Како је Сарајево дочекало турског предсједника 1937. године

Црно јагње и сиви соко, књига Ребеке Вест о пропутовању краљевином Југославијом, занимљиво је дјело које даје поглед на тадашњу земљу очима странца. Преносимо један одломак који описује посјету турског предсједника Сарајеву, 1937. године, као предложак за проналажење разлика и сличности између последње посјете турског предсједника том граду.

уторак, мај 22, 2018 / 18:46

А доиста, колоне људи који су пролазили, мушкарци сви са фесом а све жене под фереџом, нису пружали баш весео призор кроз прозоре кафане. Мени не смета што постоје такви људи и жене, али човјек то гледа другим очима када се појаве као већина и када то доводи у неповољан положај људе који се од њих разликују.

– Разумљиво ми је да оваква церемонија може да оживи најразличитије стрепње – рекох нетактично.

– Боље ће бити да кренемо – рече Константин, игноришући моју примједбу.

-Група из Београда не долази на жељезничку станицу, већ ће се за ову прилику зауставити насред булевара, у близини музеја, а то није близу одавде.

Један дио пута узели смо такси, а онда смо морали да идемо пешке. Како је Константин имао званичну пропусницу, а требало је да присуствујемо дочеку на станици, дозволили су нам да идемо средином улица дуж којих су у реду стајале жене под фереџом и људи у фесовима. Ту и тамо се могло видјети свега неколико хришћана.

– Изгледа да има веома много Муслимана – рекох пошто смо прешли неколико стотина метара. Гомила је била чврсто збијена и сједињена истим изгледом. Лица људи су била укочена, готово одливена у израз чврсте припадности једној ствари. Сва су била загледана у једну наду. Мада су им лица била скривена, и по женама се видјела напетост ишчекивања. Слаба киша је падала на њихове свилене и памучне зарове, али очи се нису мицале, и само су неке отвориле кишобране, мада их је већина имала при себи. Изгледало је да себе већ сматрају учесницима неког светог чина.

Један дио посматрача је стајао у правилном реду, држећи мале, направљене и уредно исписане заставе, неке чак и турским писмом. Многи су, веома брижљиво носили југославенске заставе, али нису махали њима већ су их држали опуштене. Било је много дјеце, и сва су мирно и послушно стајала на киши. Погледала сам на сат и видјела да већ десет минута ходамо кроз ову масу људи. Тридесет хиљада Муслимана живи у Сарајеву, и мислим да су скоро сви били овде. Били су у заносу, обузети привиђењима, заражени старом лојалношћу, и несумњиво спремни да се предају отрову једне старе мржње.

Зауставили смо се у правом тренутку кад је и сам воз клизећи стао. Људи су почели да кличу и машу заставама, али није велико задовољство клицати некоме ко се налази у лименој кутији жељезничког вагона. Гомила је чекала да се увјери.

Сарајевски градоначелник, Муслиман, пришао је са својом групом и поздравио високог и радосног господина Спаху, министра саобраћаја, и југословенског министра одбране, генерила Марића, огромног човјека који је попут бика лако носио солидне наслаге своје велике снаге. Он је изгледао као што би Геринг волио да изгледа. Људи су их поздравили учтивим и млаким и клицањем. Али није се чуло оно одушевљеје које се у срцима људи данима накупљало. С обзиром на очекивања ових људи изгледало је да иза господина Спахе и генерала не иде нико.

Два мала човјека са полуцилиндрима и у беспријеконо скројеним одијелима, веома дотјерани и глатко избријани, могли су бити и Французи, потамнили негдје у колонијама. Требало је да прође извјесно вријеме како би људи схватили да су они у ствари Исмет Инени, турски предсједник, и Казим Озалип, његов министар одбране.

Пошто је дошло до овог препознавања, клицања се више нису чула. Никакво претварање није могло сакрити чињеницу да су ова два човјека у полуцилиндрима без симпатија посматрали хиљаде људи који су носили фес и фереџу, што је турски лидер Ататурк строго забрањивао у Турској. Лица су им била укочена, али не и без израза. Тако би, у неком забаченом дијелу Империје, могли изгледати Енглези у сусрету са становиницима колоније која је чудом остала по страни од тока историје и држала се својих старих обичаја.

Градоначелник, Муслиман, обратио им се добродошлицом, а они, наравно, нису разумјели ни једну једину ријеч. Овој љубави су биле досуђене крупне препреке јер они нису знали српскохрватски, а Сарајлије нису знале турски. Гости су морали причекати док генерал Марић преведе добродошлицу на француски. Док су чекали, видјела сам како један од њих посматра зграду у даљиини, жмирка, и откреће поглед на супротну страну. Неки заљубљеник прошлих времена прекопавао је по тавану и пронашао зелену заставу са полумјесецом, заставу старе Отоманске Империје, коју су ови људи и њихов вођа сматрали знаком туге, погубне по њихов народ.

