Медији и политика, лице и наличје

Два непозната младића синоћ су у бањалучком насељу Обилићево брутално претукли новинара БН ТВ Владимира Ковачевића.

понедељак, август 27, 2018 / 00:25

Ковачевић је рекао да су га двојица мушкараца сачекала испред зграде у којој станује. "Прошао сам поред њих не очекујући било шта да ће ми се десити. Одједном су насрнули на мене", рекао је Ковачевић.

"Развукли су шипке и почели да ме ударају…Покушао сам да се браним, док су они ударали по глави и тијелу тим шипкама. Позивао сам упомоћ, они су ударали и онда су побјегли у аутомобил и одвезли се у непознатом правцу.

Ковачевић је синоћ био на радном задатку у склопу кога је пратио скуп "Правда за Давида", и кући се враћао након посла.

Бројна удружења и појединци осудили су овај напад и позвали надлежне да открију починиоце.

Ко се све огласио саопштењем свим медијима, а не само буџетским

Многи функционери сматрају да је довољно да се огласе изјавом у медијима које они сматрају релевантним, а остали медији су осуђени да прате и преносе исте. Њихове реакције Фронтал.СРБ није сакупио овдје. Само оне које су нам дошле на е-пошту уредништва.

Жељка Цвијановић

Влада Републике Српске најоштрије осуђује физички напад на новинара БН телевизије Владимира Ковачевића.

Слободно новинарство је једна од најважнијих тековина демократских друштава, стога синоћњи напад и угрожавање личне безбједности новинара сматрамо нападом на Уставом загарантовану слободу мисли и опредјељења, те јавног изражавања мишљења.

Од надлежних институција очекујемо да овај случај у најкраћем року расвијетле, те починиоце приведу правди.
КАБИНЕТ ПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Ненад Стевандић

Потпредсједник Народне скупштине РС др Ненад Стевандић осуђује физички напад на новинара Владимира Ковачевића и истиче да је неопходна брза реакција надлежних институција са циљем проналаска и кажњавања починилаца напада, како би биле спријечене све могуће манипулације.

Петар Ђокић

Предсједник Социјалистичке партије Петар Ђокић најоштије је осудио напад на новинара БН телевизије Владимира Ковачевића тражећи од надлежних институција да у што краћем року открију и процесуирају починиоце.

"Са запрепашћењем са примио вијест да је синоћ брутално нападнут и претучен новинар Владимир Ковачевић којем желим брз опоравак и повратак професионалним новинарским изазовима које је успјешно обављао", рекао је предсједник СП Петар Ђокић Како је саопштено из Социјалистичке партије, Ђокић је истакао да је слобода говора уставно и демократско право сваког појединца, због чега новинари и новинарство као професија морају да буду посебно заштићени.

НДП

Најоштрије осуђујемо бруталан напад и покушај убиства новинара Телевизије БН Владимира Ковачевића, који се синоћ догодио у Бањалуци.

Напади на новинаре, угрожавање њихове безбједности и живота директан су атак на слободу говора и медије, као један од стубова демократије у сваком друштву.

Од надлежних институција и МУП-а Републике Српске ургентно тражимо детаљну и правовремену истрагу, објављивање имена нападача, као и мотива самог напада.

Овим путем позивамо на одговорност носиоце јавних функција, да се у својим иступима суздрже од вербалних напада и етикетирања новинара али других јавних радника, који својим радом указују на проблеме и критикују негативне друштвене појаве.

Информативна служба Коалиције НДП ДРАГАН ЧАВИЋ – НС – СНС – СЛОБОДА

УС

Уједињена Српска осуђује физички напад на новинара Владимира Ковачевића и тражи хитну реакцију надлежних институција са циљем што бржег проналаска и кажњавања починиоца напада.

ПДП

Партија демократског прогреса најоштрије осуђује брутални напад на новинара БН телевизије Владимира Ковачевића и тражимо од МУП-а Републике Српске да хитно реагује, пронађе починиоце овог напада, коначно почне да штити грађане, како би вратили очигледно нарушено повјерење.

Позивамо политичке партије и њихове представнике да се суздрже од свега што би могло да наштети борби новинара за њихова права.

Узнемиравање и насиље над новинарима представља све, само не демократију и слободу изражавања. Остваривање друштвене улоге новинара није могуће ако им нису омогућена основна права и слободе као што је право на безбједност.

Овим путем апелујемо на све који чине јавност Републике Српске да учинимо све да напади на новинаре, вербални или физички, не буду више пракса и да новинарима буде омогућено да обављају свој посао професионално, непристрасно, достојанствено, без страха по тјелесни интегритет или живот.

НС

Напредна Српска – НС најоштрије осуђује синоћњи напад на Владимира Ковачевића, новинара Радио-телевизије БН. Од надлежних институција, у првом реду Полиције Републике Српске и Окружног тужилаштва у Бањој Луци, очекујемо што хитније откривање починилаца и налогодаваца овог стравичног чина, подизање оптужница и њихово процесуирање пред надлежним судом.

Подсјећамо да Устав и закони Републике Српске јамче заштиту живота и тјелесног интегритета, као и слободу говора, те напад на Владимира Ковачевића је напад на темеље Републике Српске.

Уколико овај страшни догађај не буде брзо расвјетљен, потврдиће се сумње да је критички рад Владимира Ковачевића и медија на коме ради повод напада.

ИС

Изворна Српска најоштрије осуђује брутално премлаћивање новинара БН телевизије, Владимира Ковачевића и сматра да је овакво опхођење према представницима медија најбољи показатељ стања у којем се једно друштво налази. Околности које су претходиле нападу на Ковачевића – сачекуша у мраку у непосредној близини Ковачевићевог стана, двојица нападача са капуљачама на главама и металним шипкама на развлачење – недвосмислено свједоче у прилог томе да је овај кукавички напад и те како добро испланиран и да је требало да пошаље јасну поруку, како Ковачевићу, тако и сваком другом ко у овој земљи мисли својом главом или говори слободно.

Демократија, која како кажу носиоци власти, влада у Републици Српској и БиХ, а огледа у слободи говора и мишљења показала је своје право лице –лице испребијаног Владимира Ковачевића. И тако ће и бити све док они који "ведре и облаче" по Републици Српској независне новинаре и нережимске медијске куће називају издајницима српског народа, псују им мајку, забрањују им улазак у јавне институције-чиме их спрјечавају у вршењу свог посла и отворено им пријете без да сносе икакве санкције. Народ је пролијевао крв да би се изборио да живи у демократској и правној држави, а не у држави криминала у којој владају закони улице, а криминалци и убице налазе се високо изнад закона. Зато би народ на следећим изборима требало да бира власт која ће га штити и радити у народном интересу, а не нијемо гледати док народ који представљају, убијају и премлаћују криминалци када и гдје им падне на памет. Зато народе, у памет!



40 КОМЕНТАРА

  1. Чињеница је да су многи једва дочекали овај догађај и страдање несрећног новинара БН ТВ, и већ су кренуле оптужбе како иза премлаћивања новинара стоје ти мрски негативци, покварени „режим“ и сам Додик лично.

    Не баш и реалне оптужбе. У овом осјетљивом моменту уочи избора политичкој опцији на власти је превише тога на коцки, и овакав догађај гдје ће страдати новинар медија који нагиње „противничком“ блоку ће им само штету донијети.

    Наравно да разлоге не знам и чиме су мотивисана двојица силеџија. Могу бити разни, можда су то само двије усијане главе, огорчени на ту медијску кућу, можда лично на новинара, а можда су гњевни због нечег другог, и само су тражили погодну жртву на којој ће бијес искалити. Могуће и да је пребијање наручено, али тешко да је са адресе на коју ће, како написах, многи уперити прстом.

    Биће добро да полиција у што краћем року открије и ухапси силеџије који су претукли новинара, и због правде, и како би се прекинуле спекулације о мотивима и позадини овог насиља, иако ће спекулација увијек бити, и неки ће умјети искористити овај догађај.
    Ту мислим што ће ову причу и несрећу новинара употребити како би побољшали резултат на изборима.

    Није баш морално, но када иде изборна кампања, не бирају се средства и падају скрупуле, а морал у политици је и тако оксиморон.

    1. Занимљиво размишљање? Може се то искористити и за овакав логички слијед :

      Додику је највише ишла у корист забрана уласка , г. Прилепину , у БиХ (толико да му је истог момента , када је чуо за то , додијелио орден). Па би то могла бити и акција „лажна застава“ у организацији старих „“U“ДБА“-ша којом се смјестило Србима у „заједничким институцијама“? А да ли су то поменути Брозови питомци могли организовати? Па наравно. Сјетимо се само три генерације Шпирића који су у Брозовим (сада „бајиним“) службама. Па онда су ту Радмановић , Стевандичић , Ћеранић (кокошар који је тако високо догурао а и у оним службама је био предмет спрдње) , Галијашевић , итд.. Када се томе додају и некадашњи ‘рваЦки кадрови то је гомила могућности за организовање. Ако неко мисли да сам заборавио Тому Ковача , грдно се вара. Управо је то „стари кадар“ који је још у Брозово вријеме шуровао са Осмицом од кога је и дошла забрана. А Томо је сада у великој љубави са „великим бајом“ или је то можда стара љубав из пионирских и СКОЈ-евских дана.
      Е сада , ко је ту коме смјештао и ко је коме забраниио и ко се само-убио и само-пребио тешко је знати?

    2. Е је*и га, ти одговори мени, а онда свашта у одговору збрчкаш, Прилепина, Шпириће, Брозове службе, Галијашевића, Ковача, свашта нешто. И колико год се упирао, не пронађох везу у твом одговору са мојим постом, а мени се одговорио. А и брате, оде ти од теме, баш оно разводнио причу.

      Но да се ми вратимо и држимо теме.

    3. „Чињеница је да су многи једва дочекали овај догађај и страдање несрећног новинара БН ТВ, и већ су кренуле оптужбе како иза премлаћивања новинара стоје ти мрски негативци, покварени „режим“ и сам Додик лично.

