Менталитет шуцкора

Прије неколико дана, у Сарајеву је обиљежена двадесет прва година од злочина у Добровољачкој улуци.

Пише: Борис Радаковић

Око 200 чланова породица жртава и њихових преживјелих колега, положило је цвијеће у Добровољачкој и одали пошту онима који су изашли „на вјеру“ и били побијени у наивној вјери да ће сљедбеници Алије Изетбеговића, који је био са генералом Кукањцем на челу колоне, одржати ријеч.

На другој обали ријеке Миљацке, окупио се мањи број Сарајлија, који су истакли ратне заставе Армије БиХ, добацујући разне провокативне пароле. Оно што је уочљиво, јесте, да је ове године било далеко мање провокатора него годину дана раније.

Окупљена гомилица провокатора, показала је сав свој шуцкорски менталитет. Шуцкори (Schutzkorps), су били помоћна милиција, коју је основала Аустро-Угарска окупациона управа у БиХ 1914. године. Њихов састав попуњавао је декласирани сеоски и градски живаљ, Бошњака и Хрвата, који су имали одрешене руке током ратних операција. Шуцкорски олош, обрачунавао се са српским становништвом, што је доводило до страдања и прогона Срба у БиХ.

Шуцкорски менталитет, то је дакле менталитет потомака оних исти који су марширали на Србе уз крилатицу: „Тамо куда идемо носимо смрт и затвор“. Овај данашњи шуцкорски подмладак, иде дотле да се изругава српским жртвама, и да злочин који је забиљежен камерама негира. На жалост, такав менталитет у БиХ, изграђују и медији у Федерацији, који Србе називају четницима, а српска стратишта четничком пропагандом.

Да ли се вријеђати кад вас зову четником?

Они Србе називају кад год могу четницима, алудирајући на оне брадате и пијане ликове из Булајићевих филмова. Не безначајан број Срба, усљед вишедеценијског заглупљивања и сатанизовања помоћу антисрпских медија и тзв. НВО, на ово слијеже раменима или у жару самоосуђивања клима главом и извињава се на све стране.

Када би мало ти Срби, а исто тако и остали наши сродници, завирили у књиге староставне, видјели би да ти четници и нису баш толико брадати. Четништво, од ријечи чета (четовање), развило се у 19. вијеку, као скупине малих герилских чета бораца за слободу од Турака. Оба Балканска рата, као и Први и Други свјетски рат, били су обиљежени и четничким акцијама против непријатеља. Четничке јединице, поред православних Срба, окупљале су и муслимане и римокатолике, уједињене у борби за слободом.

Племенити пламен четништва сликовито дефинише, Алија С. Коњхоџић, када каже да је „четништво еманација српства“. Означавајући проистицање нечег нижег из нечега вишег, ријеч еманација свиједочи да је четништво продукт непокрног српства на овим просторима. Са друге стране, шуцкори су продукт окупатора, дакле слуге завојевача.

Кад ово имамо у виду, с поносом пуна срца, можемо рећи да јесте, ми смо четници. Оне друге, који нас нападају и клевећу, можемо с пуним правом назвати шуцкорима. Четник је био и Алија С. Коњхоџић и значајан број Муслимана (у то вријеме тако су се изјашњавали), који су настојали „да мјесто небратства и неслоге завлада братство и пуна слога, у чему је једини спас и једнима и другима“.

Огромна већина Сарајлија, није се придружила гомилици шуцкора неки дан. Тако је показала, као и значајан број муслимана и католика прије стотињак година, да се не препознају у шуцкорским униформама. Ово говори да има наде за суживот у БиХ. Нека ови стихови Омера Скопљаковића опомену све заблуделе душе, да су слуге непријатеља проклете до краја свијета:

„Ох, срећо, срећо, ој стигни само,
Да живот дадем – да нисам роб;
Бар мјесец својим златиће сјајем,
Поштеног борца млађани гроб.“