Митрополија и Богословија дабробосанска

Када би, на примјер, било који честити Црногорац чуо да је некоме пало на ум да Митрополију црногорско-приморску пресели са Цетиња, сигурно би помислио да се ради о непримјереној шали.

Пише: Вукашин Беатовић

Међутим, десило се, ето, да се владика Григорије јавно понадао да ће сједиште архиепископа сарајевског, митрополита дабробосанског и егзарха све Далмације, једног дана бити пресељено, гле чуда, у Андрићград. Заиста дјелује невјероватно али опет тако стварно, пошто у нашој земљи, како се досад показало, ништа није немогуће.

Сваком човјеку коме је стало до традиције грађене вијековима, сулуда је сама помисао да би се установа попут Митрополије једног дана могла уклопити у сценографију предвиђену за животни филмски подухват режисера Емира Кустурице или пак у град чији камени међаши, због којекаквих спорова, још увијек нису сигурно „ударени“, па ако хоћете и у град чија је градња почела 2011. године.

Ипак Митрополија није џаба Митрополија, односно није „тиква без коријена“, а то ће они који одлучују имати у виду када буду повлачили конце, изузев ако се у конце не упетљају неке необичне а моћне силе. Андрићград као неоренесансни драгуљ гангренозног горњег Подриња, јесте једна озбиљна идеја, али, колико год да је озбиљна истовремено је недорасла да би јој се значај обезбиједио пресељењем Митрополије дабробосанске.

Истине ради, сједиште Митрополије до 1992. године било је у Сарајеву. Због ратних дејстава, високопреосвећени митрополит Николај, сједиште је привремено пренио у Соколац. Данас је сједиште Митрополије организовано тако да функционише истовремено у Сарајеву и Сокоцу, те са таквим начином организације, више од двије деценије, нико није имао апсолутно никакав проблем.

Али то није све!

Да необичним идејама из скоријег времена није крај свједочи и идеја о пресељењу ПБФ-а из Митрополије дабробосанске у Епархију бањалучку.

Зна се, ваљда, да су Богословски факултет и Богословија са тренутним сједиштем у Фочи, природни насљедници оне старе Богословије која је основана 1882. године у Сарајеву и као таква била једна од првих ако не и прва високообразовна установа у Босни и Херцеговини.

То је, дакле, она иста Богословија којој су 1941. године усташе забраниле рад, а након Другог свјетског рата, тадашњи систем начинио корак више и забранио обнављање, те је неискоришћену зграду одузео и даровао Економском факултету. Та зграда је и данас у комплексу сарајевске Саборне цркве али је још увијек правно отуђена а битка око њеног враћања првобитној намјени, никада није била толико форисрана од стране „традиционалиста“ који чине врх ове државе, колико је од истих форсирана прича о преношењу ПБФ-а из Фоче у Бања Луку.

Сви који би селили Богословију вјероватно и не претпостављају кроз које муке је прошао високопреосвећени митрополит Николај када је ратне 1994. године обнављао рад Сарајевске Богословије у Фочи. А сад, кад је главно урађено, оно што је више пута жртвовано и васкрсавано у превишестрадалној Митрополији дабробосанској било би, по некима, паметно отуђити и однијети негдје, тамо, далеко, али заиста далеко, како год то звучало.

Било би добро када бисмо сви чували своје, јер бисмо тако дошли и до онога да имамо нешто заједничко. Овако се чини да нико неће остати али ни постати сретан и задовољан.