Молитва прије учења

Протонамјесник парохије даљске и вјероучитељ шестог Ц, Богдан Татомир, био је необична птица. На једном часу је, након краћег предавања о потопу, објашњавао како се држи гард и како се изводи маваши-гери.

уторак, април 11, 2017 / 10:18

Знао сам да у Даљу свако свакога зна, па сам зблануто питао матер ко је поп-Богдан и зна ли нешто о њему. Госпођа је одговорила да је Богдан Татомир својевремено био славонска верзија Бранда, да је надања многих кућа убио избором факултета и да је био мајстор карате, дан трећи. Касније сам, приликом случајних сусрета, прозборио коју с њим, а посљедњи пут смо разговарали годину или двије прије његове смрти.

Тада нисам много размишљао о вјери, религији и хришћанству. Нисам вјеровао, али нисам знао зашто не вјерујем; можда су томе разлог били родитељи који су још памтили радничке акције, а можда само нисам имао времена за бога. Уосталом, коме је бог потребан поред Дунава? Да не мељем напразно: приликом посљедњег разговора питао сам га зашто нас није млатио лекцијама и проповједима, зашто је дијелио петице шаком и капом и зашто нам није, монашки стрпљиво, трубио о јеванђеоским истинама. Вјера се не учи, а ја нисам крив што су неки помислили да то може тако да буде, одговорио је, а онда питао за старога, за стару, за ујака, деду и баку…

Двије деценије касније "ослобађао” сам прву кћер наставе вјеронауке. Иако је посао требао бити лаган – није било тако, па сам данима обијао школу и њене ходнике, доказујући очигледно и позивајући се на законске прописе. Током тог митинговања управа школе ме упутила и на свештено лице које је предавало вјеронауку. Оно се одрекло своје битности у цијелом процесу, а потом ме, када сам се малкоц опустио, са серафимских висина упитало:

– А одакле вама право да одлучујете умјесто дјетета у шта ће оно вјеровати?

Одговорио сам како сам знао и умио и како је поповска надменост захтијевала. На маргини расправе стајао је Хамвашев наук који сам давно научио: Од човјека који доказује да бог постоји глупљи је само онај који доказује да бог не постоји, али је реплика била неминовна. Свршило се како се свршило: кћи је, уз нешто муке, ослобођена наставе вјеронауке и у мој се нерелигиозни живот вратио мир.

Али, није како човјек снује него како му епископи одређују. Јефрем бањалучки и Милорад свесрпски недавно су састанчили; можда су у четири људска ока и једно свевидеће разговарали о тајнама земаљским и небеским, о новим лимузинама и куполама, али у етар је пуштена тек једна вијест: вјеронауку треба увести и у средње школе. Омладина која одраста мора да буде упозната са својом вјером, културом, историјом, прошлошћу како би на најбољи начин могла да креира и будућност, рекао је Јефрем и тиме укратко објаснио разлоге средњошколске вјеронауке. У преводу са божанског на људски језик Јефремове ријечи гласе отприлике овако: Без цркве нема српске прошлости, без цркве неће бити ни српске будућности. Ако је црква била гарант српске прошлости, онда треба да је укинемо што прије. Уколико са оваквим црквеним капиталом намјеравамо садашњост претварати у будућност, онда је сасвим извјесно да ће разлике између славне српске прошлости и још славније српске будућности бити минималне, а нема сумње да ће црква дати све од себе да се испуни древно пророчанство према којем ће сви Срби стати у један олтар. Позлаћен, наравно.

Хришћанство није моја идеја, али овдје није ријеч о томе. Терор светих отаца је неподношљив. Ускоро ће свака кућа у Србаља имати своју цркву, али је то изгледа мало, па ћемо ударити нове темеље у средњим школама. Пропаст ће бити потпуна уколико вјеронаука буде обавезан предмет, а тек би њен изборни карактер назначио малена врата спаса за оне који не воле да се смилују и који не желе да се опет и у миру господу помоле (они који сматрају да би и хемија и физика требали бити изборни предмети никада нису гледали МацГyвера). Вјера није наука, а цркве и богословије су сасвим довољан простор за оне који желе да је изучавају. Не морам помињати секуларне одредбе ентитетског устава, али морам подсјетити да се овдје закони (не) поштују искључиво у складу са толиким интересима. Божији закони ће пострадати исто као и људски, а ако попови за то не маре, то само значи да су се с богом тако договорили или напросто не вјерују у њега. У првом случају бог је већи биједник него Стевандић; у другом случају попови су хуље.

