Марија Милић

Бог вам дао здравља, преко везе

Рекох прије неки дан новинарима. Дајте репортажу са човјеком који покушава нешто, било шта, да уради редовним путем, без потезања везе.

четвртак, април 5, 2018 / 15:16

По могућности, да то буде овај који је већ одживио Владине четири пролонгиране године гратис, нема ничим додатно да плати, осим својим љубазним осмијехом, а мобилни тим му уредно долази кући на дан избора. Радује се, јер је научен на скромност, милосрдној пензији прије Васркса, у најмању руку – као да је није својим рукама, већу и бољу, лично зарадио.

Шта знам, можда друга, једнако занимљива репортажа да буде са случајем који је, без помоћи Директора Свемира лично, жив стигао на специјалистички преглед кардиолога. Трећа о магнетној резонанци, и тако даље, и тако даље.

Бању ”преко социјалног” сада нећемо спомињати. То је за господу и медицинске феномене који успију да пристигну специјалисти, пузајући, преко јаке везе. Уз све нове мјере Фонда здравственог осигурања Републике Српске од 1. априла. Али, то је већ идеја за сасвим пету, мање ироничну репортажу.

Исто је и у другим областима, али некако су здравство и пензионо посебно интересантни. Ваљда што прије неки дан народни посланици изгласаше да је добро, да боље бити не може. И наљутише се, богами, ови што су гласали да је сјајно, на ове ”безидејне”, са аргументима. Што су исписали, црно на бијело, при здравом разуму и чистој памети, да има ту, кобајаги, некаквих проблема.

Наравно да нема никаквих проблема. Ако не идеш редовним путем. Ако можеш телефонским позивом и попријеко све да ријешиш.

Ако ниси, рецимо, у поодмаклим годинама, самац и пензионер, принуђен да те хитна носи са трећег спрата. Донесе у болницу, процијени да си за кардиолога, али да дођеш опет за два дана јер љекар ”не зна шта би друго”.

– А шта мислите да кардиолог данас прегледа, кад је већ ту. Пошто је стара особа у питању, не може да силази, једва оде до тоалета, видите јој ноге… а хитна је процијенила да је за остати у болници…

Даљи дијалог, са описом бахатости и ”нећете ви мени говорити шта ја да радим”, добиће директор установе на папиру.

А остатак здравствене хорор-приче, укључујући још стотину других, на љубазно ”добар дан, извините…”, залупљених врата пред носом, завршио је Директор Свемира лично.

А шта ако га не познајеш? Шта ако си принуђен да чекаш по два-три мјесеца или, пак, шест, на преглед, снимање… Шта ако знаш да може много боље од тога, да се у здравство у Републици Српској слило богдрагизна колико новца? А без познанства, само са поштено нарађеним и уплаћеним здравственим осигурањем, немаш начин да ишта ријешиш.

Шта ако си само обичан човјек. Шта ако умре неко твој, са непроживљене четири године гратис, и то само зато јер су га вратили кући. Зато што нису процијенили да треба у болницу. Шта ако и ја лично имам такав случај?

Ништа. Као и стотину примјера које свако од нас има око себе. Ништа.

Страшно је то што, гдје год да загребеш, не функционише. Али је још страшније то што ти соле памет, са све статистичким подацима извученим из контекста, да никад боље није било.

Истина је, систем не ваља. И треба и времена, и новца, и живаца и воље да се то поправи. Али је истина и да се многи сада у баш такав трули систем уклапају.

Дабогда их, такве, не морали виђати, нити морали гањати да их мимоиђете. А пошто од система нема ништа, помолимо се драгом Богу за здравље. Преко везе, док не стигне вјеронаука у средње школе. Послије ће све бити далеко лакше.



Оставите одговор