Након годину дана од избора: И даље се савјетујемо и консултујемо

Заврши се 26. септембар, својеврсни дан "Д" за формирање Савјета министара, али овога пута нема искрцавања америчких "савезничких" војника у Нормандији већ има политичког дерогирања једне важне институције која оста једина неформирана, а по многима и најважнија за ЕУропску и просперитетну БиХ.

Пише: Стефан Драгичевић

Година дана пролази од неформирања државне Владе, а ногу на кочницу брзоплето стављају они који ни 12 мјесеци нису могли да пронађу рјешење за своје кадрове, коалиционе партнере, пријатеље и родбину.

Поставља се реално питање, жели ли неко овакву државу у којој се послије сваких проведених општих избора држава блокира неодговорношћу појединаца који се са националног спуштају на грађански, па онда ни сами више не знају куд јер гдје ће да похватају сва та силна оправдања пред камерама и народом?

Овдје више није упитна математичка коалиција за формирање власти већ разлог који се одвија у том процесу, а он није никакве политичке природе. Како је могуће да српска страна одустане од свих својих почетних позиција укључујући четири министарства и МИП (који им по Уставу припада), а да да остале двије стране жмуре на то и расправљају се око тога „ко ће бити помоћник, а ко замјеник министра“? Па ваљда остала кадровска рјешења спадају у технички домен, а не у домен око кога се треба оспоравати легитимитет политичке одлуке за формирањем Савјета министара.

Понекада се стиче утисак да неке странке немају интерес за формирање Савјета министара, а он је неминовно само показатељ да политика у БиХ на све личи само не на једну конкурентску битку у коме би се попуштањима стекао реални основ за договор.

Но, вјерујем да свако зна… све што је нормално и природно, у овој држави испада ненормално и наопако.

Можда, да се Дејтон није хиљаду пута ажурирао не би имали овакву ситуацију. Да смо остали посвећени поштивању нашег Устава и Дејтона данас би имали 3 министарства у СМ а не 9; имали би укупно 6 заједничких институција, а не садашњих 87!

Многи су вјеровали да рјешењем питања Предсједавајућег и МИП-а отвара пут ка формирању највише извршне функције у држави, али очигледно су сада захтјеви спали на замјенике и помоћнике који се у свим нормалним земљама постављају након именовања Владе, тачније министара. Што је најгоре, овдје се очигледно иде на свјесно блокирање јер максималистички захтјеви појединаца показују колико им није у интересу да се ствари помјере са мртве тачке.

И зашто сада критиковати све у пакету када је једино српска страна одустала од свих својих почетних позиција и тражила прагматично рјешење проблема? Не, овдје се кривац зна, а то су федералне несугласице које су настале формирањем „платформашке“ федералне Владе.Сада се жели преко Савјета министара попунити та празнина, иако сви знају да ће неки бити вишак у свему овоме.

Очигледно је да СДП и СДА траже рјешење „како Лијановића и ХСП“ убацити у цјели овај процес за које једноставно нема мјеста. Опет, не могу их тек тако пустити низ воду, јер су на власти у Федерацији па им то итекако одмаже у ситуацији када би им саопштили тужну вијест.

Колико је владала атмосфера неповјерења и неслагања у Брчком између федералаца (СДП-СДА и ХДЗ-ХДЗ 1990) можда и најбоље илуструје изјава за Фронтал.РС предсједника СДС-а Младена Босића „да се због тога уопште нису могла отворити важна државна и политичка питања“, а то су државна имовина, попис и провођење одлуке Сејдић-Финци.

Из овога се може јасно и недвосмислено закључити да су се 3 сата иза затворених врата федералци међусобно оптуживали и препуцавали не би ли једни другима говорили о својим тумачењима накарадног Устава. И на крају, никаквог договора нема, назнака за будући састанак нема и не зна се када ће бити формиран Савјет министара.

Заиста је за мене тешко схватити да не постоји та људска дистанца морала код оних који о нечему одлучују, а који нису способни да се договоре око тако једне круцијалне ствари годину дана од завршетка избора. Да ли ту постоји људска савјест, нека граница која нешто тражи у мозгу лидера?

Вјероватно ту има удјела и страни фактор који на индиректан начин показује правац дјеловања некој политичкој опцији како ће се понашати. То ме онда води на закључак да један дио међународне заједнице свјесно продукује даљу кризу у држави са завршним циљем њеног распада. Неодрживост неког система мора да пукне само је питање да ли природно или планирано.

Тумачења „ко треба да представља народе“ је нешто што уопште не треба да се доводи у питање јер је БиХ уставно дефинисана као конститутивна држава три народа. Друго је како неко Устав тумачи или боље речено како га преводи према сопственим интересима. Само тај дио спорења око формирња Савјета министара показује баналност цијелог овог дејтонског система јер је Устав дао такву децентрализацију политике да га она може тумачити како год хоће. Зато и не чуди како се кршио од међународне заједнице у прошлости која га је и осмислила разним преносом надлежности или формирањем нових институција као у Савјету министара, и сада имамо фактички стање у коме државни систем не може да функционише по Уставу.

Изгледа да ћемо и у овој сапуници названој формирање Савјета министара гледати интервенцију ОХР или можда Соренсена. Живи били па видјели.

Писани приједлог СДС-а