Моја агитација противу вјеронауке почива на нешто мало прописа и нешто мало разума. Прописи кажу то што кажу, а разум вели да је вјера ствар избора; она не може и не треба да се изучава онако како се изучава. Могуће су разне конверзије предмета, али нису црквени оци баш толико отворени према могућностима које им не иду у прилог на тацну током недјељне литургије. Историја религија би била одличан предмет, али онда би православије изгубило монопол над вјерском истином, а то добри бого никада не би дозволио. Зато стадо треба контролисати што више и што дуже. Ако треба, увешћемо предикаоницу и у вртиће, али не без оне тако хришћанске ћасе на којој пише Добровољни прилози. А у цркви је као и у животу – што ти је већи то ти је бољи. Ријеч је, дабоме, о прилогу и о статусу на небесима.

Српска кафе



9 КОМЕНТАРА

  1. Мој Горане, у потпуности те разумијем, то је твој став, мада ја као прагматичар и савременик овог времена мислим другачије.

    Добро рече владика Анфилохије неки дан у Даниловграду: “ Куда ли ћемо Боже стићи, кад нас воде некрштена дјеца, крштених комуниста?“

    Проблем је што је било милион комуниста, а 23, 5 милиона становника у Југославији.
    Значи да је „невјерника“, заједно са дјецом било око три милиона, ето нека је четири.
    Шта је са осталих скоро 20 милиона, од тога најмање 9 милиона Срба, јер су комуњаре највише били Срби?

    Увијек пођи од себе кад хоћеш нешто да кажеш, па ево да ја то урадим.
    Да појасним зашто се у суштини не слажем?
    Поред мене и мојих, вјеронаука не би требала, јер је то дио вијековне традиције која никад није напустана.

    Мене, мог брата и сестре није нико морао учити вјери,мојој дјеци није требала вјеронаука, мој нико није тајно славио славе, Божиће и Васкрсе, није никад радио, ни мрсио на Велики петак и Бадњи дан.

    Код нас се у кући није никад угасила крсна свијећа, а отац ми је са 18 година на крају рата, имао признатих 1,5 годину учешћа као партизан, али никад ни у сну није помислио да постане комуниста.
    Косило се то са његовим одгојем.

    Наставило се радити и живјети под комунистичким идеолошким терором и увијек се поштовала прађедовска, нас нико није могао убиједити у тоо да је рњелигија опијум за народ.

    Ми смо као дјеца одгајани да будемо поштени, учили смо, каријере изградили, дјецу изродили, али смо остали само обични Срби и ништа више.

    Све је то и под комунистичком шапом текло релативно нормално, неко слави, неко не слави, неко тајно слави.
    Било је по причама срања и притисака десетак година после рата, касније је то ишло својим путем, слагаће било која вјера која каже другачије.

    Видим да су још увијек страшне посљедице испирања мозга дјеци педесетих година у школи, видим по њиховој дјеци нажалост.
    Баш зато сам још за вјеронауку.

    Данас је зато свеприсутан проблем индентитета код већине српских породица, многи стари људи би хтјели да забораве дане кад нису били нормални Срби, а неки њихови потомци се инате,под паролом, “ ако су моји били атеисти, бићу и ја“.

    Иначе, слажем се Дакићу са предметом историја религија, али није вишка дјецу научити да се свијећа не пали, него да се прислужује, али не само научити дјецу.

    На РТРС, кад су Задушнице, врли Срби кажу како су наши данас излазили на гробље и палили свијеће.
    Нажалост то је реалност, зато нека мало дјеца знају бар основне ствари.

    О Господу не расправљам, част му и милост, а да има битанги, од попова, до владика, то ја као задужбинар јавно кажем у лице оним који су заслужили.
    Знају то у мом крају.

    То никако не би требао бити разлог да се ја посерем на своје поријекло и да се одрекнем славе мога солунца прађеда Николе, по коме носим име?

  2. Neokomunisti I neoliberali zele za sebe u potpunosti da zadrze pravo konstruisanja javne sfere. A kako zele, znamo iz komunisticke istorije. Pravi liberali, u starom kapitalizmu, konstituisali su EU koja svakom deklarisanom teistickom, vjernickom djetetu, omogucuje da slijedi nastavu iz vjeronauke. Onima koji se deklarisu – to ne namece. Ostanite ateisti. Ali se deklarisite, no bez ovakve dalj(inske) pljuvacine i jevtine subverzije. Nigdje nije niko rekao da ce svi morati da pohadaju nesto. Da se svi moraju da deklarisu (roditelji djece u ime njih) – to je gospodo civilizacijski standard. Svi koji ovako napadaju ovu stvar bore se protiv civilizacijskog, ako zelite i – EU/ovskog, standarda. Najbolje se boriti protiv vjere tako sto je se nabije u privatnu sferu, sa plasticnom floskulom da je ona „privatna“ stvar. Ali debeljuskasti argumetni ovog Dakica nisu privatna stvar – nego gdin.istresa svoje argumente pretendujuci da oblikuje javnu sferu. Koliko je teror odredjenih svetih otaca iz njegove fantazije, tako je i njegov nesveti teror-teror. Ponavljam, Dakic et al. – nisu kapitalisti, nisu liberali, nisu moderni, nisu demokrate, oni su zilav refleks jednog teroristickog sistema koji je odumro, jugokomunizma. Odumro sem u njihovim udovima…Pravo svima, i svim konfesijama, i svim antikonfesijama, da slijede svoj kurikulum OBEZBIJEDITI SE MORA.