      Не баш и реалне оптужбе. У овом осјетљивом моменту уочи избора политичкој опцији на власти је превише тога на коцки, и овакав догађај гдје ће страдати новинар медија који нагиње „противничком“ блоку ће им само штету донијети.“

      Нисте пажљиво прочитали увод у мом одговору , да јесте било би Вам јасније све шта сам „удробио“ а шта , по Вама , нема везе са темом. Има везе и са темом и са Вашом тезом и то много више него што мислите. Да , разумијем Вас , Додику ово премлаћивање никако не одговара али му „инцидент“ са Прилепином и те како одговара за напад на другу страну. Можда Вам је сада јасније а ако и даље није жалим.

    4. Аман човјече, јасно је то. Свака тема коју у изборној године неки политички блок потенцира, то ради у изборне сврхе. И проституисући ту причу настоји профитиорати (тако што ће оцрнити ривале, а изборне кампање се само на то своде, оцрнити најљућег ривала) и „подебвљати“ подршку бирача на изборима.
      И то је тако.
      Али побогу, чему разводњавање приче? Овдје је тема премлаћивање новинара, а ја сам примијетио да су многи једва доћекали (јесу).
      О Прилепину је било већ пар текстова. Биће их још. Биће прилике за који пост.
      И о другим темама биће прилике коју написати.
      Разводњавањем приче мало шта ћемо постићи.

  2. Крах правне државе и пропаст сваке могуће безбједности грађана. Можда им је Ковачевић нешто крив по другом основу, али га нико не смије тући, без обзира је ли крив или није а поготову га не смију тући због тога што је по професији новинар. Је смо ли досегнули дно, или “вазда може бити горе“.

  3. Кад се утврди мотив све ће бити јасно.

    Игром случаја новинара познајем и сигуран сам да неки његов лични однос са силеџијама није узрок овог напада.

    Напад је политички мотивисан и налогодавац напада треба да буде што прије пронађен.

    Уколико се испостави да су напад наручили садашњи властодршци онда нема ни једног разлога да одмах не изађемо на тргове и скинемо власт прије избора.

    Уколико је то урадила опозиција онда говна на изборима казнити за сва времена.

    А мени све говори да је и неком иза ентиттеске гарнице стало да се овакве ствари дешавају у Бањој Луци, па ни ту адресу у истрази не треба искључити.

    1. Naravno ko je to uradio trebalo bi da kaže MUP RS?? A šta ako bude zades ko kod Dragićevića?? Dešava se da momak tvrde glave naleti na metalnu šipku pa ponovi desetak puta da utvrdi gradivo. U Alan Fordu je jedan naletio na metak a ni mi nismo daleko od Alan Forda jedan je već naletio na potok sad ovaj na šipku…..

    2. Moze bit a ne mora da znaci. Za sada postoje dvije cinjenice: Pretucen je novinar, Dodik se cesto bahatio prema TVBN.

      Ako je ovo neko Dodiku smjestio sam je kriv. Takodje, ako je to slucaj Dodik je indirektno odgovoran jer je svojim glupim i bahatim ponasanjem prema novinarima dao povod da mu smjeste. U svakom slucaju, bili batinasi ovi ili oni, Dodik je kriv.

      Imamo dosta primjera glupih i bahatih, koji zadnjih godina kmece i robijaju, dosta ih je kroz Hag proslo.

      Ako ovo neko osmisljava da nasteti Dodiku onda je taj neko jako skolovan „stimac“, ne vjerujem da u opoziciji ima takvih mozgica.

      Kako god, Dodik sam pao – sam se ubio. Sad nek kmeci kad je glup i bahat.

    3. Potpisujem s tim da bih dodao da je kriv i ako se ništa ne utvrdi jer je doveo policiju i druge organe u stanje da je za njih misaona imenica čuvanje pet ovaca na papiru. Mada lično mislim da zna i ko je ubio Davida i pretukao ovoga a drugi je par opanaka smije i želi li reći, nije BL Njujork pa da ima stotinjak ozbiljnih bandi jedva da ima desetak „jludi“ sposobnih za nešto ovako urade a svi su oni prije il kasnije sarađivali sa „organima“ a neki sa sličnom istorijom su mu i bliski saradnici na njegov poziv….

    4. Ne potpisuj ti nista moje. Ja nisam isfrustrirani opozicionar da u svemu trazim razlog da napadam i pljujem po vlasti. Na srecu nisam ni vlast da me uptuzuju da sam ubica, batinas i saucesnik. Jednostavno me boli k… i za jednim i za drugim, a narocito za botovima jednih i drugih.

  4. Наравно да осуђујем у своје лично име и у име зелених овај злочиначки чин.
    Желим брз опоравак овог кршног момка и часног новинара, хвала Богу па је јак, шта да има 50-60 кг као неки блогери, поломили би га?

    Наравно да ће се око овога оправдано дићи велика прашина, да ће ово бити оправдано коришћено против власти.

    Морам да признам да ми је ово некако превише брутално и „наивно“.

    Надам се да ће ове разбојнике ухватити, исто као што се надам да им то кршни Владо никад неће заборавити, ни опростити.

    Какво смо ми то друштво, гдје су ти борци и БОРСОВИ,зар се за ово гинуло, што дозволе да говна могу разбијати главе коме хоће, да ваљају дрогу, да пљачкају и бивају ослобођени, да им се народ склања, као „пусти са њима се не треба качити“:

    Ма маму им јебем олошку, ухххххххххххххххх !!!!!

    Плаче ова држава за капетаном, јебеш јајаре.

    1. Па приупитајте пашу гдје је „БОРС“. Можда би Вам он знао одговорити?

  5. За неколико дана ће у Сирији бити бацања бојних отрова.

    Итров ће бацити неки коме то одговара, а сви ће оптужити Асада коме је то најмање потребно.

    Наравно да дјеца која ће бити жртвована немају у себи ни најмање кривице.

    Разумијете шта хоћу да вам кажем.

    1. Конташ ти добро!

      Паметаном човјеку у оваквим ситуацијама прво питање које му дође на им је:“Коме је ово у интересу“?

      Додику су најмање у интересу овакви догађаји.

      И куд баш Ковачевић!!

      Разумијете шта хоћу да кажем?

    2. „Интров ће бацити…“, ових дана си ми пун штампарских грешки, да ли је журба да се стигне на све стране, или………..?

    3. Пишем на телефону, а имам дебеле прсте.

      Када нисам у воћњакз онда пишем ма рачунару, а тада је мање грешака.

  6. Nema ovdje šta puno da se razmišlja.
    Čak i da su ovo uradili “ englezi „,marsovci, ili čak neko dovoljno pametan iz opozicije zvono je na režimu,policiji i tužilaštvu.
    Davidove ubice,nalogodavci hodaju po banjaluci zahvaljujući cjelokupnom šljamu iz Vaskovićevih tekstova.
    Ubice Vukelića hodaju banjalukom.
    Policija što je tukla Vuliće na pravdi “ čuva javni red „.
    Na paradi ponosa u banjaluci paradirale su časti i njima sličan šljam.
    U skupštini u prvom safu bili su osuđeni kriminalci kao ugledni i itd itd.
    Nije pitanje kome odgovara napad nego je pravo pitanje ko i zašto okuplja sav šljam i talog oko sebe.
    To što neko nije u stanju kontrolisati sve kriminalce oko sebe sada se pokazuje da postaje problem i prijetnja za svakog poštenog stanovnika ili čak i prolaznika kroz Republiku Srpsku.
    I na kraju sve kao režimu ne odgovara a onaj manijak pretuče nekažnjeno onog malog iz Restarta.
    Radi se o sistemskom zastrašivanju,tako je i Hitler radio.

    1. @Mladen
      27. августа 2018. у 16:36
      Nigdje u tvom tekstu ne ugledah gresku, ni tendenciozne i pausalne optuzbe. Samo nabrojane cinjenice koje je davno trebalo rijesiti. Picin park, Vulici? Ko je imao interes, sto bi „Simo, muski kokos“ regao – pitao za motive? Za Vulice i njihovo batinanje je imao interes onaj ko je mogao tako nesto i naredio policiji. „Simo, muski kokos“ to dobro zna, ali ne moze da se sjeti ko od te Radisiceve zgrade (?) ima 300.000 evra godisnje samo od izdavanja prostora MTEL-u. To je bar jasno. Ne treba prevod. Ubistvo Vukelica, isto ili slicno! Da li je bilo tesko provesti kvalitetnu istragu – opet jasan motiv za „Simu, muski kokos“, ali Simo ima za to bolest zvanu „kokosje slijepilo“….

  7. Ako se sve zataška iza napada stoji vlast.
    Kako.
    Napali su meni naveče istovremeno na dva stana. Prije toga možda 20-30 dana ostali smo u kući bez legalnog oružja,napadači su znali da mogu slobodno napasti.
    Pozovem policiju oni pogledaju ko preko kurca i pitaju mene na koga sumnjam.
    Kažem Gradonačelnika, Predsjednika Skupštine i par kriminalaca iz vlasti tzv. Tendersku kartel koje sam malo prije toga prijavio Tužilaštvu BiH.
    Samo ustaše i rekoše da će to preuzeti neki vođa smjene.
    Za 30 dana niko se nije pojavio,iako sam 4 puta zvao i pitao da dođe policija tj. taj vođa smjene.
    Odem posle mjesec dana u sud i izvadim potvrdu o nekažnjavanju.
    Uplatim 30 tak KM i predam zahtjev za oružje i striktno sam naveo da hoću revolver koji mi treba da branim porodicu od tenderskog klana uz naglasak da sam prije imao prijetnje smrću koje nisam prijavljivao policiji jer smo imali oruzje u kući.
    Napišem da su naredbodavci oni koje sam prijavio u Sarajevu svjestan da mi neće dati oružje jer bi time potvrdili sve moje navode.
    Dva sata od predaje tog papira došao je taj vođa smjene ko bez duše kao da je trčao.
    Kaže on meni da vlast ne napada tako kako je izvršen napad na moju porodicu.
    Na moje pitanje kako su mogli znati da nemamo oružje a zna se da samo policija ima tu informaciju i drugo pitanje kako on zna kako vlast napada nisam dobio odgovor kao i oružje.
    Čim se sve zataška zna se ko je osmislio i kome odgovara napad.
    Nakon toga sam zatvorio firmu i ostavio tendersku kartel da radi šta hoće.

