje Smoluce islo drugacije.Nase vojnike je najprije optuzio komandant odbrane i predao drugoj strani da se brane da bi sebi nasao mjesto u istoriji.Sreca je samo sto neke cinjenice isplivavaju na povrsinu te ce se na kraju ipak morati odgovarati za neke vrlo vazne stvari koje su se desavale a da smolucka javnost nista ne zna o njima .Dotle cemo da se pravdamo i onima koji su nas napadali.Volio bih da nastavis sa pisanjem upravo na ovakav nacin i da ponovo izazoves simpatije za Smolucu i njene patnje.Puno srece u zivotu ti zelim

  2. Samo jedna, od našalost mnogih, potresnoistinitih ispovijesti od kojih čovjeka zaboli duša.

    Do rata sam , omamljen i zaslijepljen izobiljem i lijepim životom, bio oholica, trošio i vrijeme i novac na beskorisnoNevrijedne, jedinog nam života, stvari, događaje i osobe.
    Ali, 92. godine sam sjeo sa sobom , obavio razgovor i dogovor, a takvi, i razgovori, i dogovori su teški, te je jednoglasno donešen zaključak:

    Bože, sačuvaj mi porodicu, prijatelje bez obzira kako se zovu, gledaj da bude što manje nesreće, a ukoliko još ostanem na svom, i u svom, nastojaću da budem onakav za kojega se nećeš postidjeti. Pomoću svakome koliko god mogu, makar sa lijepom riječju i lijepim pogledom. Odstupim li od ovoga svoga obećanja, Ti me takni, opomeni me.

    Ne velim da nisam i poslije toga griješio , jer takvih nema, ali pogriješi se i nesvjesno.

    Kroz moju kuću je prošlo preko stotinu izbjeglica od svakud, zadržavajući se od jednog dana pa do tri mjeseca. Bilo ih je svih vjera i raznih nacija.Jeli smo ono što je bilo u kući, oblačili ono što je bilo u ormaru.

    I, do sada On me nije taknuo, što mi daje vjeru da sam na putu kojim idu ljudi. Ali, kada osjetim da sam prešao granicu, sam sebi kažem: vraćaj se, ne treba ti to.

    Sada sam zaokružio neku životnu priču, postigavši na ličnom planu zadovoljstvo, ali patnje moga naroda me bole.
    Živimo na velikoj i bogatoj teritoriji, malo nas je, ali neljudska pohlepa nam neda da živimo kao ljudi.

    Smolućanima kojih više nema neka je laka crna zemlja., a živima želim život dostojan čovjeka ovoga doba i ovih prostora.

