Села којих нема

Док је воде било толико да се многим селима могло прићи само чамцима и камионима, сви медији су се у извјештајима хвалили како су баш они ту стигли први.

Пише Марко Шикуљак

А лагали су. Осим што су се скоро сви тог дана јављали из истих мјеста и стизали уз помоћ војске или спасилачких служби, такве информације су биле бесмислене и беспотребне. Данас кад су се ријеке вратиле у корито а програми у шему, било би корисно напоменути које последњи био у неком селу одакле се повукла вода.

Јер у већини крајева стање се, како се сад често каже, нормализује. Врло је мало мјеста у којима ће стање бити мјесецима далеко од нормалног, тако да за читаву причу о поплавама полако пада интересовање. Баш онако како су пред камионе помоћи први скакали они којима није највећа преша, док се онима који су у озбиљним проблемима није ни могло прићи; села гдје је вода потпуно поплавила куће, сада полако падају испод радара медијске пажње.

Велино Село и Јелаз, мјеста која географски стоје у оном џепу који творе савски насип и пут према Рачи, који у том дијелу игра улогу насипа. Вода је могла отећи тек кад су ти насипи пробијени. Када им прилазите, до једног мјеста видите њиве, траву, дрвеће, живот. После тога је оштар пресјек. Љетина на њивама је спржена. Лишће на воћкама, докле је вода досезала, осушено.

Остале су баре воде која се усмрдила. Не чује се ни птица, ни цврчак, ни лавеж пса. Ту су само комарци, који гризу од раног јутра, и толико су надојени и спори да их са лакоћом можете убијати. Само што вам то неће помоћи, јер за то немате довољно руку, колико их има.

Овде се не живи. Људи углавном долазе током дана, да почисте што имају из кућа у којима је све уништено. Свака кућа као да је избљувала од муке оно што је имала у себи.

Није то нешто посебно. Нису ово нека богата семберска села, гдје поред старијих кућа ничу двоспратнице. Такве су овде ријетке, куће су мање, и на њима су сад трагови воде високи до горње ивице прозора. Обиљежене су кречом, који је послужио као средство за масовну дезинфекцију.

Црте се налазе и на чардацима у којима се чува кукуруз за сточну храну. Гдје су били високи, од жице, дио кукуруза изнад воде је спасен. У приземнијим је све пропало.

Они који су имали много претрпили су велике штете, а они који нису, изгубили су све, понавља ових дана градоначелник Бијељине. Што је одлична реченица, ако можете да замислите све. Оно баш све, од ствари од којих живите, до ситница које ни не осјетите да постоје док не зафале. И све то, па све.

Људи овде другачије доживљавају несрећу, него тамо гдје су штете дјелимичне. Мање јадикују. Помирени су да се ништа неће промијенити преко ноћи. Зближени у заједничкој муци. Када помоћ стигне у село, нико не иде да узме властито следовање. Узимају и уносе у магацин смјештен у сеоском дому, гдје се прво пописује. Свако домаћинство има своју листу, као код доктора, са историјом подигнутих намирница.

Помирени и политички, мада се често носе “кампањске” мајице, знају да им се све странке своде на исто. Огорчени на телевизије које “само гањају политику”. Гледајте како ћете нам помоћ, а не тражите политичке изјаве.

Преко пута дома је продавница испред које се пије пиво. Ова институција је прва обновљена. Мада, нема неког претјераног жара, и све тече мирно и полако.

Нема више ко нас није обишао и ко није обећавао помоћ, кажу. Шта ће од тога бити, ко зна. Мало шта може помоћи и оних 5000 марака, ако буде. Само да се узме најнужније.

Помоћ стиже и у сточној храни. Десет одсто сточног фонда у Семберији је уништено, овде је тај проценат већи. Мало стоке је изведено прије налета воде, дио је извучен на пругу која је остала као насип у селу, па одатле спасавана. Добротвори већ шаљу стоку, из које ће се запатити нова крда. Ко зна колико у селу има услова да се са тим већ почне, али посла већ има, и можда је боље тако, да се мање мисли на зло.

Намјерни пролазници се на ваздух могу навићи, уколико вјетар не запухне јачим смрадом. Али на комарце никако. Она црта која природну раскош од пустоши се прелази други пут, у правцу Броца, гдје је школа у којој спава већина људи из Велиног Села и Јелаза. Последице поплава су мање, и овде људи у односу на њих брину егзотичније бриге. Видљиве последице нормализације.