Иво Андрић: Земља, људи и језик код Петра Кочића

Као марљив хроничар, Андрић набраја особине Кочићевог човјека, земље Босне, кметског проблема, те моралног устројства предметног писца.

субота, септембар 15, 2018 / 03:21

По Иву Андрићу тешко је наћи оволико јединство између личности и дјела, те подручја и теме књижевног дјела. Са већине страна обраде Кочића се слажем, особито око оне са ускошћу платформе.

Андрић је мудро примјетио оно што сам већ записао. Кочић упада у понаваљања одређених дијелова, шале су му исувише нападне, а политички став најчешће слабо сакривен иза књижевне оправе.

Истиче његову дрскост и бунтовност, нарочито по уписивању у хотел: „дошао сам из Бање Луке без жандара“ или да одлази из хотела „кад он хоће“.

Језику је посвећена велика пажња, али Андрић политички обиграва да тај језик именује, сем у Кочићевим и Пелагићевим цитатима. Он све пребацује на Аустроугарску, истичући на једном мјесту да је Кочић уочио како је Аустроугарска настојала одвојити БиХ од „хрватских и српских центара, Београда и Загреба“.

Политичка коректност је главни проблем овог уратка. Као и Андрићевог опуса у цјелини. И код људи, и код земље, и код језика је избјегнут придјев „српски“. У сва три сегмента је незабиљежен остао велики печат Косовског мита и ирационалне истрајности у православљу, односно страх од турчења и католичења.

Борба за свесрпско уједињење, а не југословенство, нешто је што Иво Андрић врло политички и социјално коректно избјегава. Мада, назива га првим правим писцем у БиХ, односно оним ко је у српску књижевност вратио сеоску припвијетку.

И Секулићева Петру Кочићу

Писала је и Исидора Секулић, сматрајући да је било боље да је Јазавац пред судом био прича, а да је Кочић лош сатиричар.

У његовом дјелу види три лика, односно три стуба: Давид Штрбац, Мрачајски прото и Симеун Ђак. Импресионистичка критика.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *