Под погрешним именом, балкански надгробни споменици постали свјетска баштна

Није лоше ову вијест почети напоменом да је стећак име које су "измислили" научници, а да је народ те споменике звао мраморје, кам, биљег, грчко гробље…

Стећци из Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске су званично уписани на листу свјетске баштине Унеска.

Ријеч је о средњовековним каменим надгробним обиљежјима која су прије седам дана одлуком Комитета за свјетско наслијеђе у Истанбулу, а у коме су сједили представници 21 земље и многобројни посматрачи, проглашени вредним културним наслеђем.

Да посао није био нимало лак може се закључити и на основу чињенице да је трајао седам година. Екипе Међународног вијећа за споменике и споменичке цјелине или краће Икомоса, морале су да виде сваку од номинованих некропола. У БиХ их има 20, по три у Србији и Црној Гори и у Хрватској двије.

Њихове мисије су трајале по петнаестак дана, одлазили су са мноштвом утисака и коментара као и приједлозима како да се заштите неке од зона, евентуално повећају или смање. На другој страни су радили координатори за номинационе досијее четири државе, за Србију све што је требало да се предузме чинили су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика – Београд.

Мр Маја Ђорђевић, координатор израде номинационог досијеа, иначе археолог – конзерватор у Заводу, истиче да су стећци заслужили да буду уписани на Листу светске баштине јер заиста представљају јединствено сведочанство културне традиције и цивилизације.

– Стећак је средњовековно надгробно обележје на основу кога сагледавамо најдубље корене и порекло европског народа на централном Балкану. Сведочи о духовном животу наших предака. Камени исклесани блок је мукотрпно довлачен из каменолома да би обележио гроб преминулих – враћа нас у прошлост магистар Маја Ђорђевић.

Према облицима стећци су се дијелили на плоче, сандуке, слемењаке, крстове и стубове. Било је на њима украсних мотива: месеца, звезда, оружја… Фигуралне представе мушкараца и жена, борбе, турнири, сцене из лова су изискивале велики труд средњовековних умјетника.

– Стећак је и родословно стабло на коме читамо имена, сагледавамо свакодневну радост и патњу, препознајемо историјски запис и народну причу, бајку која се увија са орнаменталном лозицом уклесаном на површини камена. Тај камен нас повезује са далеком прошлошћу – додаје археолог – конзерватор.

У филму „Стећци, окамењени свједоци времена” који је настао захваљујући Дубравку Лореновићу, члану Комисије за очување националних споменика БиХ, о каменим обиљежјима на средњовековним гробљима може се чути мноштво података.

Он је уз помоћ камере приближио камене записе, рељефне приказе историјских догађаја, имена породица и личности и дубоко смислене поруке живима које са језичко-литерарног гледишта имају непроцјењив значај. Забиљежена су појединачна камена обиљежја, мада су она углавном груписана у некрополама, правилно оријентисана према странама свијета.

Одвајане су поједине породице, властелинске наравно, што је, рецимо, случај са припадницима феудалног врха у Радимљу код Стоца.

Лореновић даје идеју истраживачима да на свој начин одговоре и докажу зашто је погребна умјетност била тако дубоко укоријењена баш у босанском краљевству с обзиром на то да се стећци налазе у чисто илирском подручју.

Оно што Лореновић зна и истиче јесте да су се на подручју античког Илирика од давнина укрштали утицаји медитеранског и панонског културног свијета и у каснијем раздобљу византијског истока и латинског запада.

Настанак стећака се везује за другу половину 12. века, највише их је настало у 13. и 14. вијеку, клесани су и почетком 16. века, али се убрзо губе. Првим пописом од 1951. до 1969. утврђена је научно утемељена бројност и распрострањеност камених надгробних обиљежја.

Данашња сазнања говоре о 3.300 локалитета и 70.000 споменика, од чега у Бих 2.677 локалитета са 60.000 стећака. У Хрватској је на око 400 мјеста евидентирано 4.400 споменика. У Србији се на 203 локалитета налази 4.100 стећака док у Црној Гори имају 107 локалитета са 3.500 стећака.

Гробља и обиљежја на њима као древни свједоци времена у народном памћењу су сачувани и под називом мраморје, машети, грчки гробови, дивовско камење, с тим да се назив стећак употребљава у новије вријеме као синоним за стаменост, монолитност и изведен из појма стојећак.

Некрополе у Србији које су уписане на Листу свјетске баштине налазе се на територији општине Бајина Башта и Пријепоље.

Мраморје у Перућцу се од 13. до 16 вијека налазило на периферији српске средњовековне Рашке државе, на самој граници са Босном. У једном од гробова 2010. нађен је и сребрни новчић босанског краља Стефана Томаша. У археолошком налазишту Растиште код Бајине Баште на стећцима је главни украс било оружје. На Грчком гробљу у селу Хрта, формираном на узвишењу, нађено је и неколико сандука са аркадама…

Иако се много тога зна, иако су исписане силне књиге, нема сумње да окамењени свједоци времена крију још много података и тајни.