  8. Hm zavisi gdje i zavisi šta.Na zapadu možda i jesu , kod nas se trude ali im politika i/iliti kriminal ne da ni blizu. Osim toga zavisi šta podrazumjevaš pod najnižim oblikom egzistencije. U većini zemalja i naroda vojnici su uzor a u suštini su profesionalne ubice samo ubit njihove nije zločin nego junaštvo. Na tu temu podosta zna Mila Alečković i o tome priča kod Teše otprilike ovako „ko ima ubilačke nagone a kreten je postane ubica, ko ima iste nagone a glup je postane mesar a ko je pametan postane hirurg“

    1. Нема овдје главнијех.

      На овом порталу се могу наћи, додуше све ређе, коментстори који могу саставити такву реченицу у којој ће рећи да је Додик говно, али да то неће ићи у корист опозиције.

      Ово је можда једини портал гдје се можеш изразити без цензуре, а то многима смета.

      Ја сам добар примјер.

      Напишем нешто најмормалније, ето фукаре са БН и Кликса да ме нападају.

  9. На крају (е, чуј мене: „на крају“!) ће се испоставити и из полиције ће нас обавијестити да се ту радило само о два младића у видно алкохолизираном стању који нису извршили напад у правцу Владе Ковачевића, он није био никаква мета напада, био је то више несретан случај…

  10. Ovdje je u pitanju naivnost novinara BN-a. Dok se vi ovdje koji iole malo zesce kritikujemo skrivamo iza laznih profila, on i jos nekoliko novinara prikazuju svoje lice svakodnevno na tv ekranu. Inace je jako tesko saznati gdje neki novinar zivi i dati dvojici srbijanaca par hiljada eura da ga nalupaju. Motivi za takav napad mogu biti sareni, ali su usko povezani sa politikom. Dakle, pozicija ili opozicija je narucilac radova. Jedine posljedice iz ovog slucaja ce izvuci novinarova glava koja ce ubuduce razmisljati o nacinu na koji obavlja svoj posao.

    1. Da su primjera radi kaznili onog zekana što je izmlatio Blagića sumnjao bih i na „opoziciju“ ovako nema razloga za sumnju u njih a dodatni razlog da ne sumnjam u njih je što su nesposobni

    2. Meni je samo krivo kako pojedinci dozvole da ih politika prozvaka i ispljune na tako jednostavan nacin. On bi sa ovim povredama u nekom civilizovanom svijetu izvukao dozivotnu penziju i nemalu odstetu. Ovako ce par dana dobijati podrsku onlajn opozicionara i nebitnih udruzenja, a poslije izbora nece se cuti ni za njega ni za klinca iz geta.

  11. FALSE FLAG & BLACK PROPAGANDA OPERATION

    Maksuz selam britanskim „špeCIAlcima“, MI6, OBI, 8$mici i „bučnim“ (od Acine „BUKA“-e i Tri$ine $eptičke gebel$ov$ke jame) srpskim trojanskim, $oro$evskim NGO&NED&USAID medij(um)ima, blogerima, „mladim liderima“, aktivistima, kursadžijama, „ŽURNAL“istima, korisnim idiJotima, blogerima, baletanima.

    Tipična PREDIZBORNA CRNO-PROPAGANDNA operaCIA pod „lažnom zastavom“.

    „Dr’šte „Lopova“ (bezbeli, jel’te, „Mrskog“ propuskog Mileta!)… (H)operaCIA u sklopu eliminaCIA-e RUSKOG UTICAJA i onemogućavanja „mrskom“ Miletu da (umjesto kooperativnog britansko-njemačkog PLATFORMAŠA i NATO-ovca Ivanića-Komšića) postane član kolektivnog predsjedništva bejHa… Jer to bi (ako se sjetimo Stipice Mesića i hrvatskog člana predsjedništva ex-SFRJ) moglo biti kraj „čardaka ni na nebu ni na zemlji“.

    Breaking FAKE News:

    Official statement by US Embassy Sarayevo & Her Exce(le)nCIA Ambassador Maureen „Miss PIGGY“ Cormack ……. that is, МОРИН К(о)РМАК:

    $tra$no!? $tra$no! $tra$no!

    RUSSIAN COLUSION!!!! Or should it be RUSSIAN CONTUSION!?

    Čuvajte nam – od „mrskog & zloĆinaĆkog“ RUSKOG Mileta – (Kao Zenicu Oka… Velikog Globalnog $ORO$EVOG Brata) – naše objektivne, nepri$tra$ne, neovi$ne „novinare“, blogere, baletane, aktiviste i propagandiste! Naše pouzdane američke, eUropske i britansko-njemačke „ŽURNAL“iste sa platnih spiskova naše, američke, britanske i inih NATO-EU darodavaca i finansijera… našeg baletana $lobodana $lobu Va$kovića, hanumu mu Ljilju „Beta“ Kovačević, „mister Krkana“ Vladu Tri$ića, $-rđu Puhala, Acu Trifunovića, Bur$aća, Raljića, Vukanovića, Todorićku, „BNTV“, „BUKA“ magazin, $u$nicu… i o$taleČetvrtom Zapadnom Rajhu odane („ČIJE $U PARE TOGA JE I ‘MUZIKA’ “ – rodomrzilačke, konvertitske, odrođene gebel$ov$ke „mlade lidere“ i aktiviste.

    Pravda za Dejvida, Davida & Džavida!

  12. „Pravda“ za Dejvida, Davida & Džavida!

    —————-
    „Izuzetno emotivni naboji besa i mržnje u nekoj poruci, mnogo lakše bude uverenja i akciju nego umerene tvrdnje koje blago iskrivljuju realne činjenice.“

    Jozef Gebels
    —————-

    Maksuz selam Hadžifejzovićevom i Hadžiomerovićevom „tasteru“ i jaranu $lobodanu $lobi Va$koviću, „srpskom NAVALJNOM“, plaćeniku klintonovske američke „Duboke države“ i sarajevske „Ćaršije“, blogeru, kvazi novinaru, lažnom baletanu i špijunu…, zatim U$AID/NED-ovom „promičbenom“ grupenfireru „BUČNOM“ Aci „FATTY Boy“ Trifunoviću, Dr Aganu Bur$aću…, aktivisti $u$nici, mi$ter“ Vladi „Tri$i“ Tri$iću, $uzani, Raljiću, Vukanoviću i PATRIK MUNOVOJ amerikanizovanoj gebelsovskoj TURBO-FOLK kloaki i $eptičkoj jami zvanoj BNTV.

    1. Сабахуд’не, ISISa ти мога Вел’коСрпскога. 🙂 Сваком своје, вехаблијо.
      Нека свако своју „рану“ (I)SISa.

      Лијепо је, хаирли вехаблијо, што си с нама „злоЋинаЋким“, „геноцидним“ Србима подијелио своје (ФА-ФА-О-СИ-МИ-ТИ) „искуство“. Канда си опсједнут фелаЦИАом.

      Ал’ немој до YaYa, Sabahud’ne.
      Могло би (ГлуХо не било!?) доћи до задесне смрти. А онда ћемо морати од Ва$ковића, Трифуновића, Три$ића, Бур$аћа тражити нови пројекат:
      „Правду“ за хаирли ФаФача Цајса-Сабахуд’на.

      —-

      „Хорда“

      Ми нисмо познали вас по заставама
      Ни ваше хероје од лавова љуће:
      Све на коленима вукли сте се к нама
      Носећ мач убице и луч паликуће

      Без буктиња иде та војска што ћути,
      Пожар села светли за маршеве горде…
      Ваше громке химне не чуше нам пути:
      Немо убијају деца старе хорде.

      Поломисте више колевки, о срама!
      Него херојима отвористе рака.
      Подависте више њих у постењама,
      Него што сте у крв срушили јунака.

      Узели сте очи фрескама са свода,
      Главе киповима хероја из бајке;
      Спржили сте семе у страху од плода,
      И реч убијали убијајућ мајке.

      Пресити се земља од крвавог вала,
      Али вам победа не осветли лице:
      Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
      Он је за хероје а не за убице.

      —-

      Херцеговина

      Наши ће им ветри пепео разнети,
      Спраћемо са стене погане им стопе:
      Заболи смо копље на великој мети,
      Сад је пут наш налик на сунчане снопе.

      Пашће паучина на мечеве грубе,
      А скромно ће рало опет да засветли;
      И као што јуриш сад огласе трубе,
      Уранке ће мирне да јављају петли.

      И поћи ће к слави одмах од почетка
      Нов пород све трагом наших легиона,
      Блажен, у колевци он чу како претка
      Прати у легенду глас победних звона.

      Знаће да је само она земља светла
      Где никад још није пала суза срама;
      Где су деца на мач име оца метла
      Што живи у химни и у молитвама.

  13. Рекапитулација Сорошев отпорашко-мајдановски, обојено-револуCIAнарни ПРОЈЕКТА… „Правда“ за ДЕЈВИДА, ДАВИДА и ЏАВИДА…

    http://www.anfor.org/republika-srpska-na-ostrici-brijaca/

    —РЕПУБЛИКА СРПСКА НА ОШТРИЦИ БРИЈАЧА—

    Стефан КАРГАНОВИЋ · Published 21/05/2018

    На руководство Републике Српске може се без резерве применити први део оне Таљеранове чувене опаске о управитељима државом из једне друге и, руку на срце, много занимљивије и раскошније епохе: „они немају способност да науче ништа“. О другом делу, који се односи на памћење и заборав, могло би се још и порасправити.