  3. Potresna prica o selu kojeg vise nema o svima nama koji smo svuda razbacani o nama koji se cesto pitamo zasto ovo zasto ono?Smoluca je zasluzila vise a glavni krivci smo mi sami.Niko nije ni prstom mrdnuo da se Smoluca procesuira.Ima nekolicina onih koji se pojavljuju na raznim portalima diljem BiH koji bar na taj nacin brane ili spomenu ime Smoluca.Jedino svjedocanstvo je knjiga Ljube Todorovica „Smoluca u okruzenju“.Medjutim sama knjiga je otisla u drugom pravcu.Ima mnogo konroverznih stvari koje zahtijevaju duboko razmisljanje Da se malo vise radilo na tome da zajedno sa onima koji su nadareni za pisanje i opise kljucnih dogadjaja napravi jedan projekat koji bi mozda u dogledno vrijeme bio dovoljan za nekoga ko moze i film napraviti.Komandant je to po komandnoj odgovornosti prepustio sebi da bude i sudija i kadija.
    Nesumnjivo da je trebala jedna ovakva kniga.Licno mislim da je trebao napisati neko iz naroda kao sto je sam autor ove potresne price „Ostalo je samo ime“.Komandant nije trebao da pise knjigu jer bez obzira sto je imao uvid za najvaznije stvari kao i odluke izaziva sumnju jel „sve bas kako je on zapisao“.Poklapa li se sa istinom ili ne to samo on zna.Puno je manipulacija u opisima raznih dogadjaja sto jos vise potkrepljuje sumnje u one bitne stvari koje se zele zataskati kao npr dolazak Crvenog Krsta u Smolucu .Upadljivo je imenovanje svojih rodjaka i prijatelja sto i nije cudno jer covjek kad se lati pera onda pise o zaslugama svoji najblizih ,prijatelja pa cak i ono sto njemu odgovara.Mnogi su nezadovoljni sto nisu spomenuti u ovoj ili onoj konotaciji iako su ucestvovali u nekim akcijama isl..Vjerovatno je broj rodjaka i prijatelja dosta veliki pa se moralo na papiru ustediti.Medjutim na povrsinu izlaze neke stvari za koje bi se moglo i krivicno odgovarati.Navescu nekoliko primjera:Smolucki narod je u to vrijeme bio izgubljen,izbezubljen pa je Ljubu docekao rasirenih ruku. Obzirom na populaciju stanovnistava i one koji su poznavali i culi za Ljubu on je bio neko u koga su ljudi vjerovali bez obzira sto nisu znali nista o tome u kakvoj se situaciji Smoluca nalazi,kaje su nam sanse da opstanemo,koliko cemo izdrzati itd?Ljudi koji su dosli iz Potpeca i Tinje nisu bili uopste upoznati ni sa cim jer kao izbjeglice su cesto imale drugaciji status a bogami cesto puta nezadovoljni mnogim odlukama koje je LJ.T donosio Sve pregovore je Ljubo vodio SAM zajedno sa Milom Vasiljevicem i Kojom (muslimanka strana) .Crveni Krst i Unprofor koji je tada bio smjesten u Tuzli su bili spremni da dodju u Smolucu sto za zivo cudo LJ.T uslovljava njihov dolazak.(O ovom nema nista u knjizi)Njihovim dolaskom spaseni bi bili mnogi zivoti kao npr Stevo Koscura i sl.Mozda je Lj.T mislio da ce se Gradina preseliti u Smolucu.Dakle pregovore je vodio sam na lokalnom nivou iako je imao mogucnost da Crveni Krst dodje u Smolucu a zasto nije dosao samo on zna.Drugi primjer je otkrivanje identiteta vojnika koji su sada optuzeni i brane se sami u Tuzli.Bez njihovog znanja dao je u javnost njihova imena kao i zaduzenja u ratnim uslovima.Kao komandant odmah bi dobio jedinicu,morao