Хаг крије податке о истрази ратних злочина у предмету Алије Изетбеговића

Иако је истрага обустављена још 2003, институција која је наслиједила Хашки трибунал одбила је захтјев новинара портала Фронтал.РС да му достави кључне документе о том случају.

среда, април 18, 2018 / 10:37

Пише: Стефан Мачкић

„[Алија] Изетбеговић је био један од осумњичених под истрагом… Чињеница да је умро значи да се истрага обуставља.” Ово је на дан Алијине сахране, у октобру 2003. године обзнанила Флоренс Артман, тада гласноговорник Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Хашки трибунал никад није објавио било какаве детаље о тој истрази, па тако ни за шта су тачно сумњичили Изетбеговића.

Скоро деценију и по касније, новинар Фронтала је од Механизма за међународне кривичне судове, чији је задатак да оконча оно што је Хашки трибунал започео, тражио да му се доставе одлука којом је покренута истрага против Изетбеговића, оптужница у том предмету, или њен нацрт, те одлука којом је истрага обустављена.

Документи су потраживани на основу Правила приступа списима под контролом Механизма, која штите право сваке особе да приступи информацијама којима располаже та институција. Захтјев се ослањао и на извјештај којим је Специјални извјестилац за промоцију и заштиту права на слободу мишљења и изражавања Уједињених нација потврдио да међународне институције, па тако и Механизам, треба свима да обезбиједе право приступа информацијама у складу са чланом 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Недуго затим, из Механизма је стигао одговор којим је захтјев одбијен. „Документи које сте тражили – уколико би постојали и били у посједу Механизма – били би изузети од објављивања сходно чл. 10. ст. (д), (е) и (г) Правила приступа Механизма”, навео је Наџва Набти, овлашћено лице из уреда тужиоца Механизма. (Нејасно је ово „уколико” из одговора, пошто је већ потврђено да је истрага против Изетбеговића вођена, па онда морају да постоје барем акти којима је та истрага покренута и обустављена.)

Против те одлуке је изјављена жалба. У њој је, између осталог, наведено да није доказано да су испуњени услови из одредби на које се првостепени орган позвао. На примјер, приступ се може ускратити ако би њиме били угрожени истрага и суђење, но, истрага против Изетбеговића је давно обустављена, а до суђења нити је икад дошло, нити више може да дође. Информације се могу ускратити и ако би њихово објављивање угрозило процес „слободног и независног одлучивања”, али се у одлуци не наводи како би до тога дошло у овом случају. Захтјев се може одбити и када се тражене информације због њиховог садржаја морају сматрати повјерљивим, међутим, Механизам није објаснио зашто је то овдје примјенљиво.

Указано је затим и да нису испуњени ни услови из Међународног пакта да се захтјев одбије. Комитет за људска права Уједињених нација, тијело надлежно да тумачи и надзире спровођење тог уговора, потврдио је да се прије ограничавања слободе изражавања, која обухвата и право приступа информацијама, „мора доказати на специфичан и индивидуализован начин тачна природа пријетње, као и неопходност и сразмјерност дате одлуке, и то успостављањем непосредне и моменталне везе између изражавања и пријетње.”

Наглашено је и да се тражене информације тичу питања од изузетног јавног интереса, тј. истраге о наводним ратним злочинима некадашњег високог функционера земље са богатом историјом унутрашњих сукоба, те да без објелодањивања истине и отворене расправе о таквим стварима – која је немогућа без слободног протока информација – нема ни помирења.

Механизам је убрзо одбио и жалбу. Правник из уреда тужиоца Механизма Вероника Рајт је у својој другостепеној одлуци навела да, „[и]ако је истрага против Алије Изетбеговића окончана када је осумњичени преминуо, било каква оптужница против њега, без обзира да ли је у питању нацрт или не, и без обзира да ли ју је прегледао или потврдио судија, била би изузета” пошто би „[њ]ено објављивање могло да угрози истражне или оптужне процесе у другим случајевима (пред [Хашким трибуналом/Механизмом] или државним судовима) који се тичу предмета Алије Изетбеговића.”

Истакла је и да би „процес одлучивања Механизма у сваком случају, не само у предмету Алије Изетбеговића, био подривен када би се интерни документи којима се покрећу истраге, оптужују осумњичени или обустављају истраге учинили доступним јавности.”

На крају је додала и да Механизам не мора да објашњава како је тачно закључио да су сви ти услови за одбијање приступа испуњени, па не мора ни да образлаже „на који начин садржај тражених информација изискује да их се сматра повјерљивим.”

Овакво тумачење је, међутим, супротно пракси Хашког трибунала и Механизма. Наиме, на њиховим се страницама редовно објављују не само оптужнице – како у окончаним, тако и у активним предметима – већ и све врсте поднесака, доказни материјали, стотине хиљада страница судских транскрипта итд. Ипак, то очито није случај и са списима предмета Алије Изетбеговића, иако је ријеч о једном од најзначајнијих предмета Хашког трибунала.

Упркос свему томе, јавност је остала ускраћена за информације од очигледног јавног значаја. Приступ таквим информацијама је право заштићено не само Међународним пактом, већ и Општом декларацијом о правима човјека, понајважнијим гарантима права и слобода савременог човјечанства. Механизам је у својим одлукама оба та документа сасвим занемарио.