    Стање је алармантно. Република Српска преживљава најозбиљнију унутрашњу кризу откако је субверзивни процес „обојене револуције,“ усмераван и финансиран извани, 2014. године у њој почео да узима маха. Неспособни да реално сагледају геополитички амбијент у коме се налазе и да процене изазове којима су суочени, уљуљкани ефемерним успесима не у решавању иједног важног проблема него искључиво у балансирању на власти, без талента за разумевање технологије чијом им се применом ради о глави и — то се подразумева — поврх свега, балкански површни и бахати, они немају представу о томе шта им је чинити. Зато упадају из грешке у грешку.

    Посматрамо последњи чин, у изведби западних обавештајних служби, великог геополитичког чишћења терена пред пројектовани сукоб са Русијом. То се одвија у широком луку, од Јерменије, преко Македоније, до Босне и Херцеговине. (Не заборављамо, наравно, ни љигави Казахстан ни рањиви Еквадор, за који се, по неочекивано суровом ућуткивању Џулијана Асанжа, јасно види да је, после краткотрајног антиимперијалистичког отпора, новом председнику Ленину Морену успешно сломљена кичма.) Подразумева се, поред одређених кадровских корекција које су програмиране и за Федерацију, да је на простору БиХ Република Српска главна специфична мета овог рушилачког процеса.

    Као скоро све политичке интриге, ни овај процес није неумитан, ни незаустављив. Он је већ успешно рашчлањен и начин како би му требало противдејствовати утврђен је и разумљиво изложен за оне који знају да читају. Да, али то само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. А рећи тако нешто значи исто што рећи да се у коридорима моћи у Бањалуци ништа слично томе догодити неће.

    После неколико превратничких покушаја којима је власт некако одолела, али не својим умећем него комбинацијом среће, залагања других и захваљујући катастрофалној неспособности трапаве пете колоне задужене да је сруши, страни фактор се вратио на почетак (back to square one, како би они рекли) и помно је проучио стање. Један од видљивих резултата те сурове анализе је инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгићевића. Било је правилно процењено да ће се играњем на емотивну жицу најзад успешно мобилисати до сада недостајућа масовна подршка иза лажне заставе „обојене револуције“. То се заиста показало као неупоредиво ефикасније средство од исхабаних досадашњих крилатица потрошених петоколонашких трибуна.

    Већ скоро два месеца, у Бањалуци не јењавају свакодневна протестна окупљања Давидових „пријатеља,“ којих је — судећи по гомилама поштовалаца на Тргу Крајине — ова очигледно изузетно комуникативна млада особа за живота имала у изобиљу. Да се није „удавио,“ жртвени јарац Давид најесен је комотно могао да се кандидује за председника Републике Српске. По импозантном и растућем броју постхумних пријатеља који га жале, његови изгледи да се легално усели у кабинет Милорада Додика, за чије се превратничко збацивање Давидова смрт сада цинично злоупотребљава, не би уопште били занемарљиви.

    Међутим, прерана смрт овог дружељубивог дечака, са свим околностима које је прате, деловали су сумњиво од самога почетка. Први медијски извештаји ни у ком погледу нису наговештавали накнадно спиновани наратив. Помињани су извесни, за тај узраст, мање више „нормални“ тинејџерски несташлуци кобне вечери када је Давид нестао. Неке од тих враголија те вечери на јавним местима чак су и камере забележиле. Наглашавана је потпуно природна забринутост за судбину нестале особе, али без икаквих алузија на неподношљиве мањкавости у раду институција, због чега се сада тврди да би требало свргнути власт.

    Као што се са професионално диригованим, вештачким, наративима у наше време обично дешава, и овај о јадном Давиду ускоро је неприметно (осим за искусно око) попримио сасвим нове облике и тематске садржаје. Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Али пошто живимо у „епохи спектакла,“ да је у питању само такав неконвенционални начин одавања поште, томе се и не би учитавао нарочити значај.

    Међутим, само неколико дана после тога, медији (међу којима није познат ниједан који се не налази под страном контролом или који би био посвећен одбрани Републике Српске) почели су да преносе све необичније захтеве, приписиване покојниковим пријатељима окупљеним на Тргу. Ожалошћени пријатељи су категорички одбацили закључке надлежног патолога о Давидовој смрти као „нетранспарентне“ и политички условљене, претећи да ће се свакодневно окупљати на Тргу све док се не утврде тачни узроци трагедије. Подтекст је био да ће се задовољити само под условом да форензички стручњаци пронађу формулу која би се уклапала у њихову тврдњу да се младић није утопио у реци, већ да су га усмртили органи власти, или неки елементи исте, па затим смислили причу о утапању да би прикрили свој злочин. При том, и медији и онај део јавности који је био импресиониран оваквим захтевом пропустили су да поставе очигледно питање: какве су форензичке квалификације пријатеља са Трга да се изјашњавају о стању нечијих посмртних остатака, чију обдукцију не само да нису радили, већ које чак нису ни видели? Нити се ико потрудио да понуди некакву сувислу хипотезу која би обухватила барем већину познатих и утврђених чињеница, полазећи од питања cui bono? Постављањем тог питања било би могуће извршити процену вероватноће да би власт, у изборној години, и то када по свим испитивањима јавног мњења ужива предност, из чистог мира неког анонимуса олако смакла па затим фалсификовала аутопсијски извештај да догађај прикаже у лажном светлу. Одприлике као Башар ал-Асад, када је наводно у Думи отровним гасовима побио цивиле, али је то учинио, врло необјашњиво, на самом крају успешно изведене војне операције, када су му компликације такве врсте биле најмање потребне.

    Или, ако ћемо баш кренути са аналогијама, као у случају Сребренице, где је „геноцид“ извршен у најнелогичније време, на самом крају сукоба, када би једина последица могла бити катастрофално погоршање моралног и политичког положаја окривљених за тај злочин. Изгледа да је генерал Филип Моријон знао о чему говори када је, као сведок на суђењу Милошевићу, изјавио да је „у Сребреници, Младић ушетао у клопку.“

    Као, уосталом, што су — непоучени искуством — овом приликом исто учинили Милорад Додик и његов естаблишмент, у случају Давида Драгићевића.

    Поступајући по погрешном савету некога из најближег окружења, навучен на удицу брзог и лаког санирања надолазеће кризе, и идући наруку рушиоцима, председник је већ у раној фази повукао потез којим је од самога почетка дискредитовао и девалвирао позицију власти. Уместо да чврсто стане иза компетентног обдукцијског налаза надлежног патолога из Бањалуке, у настојању да се манифестантима додвори и да их убеди у нешто што њих уопште и не занима, власт је позвала стручњака из Београда да понови обдукцију. Небитно је што се нови налаз у свим битним појединостима поклапа са оним првим. Битан је преседан, и порука коју шаље. Бунџије тврде да је налаз бањалучког патолога лажан, направљен да би се прикрило учешће власти у убиству. Довођењем патолога са стране власт је сигнализирала да би безобразне инсинуације на њен рачун могле бити тачне. Суштина заплета — а имбецилна власт се показала неспособна да то разуме — не налази се у разјашњавању стручних увида, него у бруталном наметању утисака. Први поен за рушиоце.

    У Републици Српској свакодневно неко погине или умре. Када би председник Републике и министар унутрашњих послова ишли на све комеморације ове врсте и посећивали родбину свих покојника, да се „људски солидаришу“ и изјаве саучешће, њима не би преостало времена да се баве јавним пословима за које су задужени и зашта примају плату. Па ипак, председник Додик и његов главни полицајац, учинили су у случају уцвељене породице Драгићевић знаковит изузетак. Идући им на ноге да изјаве саучешће, оставили су неодољиви утисак не саосећајних душа него извршиоца, или бар „саучесника“ како их је отац Давор Драгићевић касније неделикатно прозвао, који иду на место злочина. Други поен за рушиоце. Ова дирљива посета је поен који се никаквом нормалном логиком не да објаснити, поготово када тај врло значајан поен, пред камерама, противничкој страни сервирају један не баш сентименталан, искусан политичар и још несентименталнији, превејани удбаш.

    Али „најбоље“ тек долази. На почетку драме, отац Давор је давао примерене изјаве какве се очекују од скрханог родитеља, молећи да се смрт његовог сина не политизује и да његова породица и он, у свом болу, оставе на миру. Затим је у Даворовим јавним иступањима настао нагли преокрет који се никаквим нормалним психолошким механизмима не би могао објаснити. Између осталог, Давор је затражио да буде укључен у истрагу и да се један, по њему, неподобни учесник удаљи из истражног тима, што је по безпрецедентном одобрењу министарства унутрашњих послова и учињено. То, наравно, представља крајње парадоксалан и скроз непрофесионалан потез ничим оправданог попуштања политичкој стихији која, барем формално, циља и на рушење тог министарства, као једног од (по Џину Шарпу) кључних „стубова режима.“ Наравно, преко Давора Драгићевића у „истрагу“ су тиме инсајдерски били укључени и фактори који су тада већ видно почели њиме да манипулишу. Трећи поен.

    Филм се убрзава и карактер протеста се „неприметно“ мења, док дирљиви ритуали и паљење кандила на Тргу Крајине одвраћају пажњу јавности.

    Политички нагло сазрели протестанти, пресвисли од жалости за изгубљеним другом, не губе време већ муњевитом брзином фокус дискурса преносе на оно што их стварно занима, а то су теме од „вишег друштвеног значаја“. Док се Давид дискретно потискује у позадину, мада и даље бива коришћен као емотивни параван и украсни детаљ, у први план избијају битније теме које су у потпуности неповезане са његовом трагичном смрћу, како год да се догодила. Те теме су подобност власти, неспособност и нетранспарентност система, као и отуђеност правосудних и свих осталих институција. (Ова задња идеја је ипак морала потећи не од Давидових вршњака него од старијих и искуснијих, по свој прилици ветерана „Корчуланске летње школе“). За само месец дана после трагедије, искусни пропагандни волшебници обрнули су наратив. Тежиште јавне пажње вешто су пренели са недоумица у вези са трагичном смрћу једног доскора анонимног младића на легитимност (ипак) демократски изабране власти у Републици Српској, са потенцијалом минирања предстојећих избора и утирања пута у Републици Српској истој врсти мањинског уличног преврата који смо управо видели у Јерменији, а недавно у Македонији.