bi nazalost izgubiti cinove a i vojni sud bi imao posla da je normalna zemlja.Dakle iskoristio je sva moguca ovlastenja donosio vazne odluke bez konsultacijea sa saradnicima.Kolko sam upoznat nece biti svjedok svojim vojnicima koji su branili svoju djedovinu a koje je on ispostavio neprijatelju. Treci primjer je neistinito pisanje o jednom humanisti koji je zaduzio Smolucane vise nego mnogi drugi.Navedena je velika nepravda prema covjeku cije ime necu da otkrivam ali cu reci da se radi o covjeku koji je snabdio Smolucu sa svim lijekovima i saniteskim materijalom.Zasto se njegov doprinos u nabavci svega sto je bolnica imala pripisuje drugima to samo LJ.T zna??? Covjek koji je spasavao ranjenike i odvozio u Lukavac i Tuzlu kad niko drugi nije smio ni pokusati ugrozavajuci time licni zivot.Jedan od prezivjelih R.C. moze dokumentovati da je zakasnio 30 minuta ne bi bio medju zivima zahvaljujuci doticnom kojeg je LJ.T bez ikakog dokaza stavio na stub srama Pri pokusaju da nabavi vrlo vazne lijekove biva otkriven gdje dozivljava teske traume.Za sve ove tvrdnje postoje i svjedoci kao npr medicinar MR koji je bio zajedno u istom pritvoru.Isti taj covjek kasnije putem Radio Ozren,BN, RTS apeluje na tesko stanje u Smoluci(do tada za nas niko nije ni cuo).Isti taj covjek ucestvuje u proboju za Smolucu.O istom covjeku donosi komandant licni sud da nije trebao ostaviti Smolucu (vrlo podla laz) da bi isti taj komandant odbrane Smoluce Ljubo Todorovic pobjegao u Svedsku i ostavio svoj narod .Citiracu njegove rijeci kao nije bio svjestan koliko bi znacio njegov ostanak u RS .“Ali nema veze jer napisat cu ja knjigu uzet prijatelja i kcerku za recenzente i naravno dati u javnost a time postati istorijska licnost jer kao komandant meni se mora vjerovati Iskoristio je Smolucu kao i patnje Smoluckog naroda na najbolji moguci nacin jer su ljudi bili odusevljeni sa izlaskom knjige u javnost.Na njegovu zalost ima onih koji slicno misle kao ja Ovo pisem kao stanovnik Smoluce u okruzenju gdje sam bio cijelo vrijeme od samog zatvaranja obruca do izlaska iz Smoluce clan sam Asocijacije nevladine organizacije Ratni zlocini u BiH.Ovo sam napisao zato da me ne bi grizla savjest za one koji nemaju zelju ili nece da se pojavljuju u javnost iz nekih svojih razloga a i da drugim docaram dio onoga sto mozda nisu znali,jer ima toliko pisanih dokumenata koji ce prije ili kasnije izaci u javnost.U samoj knjizi ima i mnogo dobrih stvari tako da se ne misli da sam ja kritican za sve.To naprosto nije tako jer sam u pocetku rekao da knjigu pisu oni koji imaju stil za pisanje a ne oni koji zele izvuci licnu korist.Moram vam nazalost reci da otkopavanje i slucaj Smoluca je uskoro na redu nazalost potegla je muslimanska strana ona sto nas je ubijala i napadala. Ovo kazem jer je sama knjiga bez obzira koliko je potkrepljena validnoscu mnogih dogadjaja je veliki teret za procesuiranje predmeta Smoluce jer smo mi u odnosu na muslimansku stranu jos uvijek amateri bar sto se tice media.Jedna takva knjiga je trebala da bude nasa odbrana.Prosudite sami!Zasto bas da nase vojnike optuze posle izlaska knjige u javnost?

  4. Moram se nadovezati na predhodne komentare i dati moj komentar a mislim da ga vecina dijeli.Zalosno je da se na ovaj nacin neko mora pravdati ili dokazivati.Necu komentarisati knjigu koja govori o egzodusu Smoluce to cemo ostaviti istoriji.Napisat cu nekoliko recenica o N.S koji se spominje u predhodnom tekstu.Svi mi koji smo radili u bolnici tokom opsade Smoluce znamo vrlo dobro o kakvom covjeku se radi.Svi smo bili ocevici nabavke lijekova koje je on licno sprovodio.Donosio je lijekove kada je Smoluca bila totalno zatvorena sto je bila prava avantura. Nazalost moram reci da smo imali 50 puta vise lijekova i sanitetskog materijala bilo bi malo posebno na cinjenicu da se broj stanovnika drasticno povecao a samim tim i potreba za medicinskom pomoci . To sto smo imali je 90% njegova zasluga sto se moze vrlo jednostavno dokazati.Transportovao je ranjenike u Lukavac i Tuzlu preko Sikulja i Huskica.(Za ono sto ga optuzuju da je napustio Lukavac moram odgovoriti da je svaki put prilikom odlaska u Lukavac bio maltretiran on se ipak vracao u Smolucu)Ranjenik RC iz Lukavcica ovo moze potvrditi kao i milicionar ZJ i vozac ND prilikom drugog transporta kroz Huskice.Prilikom napada na Smolucu kada je vladao totalni haos i panika kada su ljudi poceli da bjeze i nose ranjenike iz Smoluce smirio je masu na najbolji moguci nacin.Na samo njemu svojstven nacin oduzeo je bombu i pistolj doktoru (odmah nakon trostrukog porodicnog ubistva),gotovo u isto vrijeme pomagao medicinskoj sestri kada je njen otac izvrsio samoubistvo kod Sarenog mosta.Organizovao je rad bolnice da bi mu mnogi pozavidjeli.Svo vrijeme je bio prisutan svugdje i sve to odradio na fantastican nacin.U pocetku rata bilo je mnogo ranjenih tako da su serumi protiv trovanja smanjeni na najmanju mjeru.Ti serumi su inace i u mirno vrijeme bili deficitarni.Moram priznati da je medicinski dosta potkovan sto su i drugi potvrdili.Doticni NS je obavijestio komandu i komandanta Ljubu da se “ MORA“ nabaviti nekakva zaliha seruma protiv trovanja tkz SAT ako se misli ratovati.Taj serum je u ratu i alfa i omega zato je njegova nabavka bila neophodna.Poenta u ovom svemu je sta se desava poslije sto govori kakvi smo mi ljudi i kako cijenomo neciju pomoc koja se moze nazvati samo herojstvom i nicim vise.Nas NS je provaljen i zadrzan u pritvoru.Sve sto je do tada uradio se zaboravlja automatski.Kroz selo prolazi kao bomba da je on napustio selo.Postaje glavna tema ogovaranja a da komandant ni jednom rijecju opravda NS i kaze razlog odlaska. Licno ga kapetan Ljubo zamolio da on obavlja transport ranjenika obzirom da je doticni u to vrijeme bio poznat zdravstveni radnik. Kao sto sam ranije napomenuo mogao je da je htio ostati u Lukavcu posle transporta ranjenika u Lukavac i Tuzlu on se vraca u svoju Smolucu. Nazalost selo pa i sire (dijaspora) je brujala o njemu.Tek kada je medicinar RM dosao iz zatvora i rekao da su zajedno bili u istom pritvoru pocele su druge price.Posle toga slijedi ono sto je pisano u predhodnom komentaru ja cu reci samo nekoliko rijeci.Posle njegovog placnog glasa preko radija da se Smoluci lose pise ako niko ne pristigne u pomoc koja se emitovola nekoliko puta na dan ljudi su odjednom postali neki drugi ljudi gdje idu u drugu krajnost.Od onih koji moram reci mrzili NS ne pitajuci se kako je njemu bilo i kroz sta je sve prolazio.Bio sam sretan sto nisam podlego masi i pljuvao po covjeku kojim treba da se ponosimo.Bilo mi je posebno drago kad sam ga vidio na proboju za Smolucu.Vidio sam i one koji su ga ogovarali kako ga grle.Stisnuo sam mu ruku i rekao jedno veliko hvala. Covjek koji je zbog Smoluce trpio i fizicki i psihicki.Smolucki narod treba voljeti svoje Smolucane bez obzira sta se sve desavalo.Nije lijepo stavljati na stub srama nekoga za sta mi ne znamo sta se sve desavalo u medjuvremenu.Tek kasnije izadju na povrsinu neke stvari za koje mi pojma nismo imali.Nazalost takvi smo mi zarad svog uspjeha nerijetko gazimo i one koji to nisu zasluzili.Da je ovo tacno moze potvrditi cijela ratna Bolnica a pogotovo oni koji su bili bliski saradnici NS.Da ne bi dovodio neke ljude u neprijatan polozaj i nisam pisao puna imena a oni ciji inicijali stoje gore napisani mogu se provjeriti.Radim upravo jedu manju knjigu dogadjaja u Bolnici za vrijeme okruzenja Smoluce i gdje ce citaoci moci vidjeti uz kakve nadljudske napore smo radili stvari koje su za nevjerovati.Knjiga je ustvari hronologija dogadjaja od samog pocetka ratnih zbivanja gdje je nas dr Stanislav jedno veliko ime u svemu tome.U mojoj knjizi ce se posebno mjesto za NS drugo veliko ime kojem sam posvetio ovaj komentar.