Када је генерал завршио са преводом, они су одговорили на француском који је био бољи од његовог, само мало мекши и више цвркутав од оног француског којим Французи говоре, и стајали су мирно са погледима упереним у најближи кров, довољно високо да се спасу од призора овог чудовишног ретроградног обичаја фесова и фереџа, тих црвених глава и црних лица, док је генерал преводио на српскохрватски њихова сасвим разумна запажања. Они су сарајевским Муслиманима рекли да су одушевљени југословенском идејом, и истакли су да би без јединствене државе Јужних Славена велике силе могле да раде са Балканским полуострвом шта хоће. Нису рекли ни ријечи о древној вези између босанских Муслимана и Турака, нити су уопште поменули ислам.

Слиједиле су званичне почасти, и два човјека су се аутомобилом одвезла у град. Људи им нису клицали. Само они који су стајали у близини станичног перона могли су знати да су то турски министри, а чак и међу њима било је многих који нису могливјеровати својим очима, који су мислили да је морало доћи до неке непредвиђене промјене у организацији посјете. Људи из мале колоне са заставама, који су стајали позади, у овом тренутку су се препирали да ли да крену, предуго су се задржали, и коначно су прекасно покушали да се пробију до главног пута. До тада је гомила већ напустила плочнике и по ситној киши се враћала у град, полако и ћутке, као они који се враћају празних руку.

Видјели смо крај једне приче која је трајала пет статина година. Видјели смо коначни пад Отоманске Империје. Пред нашим очима она се накривила и пала на земљу попут глинене фигуре која је склизнула са столице. Али та трагедија је већ била завршена. Отоманска империја је престала да пати већ одавно.

Пред нама је био призор једне дирљивије туге. Кад бисмо Словене у Босни упоредили са женом која је дуго одбијала услуге, али на крају ипак затражила помоћ од свог старог љубавника, онда би то било као да је умјесто њеног љубавника дошао његов син, истог имена, али хладног погледа, гледајући у њој само једну срамну епизоду своје породичне историије. Такав призор у сваком човјеку би изазвао сажаљење.



10 КОМЕНТАРА

    1. https://www.google.de/search?q=vuk+karadzic&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=0ahUKEwjs4NCH9abbAhUKZlAKHQsGBLoQ_AUICigB&biw=1093&bih=530

      Mozda je i sam Vuk Karadzic i sam bio taj danu Sarajevu,pa je doticni par zakljucio da je previse muslimana oko njih.
      Пошто је дошло до овог препознавања, клицања се више нису чула. Никакво претварање није могло сакрити чињеницу да су ова два човјека у полуцилиндрима без симпатија посматрали хиљаде људи који су носили фес и фереџу, што је турски лидер Ататурк строго забрањивао у Турској. Лица су им била укочена, али не и без израза. Тако би, у неком забаченом дијелу Империје, могли изгледати Енглези у сусрету са становиницима колоније која је чудом остала по страни од тока историје и држала се својих старих обичаја.

      Da si ti Pero tada bio ziv vjerovatno bi im objasnio da je za razliku od modernih attaturkovaca tada hit bio fes a ne polucilindar ,Zar ne?

  1. Ако изузмем одређене чињенице, остаје прави и фино одмјерени израз шовинизма (па и расизам избија на моменте) према Бошњацима у класичном оријенталистичком стилу једног западњака (или западњакиње). Али не гледају и нису гледали они тако само Бошњаке, уз сво бошњачко хисторијско несналажење, поготово политичка несналажења, лутања и недораслости комшијама и сусједима…

  2. Добро знате да избјегавам било какву причу која има националну конотацију, али гледајући неки дан одушевљење доласком Ердогана, не могу се отети утиску да је реченица коју је Симо апострофирао, једини адекватан опис тог догађаја.

    Кад већ серем, да кажем како је жалосно било видјети „српског“ министра у тим редовима.

    Знате, најгоре од свега је то што је он ту био мислећи да је заслужио, јер забога, он је средио да извозимо јунетину прве класе за Турску, истовремено дозвољавајући битангама да увозе замрзнуто месо и трују људе по Републици Српској и Федерацији.

    Е видите, тога неће бити кад зелени преузму одговорност за одгој здраве нације,односно, кад преузму одговорност за здраву животну средину и посљедично производњу здраве хране, наравно за све становнике БиХ, па шта претекне од те здраве и квалитетне органске хране, то ћемо и извозити.

    Јебем ли га,како год окренеш, без Лазаревића и зелених не може,зато морам на основу необоривих чињеница да констатујем, да сам ја већи пријатељ Бошњацима и Хрватима, него читав Савјет министара заједно, зар не Симо?

  3. Каква, Лазаревићу, одушевљеност доласком Ердогана, то можда код – и то очито само код једног дијела, ко мало боље познаје ситуацију двије супротстављене струје унутар странке – СДА гарнитуре. Обичној се раји плаћало по 20КМ да буду присутни, само да попуне Зетру, пусти болан…Бакир сређује једно, дошла донација од 15-ак раштимованих истанбулских аутобуса у СА, а Додик отишао да среди „један мали и један велики“, односно потегао до Русије да гузица види пута и добави какав израубован хеликоптер, а у августу ће у Јужну Осетију, јеботе…
    Народ је глуп к’о фалус, ал’ нека је…

Оставите одговор