    Пошто (да парафразирамо Стаљина) утисци решавају све, Давидов отац Давор је постао предмет посебне обраде дискретних усмеривача ових спонтаних процеса. Тешко је без опипљивих доказа дати одговор на занимљиво питање шта је утицало на родитеља, који је испочетка сасвим одмерено и нормално реаговао на трагичан губитак свога детета, да затим без видљивог основа промени свој тон и став. Углавном, одједанпут Давор је почео да прича екстравагантне будалаштине. Он сада говори да му је син био силован, па затим убијен и масакриран; да му је познат идентитет петнаесторице непосредних виновника, али да њихова имена не жели да открије; као и то да су готово сви највиши дужносници Републике Српске — цитирамо — „саучесници у убиству“ његовог сина, Давида Драгићевића. Наравно, нико не поставља питање Даворових непостојећих форензичких квалификација да се о стварима такве врсте изјашњава. Али то су пропагандне кнедле које власт, која га је по специјалној процедури именовала за члана истражног тима, сада мора да гута.

    Ох да, и оно питање о томе шта је могло утицати на Давора. Тешко је рећи, али хипотетичко објашњење могло би се наћи у речима искусног ратника Панча Виље: топовску паљбу ће противничка војска можда издржати, али када почнете да је гранатирате пезосима, предаће се без одлагања.

    Све претходно најзад је морало кулминирати онако како је од почетка било замишљено. У среду 16. маја, несрећни, изгранатирани Давор (који за себе гротескно истиче да је ратни ветеран ВРС!) обрео се у Сарајеву, на јавном скупу у друштву сличног њему несрећника из Федерације, Муриза Мемића. И ако ико у глави има црвене лампице, оне би најкасније у овом тренутку требале да почну да се пале.

    Јер како сазнајемо из увек информативног „Дневног аваза“ — какве се све невиђене коинциденције овде ређају! — и Муриз из Федерације је под неразјашњеним околностима недавно изгубио свога вољеног сина Џенана, „наводно“ у саобраћајној несрећи, као што се Давид „наводно“ утопио у Републици Српској. Сасвим разумљиво, покошени симетричним трагедијама, оба оца су се зближила на наднационалној и надконфесионалној основи, изгубивши поверење не само у правосуђе, него тачније у цео систем, и то опет симетрично, један у Републици Српској, други у Федерацији. Један баца дрвље и камење на Милорада Додика, други на Бакира Изетбеговића. Хммм… зар нисмо у уводу напоменули да је у току процес геополитичког чишћења који ће захватити оба ентитета? Оно што се пре неколико година није дало постићи досадним и некреативним „пленумима,“ сада најзад има шансу да успе, циничном инструментализацијом мистериозних смрти двоје недужних младих људи.

    Да сада применимо Окамово сечиво на расположиве податке.

    За Џенана је тешко било шта поуздано рећи пошто је његов случај тек пре неки дан извучен из нафталина са циљем подизања на виши ниво политичких напетости и ради емотивног мобилисања бесловесних маса са обе стране ентитетске линије. Али за оба случаја, у најмању руку, могла би се ипак констатовати широко позната чињеница да људи свуда гину у саобраћајним несрећама, као и да се људи стварно даве у рекама, поготово ако не знају или врло слабо знају да пливају, и да се то најчешће дешава без учешћа структура из дубоке државе.

    Зато ћемо одмах прећи на једну другу хипотезу.

    Давид Драгићевић највероватније јесте био киднапован за потребе унапред испланираног политичког сценарија за рушење Републике Српске. Речима британске премијерке Терезе Меј, популарисаним у једној запрепашћујуће сличној мистерији која се недавно одиграла у режији британске обавештајне службе, то је „highly likely.“ После нестанка у другој половини марта, Давид је „највероватније“ био држан на за сада непознатом месту, усмрћен, и затим бачен у реку. Сакрална жртва за нову фазу обојене револуције у Републици Српској је принета. За уходане механизме, преостали део посла је чисто техничке природе. Како ствари тренутно стоје, тај део одрађен је солидно.

    Узгред, у производњи ове провокације под лажном заставом трапави кловнови чија је улога да глуме „опозицију“ нису имали много удела. На основу анализе досадашњег рада, газде су правилно процениле ограниченост њихових оперативних способности. Давида је, „highly likely,“ ликвидирао тим страних професионалаца специјално убачених за ту сврху. Пропагандну припрему јавности обавили су медији под страном контролом, а један део задатка сејања конфузије поверен је поузданом пашквиланту и мутиводи на јаслима страних служби, Слободану Васковићу.

    Нејасно је и неприродно понашање структура власти Републике Српске у насталој ситуацији. На свим развојним етапама ове кризе, својим потезима власт је објективно и систематски ишла на руку онима који не крију намеру да је сруше. Имбецилност је, наравно, увек расположив (мада нимало ласкав) херменутички алат којим би се то лако објаснило. Па ипак, да ли се ради само о томе?

    За сада, на то важно питање убедљивог одговора нема. Међутим, питање се ипак мора поставити и, шта више, на њему се мора инсистирати. Допринос структура власти Републике Српске продубљивању кризе и изградњи кредибилитета главних актера био је кључан, а за неке од институција могло би се рећи и — пресудан. Да ли срљају у пропаст из чистог идиотизма, или се ради о некој „великој нагодби“? Да ли су код старих превараната и блефираната насели на понуду која се не одбија, „златан падобран,“ како би се то на њиховом језику сликовито рекло, да искоче из ровова и препусте их непријатељу са привидом борбе, али без правог отпора? Уз уобичајене „гаранције,“ наравно, које ће бити цинично погажене истога тренутка када будале буду лишене средстава за самоодбрану.

    Судбина Републике Српске опет је у рукама њеног народа, који од својих главара опет нема много чему да се нада. Али на основу свега виђеног, и наде уложене у народ могу изневерити. Није Његош џаба рекао у писму Селима везира:

    У фукаре очи од сплачине,
    Пучина је стока једна грдна

  14. —НАСТАВЉА СЕ ПОЛИТИЧКА АГОНИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ—

    http://www.anfor.org/nastavlja-se-politicka-agonija-republike-srpske/

    Стефан Каргановић · Published 30/05/2018

    Од нашег задњег текста на ову тему, догодило се неколико ствари које указују на систематско постављање, mise-en-place, политичке инфраструктуре за нелегално свргавање власти у Републици Српској, чему следи њена ликвидација и уклапање у нову шему односа унутар реконфигурисане Босне и Херцеговине. Сваки напредак рушиоца у том смеру истовремено означава неуспех власти да превратничке процесе ефикасно онемогући, а њихове протагонисте да раскринка и прикаже као оно што јесу, страна агентура.

    Пре свега, „анкетни одбор“ Скупштине Републике Српске чији је наводни задатак да расветли мистериозну смрт Давида Драгичевића отпочео је са радом. Састав Одбора је, у најмању руку, чудан ако би се пошло од претпоставке да владајућа већина — која је, поред Републике, уједно и сама мета политичког удара чија ће гвоздена песница бити Одбор — заиста има озбиљну намеру да себе и Републику Српску брани. У Анкетни одбор су изабрани, за председника, Бранислав Бореновић, народни посланик из опозиционог Посланичког клуба ПДП-а, за заменика председника Драго Калабић, народни посланик из Посланичког клуба владајућег СНСД-а, а за чланове Недељко Гламочак и Миланко Михајилица, народни посланици из опозиционог Посланичког клуба СДС-СРС Републике Српске, те независни посланик Горан Ђорђић (овде). Поред наведених посланика, у раду Одбора учествују, додуше без права гласа, и два представника ad hoc уличне организације „Правда за Давида,“ који нису чланови Скупштине, што је без преседана у аналима парламентаризма.

    Шта је овде већ на први поглед чудно? Чудно је то да је владајућа већина у Скупштини пристала да у састав Одбора уђу три посланика из опозиције и само један из њених редова, поред једног „независног“. И најглупљем посматрачу је јасно да ће извештај и закључци Одбора одиграти кључну улогу у смиривању или распиривању текуће озбиљне кризе. При тој чињеници, власт, која је у дефанзиви, задржала је само један глас у Одбору, у лицу посланика Драга Калабића. Калабић се до сада (поред тога што је партијски апаратчик) у свом јавном раду ничим посебно није истакао што би га препоручило за овако одговорно задужење. За председника Одбора постављен је превратничка перјаница, Бранислав Бореновић, који у Сарајеву не излази из амбасаде државе која је недавно инсценирала „случај Скрипаљ“ и чије софистициране службе имају богато искуство у спровођењу дугачке серије субверзивних операција под лажном заставом.

    Као што се од обученог агитатора могло и очекивати, Бореновић арогантно злоупотребљава предности функције председника Одбора, на коју никако не би могао ни доћи без необјашњиве сагласности владајуће већине. Он самовољно усмерава рад Одбора и сузбија изношење чињеница које нису у складу са наративом протагониста „обојене револуције,“ у вези са судбином Давида Драгићевића. Између осталог, у својству председавајућег Бореновић систематски спутава сведоке који би да изнесу различите ставове иследничким инсистирањем да на питања дају „кратке одговоре,“ без претераног упуштања у неподобне појединости. Ригорозна контрола над дискурсом је очигледно једна од лекција коју је Бореновић научио на курсу у амбасади.

    Зашто је владајућа већина вођење Анкетног одбора препустила особи мутне политичке позадине, за кога се унапред знало да ће своје ингеренције бахато злоупотребити? Зашто није инсистирала да копредседавајући буду представници оба главна политичка блока, као што се рутински ради у Конгресу САД када се у јавном интересу формирају двостраначке (bipartisan) комисије за истраживање неког посебно осетљивог питања? Ако то нису хтели или могли да учине, зашто бар нису изгласали да независни посланик Горан Ђорђић председава Анкетним одбором? Како Одбор може да успешно обави свој задатак објективног расветљавања предмета Драгичевић, ако ради под руководством политички острашћеног председавајућег, који је у очигледном сукобу интереса?