  5. Evo me prvi koji ce potvrditi da su tvrdnje predhodnih komentara tacne ali cu dodati jos.Svi mi vjerovatno prepoznajemo o kome se radi jer smo ga svi morali znati mnogo prije nego sto su sukobi poceli.Napominjem da niti sam rod sa imenovanim niti mi je u interesu da ga branim za nizasta.Naime radi se jednostavno o tome da mi doticni o kojem se pise dosta u ovim clancima jedan od vecih heroja od onih koji su sebe svrstali ili svrstavaju a nisu ni dupetom mrdnuli a neki bogami su pusku prvi put vidjeli a ni vojsku nisu sluzili pa su svoje frustracije ispoljavali na veoma nekulturan nacin.Ja sam bio jedan tihi posmatrac svih dogadjaja u Smoluci za vrijeme okruzenja.Pravo da vam kazem bio sam blize komandi tako da mogu bez imalo grize savjesti pisati puno….Ja znam i bio sam svjedok koliko nam je doticni dopremio svega u nasu bolnicu.Bio sam na liniji u Sikuljama kad si natovario golf od R.V sa nama prijeko potrebnim materijalom Ja sam bio svjedok kada si zvao preko Radio stanice TO da prihvate nase ranjenike za koje u nasoj bolnici nije bilo spasa jer su morali na operaciju u Tuzlu.To pricaju oni koje si transportovao sta si za njih ucinio.U to vrijeme si samo ti mogao takve stvari obavljati obzirom na tvoje zanimanje tvoju humanost koja je bila poznata i kod nas i kod neprijatelja.Mnogi smo bili svjedoci pred Domom kulture u D.Smoluci kad te Ljubo zamolio da ti zoves preko radio veze da ces transportovati ranjenika kroz Huskice i Sikulje dalje do Lukavca i Tuzle.Pitam mnoge druge ko bi u toj situaciji prihvatio takav zadatak.To si samo mogao ti i niko drugi.Borbe su uveliko pocele a ti si dolazio i odlazio i to sve zbog nas Smolucana koji smo te nagradili sa necim sto bi svaki od nas koji smo podlegli pricama trebali javno da ti se izvinemo.Ja sam bio tu kada si rekao Ljubi da moras nabaviti jos neophodnih stvari i da se on slozio.Niko od nas nije nije mogao ni sanjati kakav si rizik na sebe preuzimao svaki puta kad si odlazio i ponovo se vracao.I sve do jednom.Za mene i mnoge je to bilo herojstvo ravno onom na prvim linijama.Ja znam da te isti izdao i umjesto da te zastiti i objasni narodu da si zbog nas zivot zrtvovao.Kao komandant dozvolio je da selo prica.Ja znam kako ti je bilo i kojim si putem spasio glavu.Tako ne bi trebao komandant ostavljati na cjedilu nekoga bez cije pomoci smo mogli docekati neprijatelja uzdignutih ruku.Mnogi smo plakali kad smo te slusali putem radia kako vapis za pomoc Smoluci.Ja sam te sa suzama iskreno zagrlio kad si usao u Smolucu prilikom proboja.Tu si za mene poseban heroj jer si dosao ponovo u svoju Smolucu i ponosno pogledao i u one koji su ruzne stvari o tebi govorili.Tada kad su te vidjeli nemaju vise argumenata da te govore jer si im time sto si ucestvovao u stvaranju koridora zacepio usta.Poslije ovoga se pitam.Sta je razlog de te druze moj i prijatelju veliki sa par recenica u vrlo negativnom kontekstu kao izdajicu svoga naroda.Zar je moralo tako.Zasto je zaboravilo sve ono sto si nam uradio prije i za vrijeme sukoba.Ako ti je neka satisfakcija mogu reci da se velika vecina slaze sa ovim sto iznosim.Ako ce knjiga imati vise citalaca kad gazimo preko leseva donekle mog razumjet.Ali jednog heroja tako omalovaziti nije korektno jer i pored mnogih svjedoka knjiga je napisana i ona kao takva ostaje.Kapetan Ljubo je takodje zaboravio navesti mnoge druge osobe koje su bile od velike koristi za samo spasavanje Smoluce.Nigdje nema imena Slavojke I. med.sestre koja je isla na Pale sa zenama sa Ozrena.Vazno je Ljubo da je Rodoslov njenog muza predao drugima.Takodje ime druge med.sestre iz Bijeljine ciji je muz bio u Smoluci koja je takodje imala udio u spasavanju Smoluce ostalo je nepoznato.Nigdje se ne navodi o onima koji su nam pomogli da imamo sa cim da se branimo.Oni su najvazniji u svemu tome jer bez njih koji su nam dali i ono malo sto smo imali ne bi imali sansi protiv neprijatelja koji nas je okruzio sa svih strana.Ljubo je dosao na gotovo i njih je sve zaboravio onog momenta kad je uzeo komandnu odgovornost.Pisac pise samo sto je njemu milo.Nigdje ne navodi kako su Tinjani i Potpecani bili tretirani.Nigdje ne navodi kako je sam pokusao da svrgne velemajstora za kote(danas velikog biznismena koji je jedini znao rukovati sa artiljerijskim naoruzanjem) da bi stavio svog drugog kapetana Todorovica koji dusu na srce nije znao ni znacenje nekih simbola koji se koriste kod artiljeriskog gadjanja.Oko sebe je imao svitu koja se brinula za prevoz komandanta sa tudjim kolima i tudjim benzinom.Znao je dobro da se zabarikadira cak u Lukove da ga ne bi neki metak snasao.Ljudi sumnjivog morala su bili u blizini