  3. Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач.
    Довучена је на присилни рад са још једним сином.
    Упитах је има ли још деце?

    „Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти“

    Ај, златна кћери српска, доста је, не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло 20. века:
    „Или живи или комунисти!“

    – Владика Николај Велимировић

  4. Realno gledajući Crkva je postala firma, preduzeće. Kada se zna da se na svakoj službi popovi mole bogu za vlast nije čudo da je crvena baronija shvatila mogućnosti saradnje sa DOO Crkva.
    Evo gledam neki dan lik kumovao crkvi.
    Taj isti lik prošle godine na kasi u prodavnici ostavi kesicu deterdženata i još neku siću zato što mu nije prošlo plaćanje karticom.
    Znači da nema marke u džepu, to ga kandiduju za gradonačelnika- truljavu krpu.
    Sada kad ima neku paru u džepu red je da odnese prvo pare svojim molitvenicima pred bogom zaposlenici a u DOO Crkva.
    Tu oko firme okuplja se najgori talog, komunisti nose litije,tajkuni lome hljeba,…
    Popovi upadaju u kuće i popisuju stado,zatim se pred zgradom sudare i otkriju da imaju uljeza u svome zabranu pa se dugo svađaju pored kontejnera smeće.
    Probili bi se oni ali se iz ovom paklu koji nam oni kreiraju zna za red.
    Ako petrovački UDBA-š dovede svoju pavijansku ekipu onda pavijana imaju pravo da siluju Pablove igrače na terenu.
    Zbog svega toga imam razumjevanjem samo za popa koji je pljunuo banjalučkog kozoroga i raspopio se jer mu kozoroga nije htjeo aminovati da ima dvije žene.
    Kada pop sam kaže da sam sebi izgleda više kao mafijaš nego pop onda sam siguran da i u njima ima trunke ljudskog bića pored svog razvrata, bolesti i opšteg propadanja koje ne bi bilo da nije njihove molitve.
    Dok gledamo sve ove jade očima prošle godine gledam crkva ograđena trakom građevinska inspekcija. Pitam šta je to, kažu gradi se bez dozvole pa komšija prijavio jer neće od njega da otkupe zemlju.
    Vrh dna.
    Samo rejv & liturgije!

  5. Moj kum sa 21 godinom otisao u dobrovoljce prvo u SVK, pa 93e presao u VRS. Ucestvovao u obaranju Miraza na Palama, i oborio muslimanski helikopter iznad Zepe. Odlikovan u VRS, i 99e se dobrovoljno javio u PVO VJ, te oborio tomahavk iznad Obrenovca. Skroman cova.. Kad nasi prodadose VRS, otisao kum u jedan dvonacionalni grad u sjevernoj srpskoj pokrajini. Upisao djete u skolu, u srpsko odjeljenje u vecinsko nesrpskoj skoli. Dodje mu mladjani pop, rodom iz Brckog, da sveti vodicu. Moj kum mu se obraca sa Vi iz uvazavanja. Uglavnom, narezili ga pop kako moj kum nije nikakav Srbin, da treba da se stidi i slicno, sto mu dijete ne ide u vecinsko srpsku skolu. Moj kum, skroman kakv jeste, samo ga upita a zasto bi to bilo vazno, i potvrdi da niko ne moze da se mijesa u njegovu odluku. Kum se isfurao…Sumnja se da pop vjerovatno dobija platu po glavi srpceta za predmet vjeronauke. Elem, kad upitah kuma: Pa sto ga bolan kume ne zatjera u p.m, on mi odgovori da nije mogao od stida i soka. Dakle, crkva ne da je DOO, vec je medjunarodna koorporacija, kojoj nije ni Shell ni British Petroleum nije ravan (potonji placaju poraze). Pravoslavlje kao religiju upraznjavam, crkvu kao organizaciju ne podnosim.

Оставите одговор