    Препуштамо анализу тог важног питања читаоцима, позивајући се на неке хипотезе изложене у претходном тексту, и са пуним поверењем у њихове интелектуалне капацитете.

    Други значајан догађај везано за текућу кризу је заиста знаковит и драматичан, иако је за сада углавном прошао незапажен и испод радара. То је улична прокламација несрећне марионете, жртвиног оца Давора Драгичевића, коју је 22. маја 2018. са ликовањем пренела БН Телевизија: „Ми смо од сад Скупштина Српске„. БН Телевизија, да се потсетимо, је купљени медијски сервис страног фактора који стоји иза пројектованог преврата и рушења Републике Српске. БН ТВ већ неколико година у Републици Српској игра исту улогу коју је крајем деведесетих у СРЈ, у координацији са плаћеничком дружином „Отпора,“ одиграо Б-92, и коју је нешто касније у Грузији одиграла, такође купљена, телевизијска станица Рустави-2, у довођењу на власт западног агента Михаила Саакашвилија. За заборавне, то је исти образац, иста мета, исто одстојање.
    Подразумева се да бесловесна политичка алатка Давор Драгичевић није сам смислио то што је рекао, нити је свесан симболичког значења изјаве коју је дао. То је алузија на tiers-état, трећи сталеж, чије је издвајање из парламента 1789. године наговестило отпочињање Француске револуције и „промену режима,“ са свим разорним и смртоносним последицама што су то пратиле. Драгичевићева изјава је пробни балон, а они који су му је сугерисали сада ће пратити реакције. Ако се концепт прими, ако на улицама Бањалуке успешно заживи конкурентска „народна скупштина,“ састављена из већ ангажоване уличне пешадије „обојене револуције,“ следи демонстративно напуштање Народне Скупштине Републике Српске од стране опозиционе пете колоне. Опозиционо језгро ће се затим конституисати као „права“ Народна Скупштина, што ће довести до двовлашћа и хаоса пред октобарске изборе, управо као што стране обавештајне службе планирају. Окидач за тај потез највероватније ће бити, са инсценираним уличним комешањима тесно усклађени и токсички срочени, „извештај“ Анкетног одбора, наменски формиране пропагандне платформе под контролом превратника. Њихов већински закључак предвидљиво ће гласити да је власт крива за убиство Давида Драгичевића и за скривање трагова злочина.

    Да, то је сценарио из приручника Џина Шарпа, који нико из власти у Републици Српској свих ових година није нашао времена да прочита.

    Следећи пут када изманипулисана руља буде јуришала на Народну Скупштину РС, или зграду Председништва и Кабинет Луја XVI који се у њој налази, нахушкана на освајање „стубова режима“ за рачун невидљивих страних налогодаваца, она ће то чинити са далеко више упорности и привидног кредибилитета него приликом неуспелог задњег покушаја, пре две године. Трома и обезглављена власт, темељно избушена изнутра попут швајцарског сира, неће знати ни шта је снашло, нити одакле долази.

    Потенцијал за ремећење услова за редовно одржавање избора у Републици Српској у октобру 2018. године већи је него икад до сада, и постојано расте. Свестан слабих изгледа своје пете колоне да у равноправном такмичењу одржи победу, страни фактор је уложио огромне не само материјалне него и људске, обавештајне ресурсе да се циљ овога пута дефинитивно постигне успешним извођењем „обојене револуције.“

    Парадоксално, несналажљивост и низ лоших процена власти главни су чиниоци који им иду наруку. На пољу утисака власт је већ практично изгубила битку. Илузија да би криза могла бити разрешена демократском победом на предстојећим изборима употпуњује слику о њеној неспособности. Циљ превратника у овом тренутку није одржавање избора на којима, према тренутном расположењу већине грађана, они сигурно губе, него коришћење политичке диверзије да би се онемогућио изборни процес и извело насилно, улично освајање власти.

    Сигурно је да нико на одговорним функцијама у руководству Републике Српске није пратио modus operandi недавног преврата у Јерменији, који ће ускоро бити дословце пресликан у Бањалуци. Услед за сада непознатих уцена и притисака, донедавни председник владе Јерменије, наклоњен савезу са Русијом, поднео је оставку. Упркос томе што су противници про-западне „обојене револуције“ у јерменском парламенту имали надмоћну већину, застрашивањем посланика уз помоћ мобилисане руље њима је било онемогућено да изаберу новог председника, који би наставио политику коју подржава већина јерменског народа. Превратници су организовали уличне гомиле да блокирају кључне делове престонице и грубим претњама изнудили су избор западног агента Николе Пашињана, упркос томе што је на задњим изборима успео да прикупи само 7 одсто гласова.

    Наравоученије је очигледно. Савремена технологија „обојене револуције“ уопште не претпоставља успешно стицање чак ни масовне, а камо ли већинске подршке. Концентрацијом расположивих снага на неуралгичним тачкама нациљаног режима, ствар се решава у територијалним оквирима свега неколико административно кључних квартова у престоници. Тако је било на кијевском Мајдану 2013. и у Јеревану недавно. Инертна и „тиха“ већина у унутрашњости у потпуности се заобилази и низашта се не пита.

    Превратничке фракције у Јерменији, да поновимо, на изборима су добиле свега 7 одсто гласова, али њихов човек је сада премијер. То исто се спрема и у Републици Српској.

  15. http://www.anfor.org/republika-srpska-ulicni-prevrat-pomocu-laznih-dokaza/

    — РЕПУБЛИКА СРПСКА: УЛИЧНИ ПРЕВРАТ ПРЕКО ЛАЖНИХ ДОКАЗА —

    Стефан КАРГАНОВИЋ · Published 04/06/2018

    Ако се ико, коме мождане вијуге још увек несметано раде, упитао шта недостаје у баражу оптужби којима пета колона под диригентском палицом западних служби засипа јавност Републике Српске, ево одговора: недостаје оно главно, материјални докази.

    У волшебно насталој афери Драгичевић, против институција Републике Српске износе се оптужбе које би у сталоженој атмосфери и без коришћења емотивних ефеката деловале смешно и бизарно. Тврди се да су у другој половини марта 2018. органи власти Републике Српске до тада јавности непознатог двадесетједногодишњег младића Давида Драгичевића извукле из анонимности да би га затим киднаповале, на непознатом месту неколико дана сурово физички мучиле, па на крају насилно усмртиле и леш бациле у реку. Отац настрадалог Давида Драгичевића, Давор, подједнако волшебно, у складу са развојним ритмом афере, од родитеља разумљиво погођеног смрћу свога детета трансформисао се у суманутог и политички острашћеног јавног агитатора. Драгичевић готово свакодневно иступа са екстравагантним оптужбама и, зарад постизања пропагандног учинка, пред камерама драматично подноси на стотине кривичних пријава против фантомских „Н. Н.“ лица, чији број би се, по Драгичевићу, потенцијално могао попети и до 50,000 (“Блиц”, 22 мај 2018.)

    Да ли је потребно 50,000 људи да би се убила једна особа? Комисија Драгана Чавића 2004. године, на захтев Високог представника Педија Ешдауна, у свом Извештају је, руку на срце, објавила далеко скромнији списак од само 17,342 припадника ВРС и других органа Републике Српске који су наводно учествовали у убиству 8,000 заробљеника у Сребреници. Зашто је и по броју извршилаца предмет Давида Драгичевића у толикој мери драматично посебан?

    Једна од Драгичевићевих најклимавијих али, уједно, пропагандно и емотивно најефектнијих оптужби је тврдња да је, док је био „киднапован“ од стране полиције Републике Српске и држан на непознатом месту, Давид Драгичевић био изложен суровој тортури и силовању. Разлог за наводно киднаповање и вишедневно мучење нико од протагониста ове ирационалне приче није ни покушао да објасни. Медији су пренели Даворову изјаву да је — када је на одру последњи пут пољубио мртвог сина — приметио да је Давид био предсмртно силован и физички мучен. Није познато да је ико од присутних новинара Давору поставио логично питање, да ли је у мртвачници приликом опроштаја са сином обавио аутопсијски преглед посмртних остатака и, ако јесте, какве су његове стручне квалификације за извођење форензичких закључака било какве врсте? Тврдња, да су се Давидови посмртни остаци разликовали од онога што би се очекивало да се удавио, донедавно је у целости почивала на стакленим ногама личних утисака које је медијима саопштио Давор Драгичевић.

    То је трајало донедавно, све док Слободан Васковић, блогер са подугачким историјатом простачког пљувања по Републици Српској и њеним институцијама и познат по блиским везама са страним службама које стоје иза организовања уличног преврата у Бањалуци, на свом интернет сајту није објавио неколико посмртних фотографија Давида Драгичевића које наводно поткрепљују Даворове оптужбе (види овде и овде).

    Разматрајући ове грозне фотографије, неопходно је истаћи неколико ствари. Пре свега, Васковић наводи да их објављује са дозволом оца, Давора Драгичевића. Ту би се одмах морало поставити природно питање: какав је то родитељ са чијим одобрењем се објављују овакве слике његовог детета? Довољно је поставити питање.

    Затим, Васковић цитира самога Давора Драгичевића: „Davor Dragičević, otac ubijenog Davida, rekao je da su njegovog sina likvidirali pojedini pripadnici MUP RS, 23.03.2018. godine, u periodu od 22-23 časa. Nakon toga njegovo tijelo je bačeno u kanalizaciju Crkvena.“ Па затим Драгичевић наводно додаје: “Zadnji put je mučen između 20 časova i 21 čas i 30 minuta, 23.03.2018. godine.” Ако су ово заиста речи Давора Драгичевића, онда се и Васковићу и Драгичевићу мора поставити следеће питање: да ли је Драгичевић био на лицу места злочина 23. марта 2018. и да ли је из прикрајка, гледајући на сат и бележећи утиске, посматрао припаднике МУП-а Републике Српске како муче и затим ликвидирају његовог сина? Ако јесте, какав отац би такав призор мирно посматрао и хватао белешке уместо да интервенише да покуша да спаси своје дете од смртне опасности, макар суочавајући се са вишеструко бројнијим душманима?

    Још један пример манипулације је Васковићева тврдња да „dužina izrasle brade na licu Ubijenog Davida (на наводној обдукцијској фотографији — наша примедба) svjedoči da je danima držan u zatočeništvu, gdje je monstruozno mučen i na kraju likvidiran.“ Да би таква тврдња имала неку тежину и да би могла бити веродостојна, Васковић би морао да донесе верификовану фотографију Давида Драгичевића непосредно пре него што је нестао, да се види дужина његове браде у то време, ради поређења. Он то не чини.

    Најзад, у Васковићевој пашквили једна појединост у потпуности недостаје. То је оно што је кључно да би иједан озбиљан суд (па вероватно чак и Хашки трибунал) овако предочене доказе узео у разматрање. Васковић приказује фотографије за које тврди да представљају посмртне остатке Давида Драгичевића, али он не нуди никакав доказ њиховог порекла, нити ланац поседовања (chain of evidence, како се то назива у правном систему Васковићевих налогодаваца и финансијера). Нити се зна који је судскомедицински фотограф снимио посмртне остатке Давида Драгичевића, нити кроз колико и чије руке су те фотографије прошле док, наводно, нису завршиле у рукама Слободана Васковића. Другим речима, мада се може претпоставити да тело јесте било фотографисано током обдукције, ми немамо апсолутно никаквих доказа (а) да Васковић објављује фотографије које су том приликом заиста биле снимљене, нити (б) да фотографије које приказује нису прошле кроз Фотошоп или неки сличан процес за дигиталну измену слика помоћу којег би изглед посмртних остатака био битно измењен, у складу са пропагандним потребама наручиоца.

    Зашто су ова питања важна, и зашто њихово постављање Васковићеве и Драгичевићеве тврдње ставља под разумну сумњу? Ево зашто.

    На првом месту зато што пета колона у Републици Српској већ неколико година настоји да дискредитује институције Републике и да их сруши за рачун својих иностраних наредбодаваца, не бирајући у томе средства. Пре нешто више од две године, исфабриковали су афере „златна полуга“ за дискредитацију председника и „аудио снимак,“ где се наводно чује глас премијерке РС у компромитујућем разговору (види овде, овде, и овде). Те раније афере биле су трапаво изведене и релативно лако су раскринкане, да би се по њихове покретаче неславно завршиле и ускоро затим биле предате забораву. Међутим, Афера Драгичевић је неупоредиво брижљивије и професионалније припремљена и по свему судећи (“highly likely”) Давид Драгичевић је био смакнут непосредним дејством страних извршиоца (уместо неспособних локалних петоколонашких кловнова), док се политичка операција којој је Давидова смрт послужила као окидач такође одвија под непосредним надзором оперативаца заинтересованог страног фактора, уз додељивање улога статиста локалним алаткама као Бранислав Бореновић и Слободан Васковић. Али без обзира на то, савршеног злочина под лажном заставом ипак нема. Сценарио Афере Драгичевић пун је рупа, ако га пажњиво анализирамо. А досије оних који су Аферу Драгичевић лансирали пун је ранијих, лажно инсценираних афера. Свако ко им верује, то чини на сопствени ризик.

    Друго, производња лажних или преиначених фотографија које на лаике аутентично делују данас је, у 21. веку, а piece of cake, како би се налогодавци и спонзори петоколонаша у Републици Српској цинично изразили. Упитали смо о томе једног иностраног сарадника Историјског пројекта Сребреница са искуством у области дигиталне манипулације. Када смо му показали Васковићеве снимке, ево како је гласио његов коментар:

    „All I can say, on the basis of using programmes such as After Effects, Apple Motion and Photoshop is that I don’t believe photos of this kind would be at all hard to fake. It is of course entirely possible that the shots have been lifted from the internet. But a good electronic graphics artist could originate what appear to be new photos by combining the product of simple camera shoot with wound detail copied from photos already on the web. Similarly, the face shot could be created from any still of the unfortunate man who was murdered by anyone with Photoshop.“

    У преводу:
    „Све што бих могао рећи је да, користећи програме као што су After Effects, Apple Motion и Photoshop, сумњам да би лажирање фотографија овакве врсте било тешко. Наравно, сасвим је могуће да су снимци преузети од негде са интернета. Али добар стручњак за електронску графику могао би и да креира нешто налик на нове снимке тако што би искомбиновао обичне фотографије са детаљима озледа прекопираним са снимака које се већ налазе на интернету. На исти начин, снимак лица, на темељу неке фотографије убијеног несрећника, могао би да креира било ко, користећи Фотошоп.“

    Коментар страног стручњака је уздржан и разложан, без балканске хиперболе, али његова порука је недвосмислена. Без додатних доказа аутентичности, објављене језиве слике о наводном стању посмртних остатака Давида Драгичевића саме по себи не значе апсолутно ништа, зато што их је изузетно лако фалсификовати.

    Поред тога што се служе емотивним триковима, фалсификатори још рачунају и на кратко памћење јавности коју обмањују. Пре само неколико година, потсетимо се, медијима су кружиле лажне фотографије терористе Бин Ладена где је наводно било приказано његово унакажено лице после ликвидације.

    Превару је разоткрио лондонски „Гардијан“ (овде) када је ангажовао стручњаке да снимке анализирају. Они су потврдили да су фалсификатори за основу узели нормалну фотографију Бин Ладена, па су затим користећи програме за дигиталну измену фотографија додали наслаге физичких повреда на начин који је одговарао њиховим пропагандним циљевима.

    Као шлаг на торту, ево и снимка “руског Васковића”, подједнако подлог пашквиланта и провокатора Аркади Бабченка, који из Кијева блати своју државу и народ, а који је пре неки дан учествовао у глупом покушају убиства на самога себе, у режији аматерске украјинске службе безбедности, са циљем да се оптужи Русија:

    Када је инсценација пропала, Бабченко је волшебно устао из мртвих, а украјинске власти — да не би испале потпуно смешне — објавиле су да су уствари усмеравале целу игру да би спречиле Бабченково убиство и на крају ухапсиле једну highly likely потпуно недужну особу, која је оптужена за организовање неуспешног атентата.

    Да се вратимо на суштину. Терет доказивања је на ономе ко нешто тврди. Пропагандна машинерија пете колоне која изводи улични преврат у Републици Српској тврди да су Давида Драгичевића насилно усмртили елементи из власти, да је пре тога био киднапован, мучен и силован, и да су институције Републике Српске и стотине јавних службеника који су у њима запослени ангажовани у завери да се прикрије злочин над доскора анонимним грађанином, за чије наводно извршење се, међутим, не наводи ниједан сувисли мотив. Где су њихови докази за те бучне тврдње, које би — под претпоставком да критична маса наивних и необавештених грађана у њих поверује — могле имати далекосежно разорне последице по стабилност и опстанак Републике Српске?

    Пажљиво смо анализирали једини понуђени опипљиви податак изнет пред јавност под видом материјалног доказа за горње тврдње — наводне посмртне снимке Давида Драгичевића. Те снимке, у облику како су предочени, сваки суд би без двоумљења као доказне предмете одбацио. Све што је на њима приказано, уз помоћ савремене дигиталне технологије могло се лако и наизглед убедљиво фалсификовати.

    Мимо тих снимака, од оптужујуће доказне грађе не преостаје ништа осим рекла-казала, бомбастичних изјава и тенденциозно исконструисаних и натегнутих претпоставки. Ако после 5. октобра и неколико десетина слично организованих и спроведених „обојених револуција,“ фаталних по државе где су се одиграле, та пропагандна папазјанија на некога још увек може да делује, и ако то оправдава рушење Републике Српске, бесловесна руља која у томе буде учествовала заслужиће бедну судбину која је очекује. То исто ће, подразумева се, заслужити и инертна већина ако, немешањем у галопирајућу фарсу Афере Драгичевић и одсуством грађанске одговорности да стане на пут преврату, допринесе самоубиству своје земље.

    Ох да, афера се развија потпуно закономерним током. Уцвељени отац Давор Драгичевић, неурачунљива корисна будала “обојене револуције” у Републици Српској, 3. јуна 2018. припретио је да ако се “до октобра” не реши случај Давида Драгичевића, “нећете дочекати октобарске изборе, морате решити убиство Давида Драгичевића” (овде).

    Требало би потсетити Давора Драгичевића да је пре само неколико дана установама Републике Српске дао рок до 31. јануара 2019, рођендан његовог покојног сина Давида, да предмет реше на његово задовољство (овде). Шта се од тада променило? Једно могуће објашњење је да Давор чита “Аналитички форум,” где смо пре недељу дана (овде) аналитичким радом дошли до закључка да је онемогућавање одржавања октобарских избора један од главних циљева који стоји иза инсценације Афере Драгичевић, па је Давор од нас добио инспирацију. Друго је да су му скривени усмеривачи преврата у Републици Српској сами директно саопштили важећу хронологију догађаја, која њему као марионети до тада није била јасна, па му је наређено да јавно изврши исправку своје раније изјаве.

  16. http://www.anfor.org/buducnost-republike-srpske-po-baba-vangi/

    — БУДУЋНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПО БАБА ВАНГИ —

    Стефан КАРГАНОВИЋ · Published 14/06/2018

    Прошле седмице, на необјашњен и загонетан начин окончани су животи најмање три у светским оквирима нимало занемарљиве особе, од којих је свака била чувенија од бањалучког Давида. У Америци овај свет је напустила позната и успешна модна креаторка Кејт Спејд, која се наводно обесила. Друго самоубиство високог профила, у Паризу, такође је одјекнуло, а односи се на једног од омиљених телевизијских кувара, Антони Бурдејна. Ни Кејт ни Антони нису имали никаквих видљивих пословних или личних проблема који су могли да их наведу на овакав чин. Међутим, као по незваничном прекоокеанском договору (бар по званично објављеним резултатима увиђаја) обе особе обесиле су се не на класичан начин, него о кваку (doorknob) на вратима. Да ли сте икада покушали да се обесите о кваку? Скептици који нешто знају о тим стварима убедљиво тврде да би тежина тела истргла кваку из лежишта и да би се самоубиство завршило неуспехом.