i glavni zadatak je bio da pokupe sto je dobro iz kuce ljudi koji su zivjeli u inostranstvu.Da se malo napisalo o tome sama knjiga bi imala i drugi smisao.Drugacije misljenje nije tolerisano jer se Ljubo smatrao iznad svih.Ne moze se napisati knjiga a ne spomenuti prave starjesine koji su znali obilaziti danonocno svoje vojnike kao npr Dusko J.Nije bilo mjesta jer je jedan drugi kapetan Todorovic R.bio tolki plasljiv da nije smio iz kuce izlaziti.Jedina i prava velicina bio je kapetan Vlado T.Vojnicina prve kategorije beskompromisan borac ljudina jedna.On i njegovi specijalci su zasluzili mnogo vise nego mnogi drugi opisani.Kad je on isao u akcije bili smo sigurni da ce uspjeti. Imao bi kamaru toga napisati samo se bojim da me neko nece smatrati cudnim jer zasto ovo pisem kad se Smoluca odbranila.U svoj toj nevolji smo bili nekorektni prema samim sebi.Bili smo u okruzenju i bilo nam je tesko ali smo zbog toga krivili mnoge koji nisu bili sa nama.Takvih je bilo mnogo.Ljudi su otisli prije u Srbiju ili negdje drugo da spasu familiju ili jednostavno da se privremeneo sakriju jer niko nije znao kakva ce nas nevolja zateci.Mi koji smo ostali u Smoluci smo to izabrali iako sam siguran da bi mali broj odlucio ostati u Smoluci kad bi se ponovo desilo sta nam se desilo.Mi smo ih osudjivali bez obzira iz kog razloga nisu sa nama.Slusao sam kao neki porucuju svojim blizim rodjacima koji nisu sa nama u to vrijeme da ce oni licno gadjati njihove kuce.“Ja znam ciju cu kucu sa zoljom gadjati“ rece jedan borac RS misleci na svog rodjaka koji tada nije bio sa nama.Bolesno nema sta.Donekle imam razumjevanja ali ne mogu time nista pomoci.Bas je jedan od takvih bio na proboju medju prvima dosao u Smolucu.Reagovanja drugacija.Ti koji bi njemu palili kucu prvi prilaze da pozdrave oslobodica kojem su trebali zapaliti kucu.Isto je stanje i sa Diasporom kao i onima sto su Smolucani iz Srbije.Bili su dobri „savjetnici“ sta treba Smolucani da rade ali kad je trebalo na proboj za Smolucu odziv je bio vrlo slab.Javnost je znala da se ide za Smolucu i da su mnogi dobrovoljci dobro dosli da su cak i oni koji iz Njemacke salju poruke mogli takodje ucestvovati u akciji.Najvaznije je da oni osudjuju a sami su mogli doci i doprinijeti tako sto bi ucestvovali pri proboju i time dokazali da su za Smolucu i za njene stanovnike.Dodje mi muka kad pocnu komentari o Smoluci od onih koji niti su bili u Smoluci niti su icim zasluzili da prosipaju svoj patriotizam Interesantno je da su svi dobre „patriote“ na daljinski takvi su bili i u vrijeme kad smo mi bili u okruzenju a takvi su i danas.Dobri smo kad treba oplesti po nekome sto niej uradio kako smo mi zeljeli.Mozemo samo bogu zahvaliti sto nam vojska RS dodje u pomoc jer je ostalo vrlo malo metaka da se branimo ili smo to cuvali za „nedaj boze“.Jer kad smo na Panjik dosli i ispalili salvu od nekoliko minuta govori o nama kako trosimo ono sto ce nam trebati.Ovo mozda nema veze sa knjigom ali govori mnogo o nama samima zasto smo dosli do ovog sto smo dosli.Naravno da ima mnogo dobrih primjera gdje je Smolucka solidarnost dosla do punog izrazaja.Jeste hvala bogu al ostalo je samo ime kao sto pisac ovog clanka napisa.Sta je poslije 20 godina.Ljubo je i dalje Ljubo i koristi Smolucu za svoj licni interes sa nekolicinom svojih (uglavnom civilna zastita ili neki iz Ljubine komande) koji ga zastupaju i kad je trebalo da se vrati iz Svedske.Tu nekolicina onih iz Smoluce koji su bili u povlastenom polozaju u vrijeme okruzenja.Oni koji su bili blize Ljube i nisu ni imali neke posebne borbene zadatke jer morali brinuti za „moral“.Kako je nisko pao koristeci Sasu kao promotora i kad se vracao iz Svedske.Kao izdajnik svoga naroda u knjizi nije naveo da je pobjegao u Svedsku i da nije mogao ostati u Svedskoj iz drugih a ne patriotskih razloga kako to on navodi.Ako je bas htio da napise dobru knjigu trebalo bi pisati o svemu i dobrom i losem jer takve su okolnosti bile.Sto se mene licno tice knjiga bi bila dobra da se fokusiralo na same dogadjaje i njihovo opisivanje.Klevete kao i izostavljanje nekih vaznih cinjenica i imena ljudi koji su imali velikog udjela u svemu a posebno imena ljudi koji su danas na optuzenickoj klupi je velika sramota za Ljubu Todorovica.Za sve ovo sto sam napisao stojim jer mi je bilo gadno gledati neke stvari a poslije nekoliko godina pise se knjiga koja u mnogim stvarima odudara od istine.Ako je pisac htio stavit sebe iznad ostalih trebalo je konsultovati nekog ko ima slifa za to kao i osobe koje nemaju toliko familijarnih i prijateljskih veza sa piscem.To para oci bez obzira koliko dobrih stvari u knjizi ima.