    Исте недеље сазнало се да је у Аргентини, на исти начин, свој живот окончала и Инез Зорегиета, сестра холандске краљице Максиме, такође из још увек неразјашњених али тиме не мање сумњивих разлога.

    Могло би се претпоставити да је свака од наведених особа имала много више пријатеља и обожавалаца од Давида из Бањалуке. Њихови смртни исходи су бар онолико сумњиви колико и Давидов, ако не и више. (Антони Бурдејн има историјат политичког активизма у оквиру којег се тешко замерио криминалном клану Клинтонових.) Па ипак, зачудо, на трговима Манхатана, Париза и Буенос Аиреса још увек нема масовних окупљања и захтева за «правду» за подједнако несрећне Кејт, Антонија и Инез.

    Још чудније, у Бањалуци, на тргу Боске, епицентру потресног излива масовних племенитих емоција изазваних подозривим кончинама невиних жртава, није евидентирано да су Кејт, Антони и Инез уопште били поменути и да им је била указана икаква почаст као сродним случајевима, чисто реда ради и из људске солидарности.

    У чему је ту разлика? Одговор је једноставан и голом оку видљив. Фарса на тргу у Бањалуци је осмишљена, логистички предуслови за њу су систематски и професионално одрађени (наменско убиство Давида Драгичевића), глумци (Анкетни одбор) и корисне будале (отац Давор Драгичевић) унапред су одабрани, медијска подршка је обезбеђена, и све то у функцији не неког сентименталног циља него рушења Републике Српске.

    Никоме није потребно помињање неких других жртава, да од усредсређености на зацртану политичку агенду одвраћају пажњу слуђене масе.

    До сада, Вашингтон, Лондон и друге западне престонице устројили су безброј «обојених», «кишобранских» и других лажних «револуција» и «пролећа». Кобни развој ситуације у Републици Српској је саставни део тог низа изрежираних субверзивних догађања који су се, без изузетка, одразили фатално по све земље и народе на које су се обрушили.

    Пре четири године објавили смо приручник за одолевање нападима овакве врсте под насловом «Рушење Републике Српске». У просторијама Академије наука Републике Српске, у априлу 2014. године, одржали смо научни скуп на тему овог релативно новог облика субверзије (овде и овде). Залагањем једног изузетног младог режисера направили смо документарни видео «Обојени отпор,» где смо технологију преврата визуелно приказали, а све главне актере јасно идентификовали:

    https://vimeo.com/238210357
    (Премијера документарног филма „ОБОЈЕНИ ОТПОР“ била је на презентацији књиге „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата“, у Бањалуци, у петак 14. марта 2014. љ.Г.)

    Од тада је прошло четири године. У Бањалуци се не дешава ништа ново, непредвидљиво или неочекивано. Све што се дешава данас унапред је антиципирано и готово пророчки описано, као да се сама Баба Ванга сажалила на Републику Српску па се са онога света ангажовала да јој помогне да опстане. Шта још треба? Шта би још могли да нацртамо таргетираном руководству Републике Српске да би га пробудили и скренули са пута у суноврат?

    Анкетни одбор Скупштине РС је завршио са радом и објавио је свој „извештај.“ Захваљујући забринутости Баба Ванге за будућност Републике Српске, садржај и закључке тог Одбора објавили смо још кад је почео са радом (овде). „Извештај“ је по тону и закључцима изненађујућ у истој мери као што је то био извештај холандске комисије која је „истраживала“ обарање авиона MH-17 над Украјином (овде) и за то – на опште изненађење – оптужила Русију.

    Ствари у Бањалуци почеле су да се убрзавају. На фону рада Анкетног одбора и његових унапред претпостављених закључака, уцвељени отац Давор Драгичевић прешао је на све јаче претње (овде) и по први пут на јавну сцену изведени су и други потенцијални лидери нарастајућег протеста (овде).

    Након седнице колегијума НС РС, после објављивања «извештаја» Анкетног одбора, председник парламента Недељко Чубриловић изјавио је да његова странка не заузима став по овом питању, а његов лични став је да има и прихватљивих и неприхватљивих закључака (овде и овде). Да напоменемо, то је коалициони партнер већинске странке у власти. Његова странка „не заузима став,“ а он лично сматра да документ који је исфабриковао политички огранак „обојене револуције“ у парламенту Српске, којим он председава, а чији је крајњи циљ рушење свих установа, укључујући и Чубриловићеве, има и „добрих и лоших“ страна.

    Истовремено, једини делегат већине у петочланом Анкетном одбору, посланик СНСД Драго Калабић, стидљиво се уздржао од гласања, без иједне речи критике на рачун недостатака «Извештаја», који боду очи.

    Професионалном оку порука из ових ситних детаља је јасна и недвосмислена: у редовима оних који су задужени за одбрану Републике Српске, услед недостатка принципијелности и храбрости, настало је комешање и опортунистичко престројавање. По приручнику Џина Шарпа, одраније позициониране кртице у свим ешалонима угрожене власти почеће јавно да се од ње ограђују и удаљују, наносећи један за другим психолошке ударце и деморалишући опседнути «режим».

    У јавност је изашло само то да је Анкетни одбор саставио извештај на 320 страна. Међутим, највећи део тог извештаја састоји се не из танке и неубедљиве анализе и «закључака», него из стенографских бележака са саслушања разних сведока, да би се документу на тај начин у очима простоте прибавили дужина и тежина. Није довољно читати ни закључке ни транскрипте у изолацији, они се морају поставити упоредо да би се видело да ли истражени подаци подржавају усвојене закључке. Тога још увек нема, али по пристрасној интонацији једног малог до сада објављеног извода из закључака очигледно је да ту нема ни трага од политички неутралне анализе:

    http://www.anfor.org/wp-content/uploads/2018/06/%D0%A1%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%97%D0%B0%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D1%86%D0%B8-%D0%90%D0%BD%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0-1.jpg

    ак и на основу површног читања сведочења директора Завода за судску медицину РС Жељка Карана, где износи неубичајено понашање државног врха (Додик зове министра здравља да контактира Карана, Додик режира долазак другог стручњака из Београда да изврши реобдукцију, итд.) јасно је да се од избијања Афере Драгичевић власт успаничила и почела да вуче исхитрене потезе у настојању да подиђе уличним агитаторима, у нади да ће их тиме стишати (овде). Међутим, ништа се од тога није догодило. Управо на такав начин, створили су утисак којег више не могу да се отресу, а то је да имају нешто да сакрију и да настоје да што пре ствар гурну под тепих. Тај дилетантски произведени утисак сада им се свети у облику драстично урушеног кредибилитета.

    Вредно је напоменути да се нешто слично догодило и са Сребреницом, када је извршено прекопавање гробница.

    Интересантно је питање зашто „Скупштина“ не објављује стенографске белешке, већ тај посао од огромног јавног значаја обавља приватни портал Фронтал. На основу садржаја стенограма, тамо нема никаквог пиштоља који се пуши нити убедљивог и сувислог објашњења за судбину Давида Драгичевића. Постоји само констатација да је убијен, што је равно проналаску топле воде. Кључно питање је ко га је убио и зарад какве политичке агенде? Зашто интелектуалне громаде из владајуће већине не изврше анализу транскрипата у односу на климаве закључке које је усвојила опозициона већина унутар Анкетног одбора, да би се видело да ли и у којој мери информације добијене путем саслушања позваних сведока подржавају или су у нескладу са усвојеним закључцима? Да ли би разумна особа, на основу истих података, могла да изведе различите закључке?

    То питање је од изузетног значаја, посебно у светлу искуства са Сребреницом. Западна пропагандна машинерија понавља искључиво закључке Хашког трибунала («пресуде»), избегавајући да се упушта у анализу доказа. Када је Историјски пројекат Сребреница проверио форензички материјал на коме су се ти закључци наводно темељили, обелоданило се да «материјални докази» уопште не подржавају закључке који су, тобож ослањајући се на њих, били изведени.

    Држањем највећег дела извештаја у фијоци иде се на руку петој колони зато што су њој битни једино дискредитујући закључци које су усвојили њени људи постављени као већина у Анкетном одбору. За неколико дана, 19. јуна, на пленарном заседању Скупштине расправљаће се о «извештају» Анкетног одбора, али под најнеповољнијим условима апсолутне петоколонашке контроле јавног дискурса. А за то одговорност сноси искључиво владајућа већина. Опозиција ће зато до бесвести понављати фразе из својих закључака, без обзира на то да ли у изведеним чињеницама имају упориште или не. Власт је опет себе сатерала у ћорсокак и на бојном пољу утисака претрпеће још један неславан пораз.

    Извештај Баба Ванге одозго, који по свим параметрима делује релевантније и убедљивије од закључака Анкетног одбора, није нимало оптимистичан. Република Српска је у озбиљним проблемима зато што је мета професионално организованог процеса у циљу њеног уништења. За сада, остварењу тога циља нико се не супротставља, а све иде наруку.

    Макијавели је рекао да је онај ко не схвата игру предодређен да постане њен предмет. То је савршен опис положаја власти у тренутним дешавањима у Републици Српској.

    Али пре него што их морално апсолвирамо, приписивањем барем пристојне намере ако не и неопходних државничких капацитета, на столу је и даље кључно питање: да ли власт својим противницима садејствује из чисте глупости или је то у оквиру неког идиотског аранжмана за спасавање живе главе, постигнутим са вероломним страним фактором?

    1. Vlast samo misli o sebi i produzenju mandata na istim ili novim funkcijama za 4 godine, a poslije cemo lako…pitaju se – „kud nam se bas sad, u nevrijeme, desi taj slucaj Davida Dragicevica? Eto, i to nam je bilo malo i za dlaku ostade ziv i novinar RTVBN-a, a nije nam trebalo jos soli na nezaraslu, zivu ranu…“

Оставите одговор