  6. Ima ovdje dobrih i istinitih komentara.Sve ovo sto se napisalo je 100% tacno i pokazalo se nakon ovih godina da su isplivale nove sumnje koje su se pokazale tacne.Npr lova koja je nastala na Ozrenu kad se izlazilo da je najveci kolac uzeo bas Ljubo Todorovic komandant.Njegova uloga je jos uvijek tajna jer je tako lako pustio niz vodu nase vojnike koji nevini leze po zatvorima.Sramota velika!!!

  7. Milomirka!
    Jesi li ti citava.Kako bi se oslobadjala Smoluca bez zrtava.Ako vi u Dubostici ne dozvoljavate da prodjemo mirno na slobodnu teritoriju naravno da ce Srpska vojska uraditi sto je zadnje i osloboditi stanovnistvo na vojnicki nacin.Vi ste itekako branili da Srpski dobrovoljci ne mogu doci do Smoluce.Srpski je vojnik najveci kad svoga brata brani pa tako i ovaj puta.Ako te bas interesuje ova j koridor za oslobadjanje stanovnika Smoluce je herojski uradjen o kome ce pricati mnoge generacije.Molim te nemoj glupa pitanja i ne krij se pod imenom Milomirka.

  8. Nazalost Milomirka kaznjeni su nepravedno sa obje strane.Sa jedne strane je tuzilastvo tzv Bih,a sa druge strane domaci izdajnici tipa komandanta odbrane Smoluce Ljube Todorovica.On je toliko dao doprinos da se ovi ljudi osude kao branioci Smoluce.Na sramotu mu bilo.Kako ga nije stid i ima li imalo obraza pogledati u oci rodbini onih kojima je pomogao da odu u zatvor.Eto ti Milonirka odgovora na tvoje pitanje.

Оставите одговор