Геноцид с лева

Без обзира што је у оригиналу објављен латиницом, овај текст ванредним раскринкавањем другосрбијанштинских Невладинића заслужује да се нађе на Фронтал.СРБ. Ко не воли дуге и паметне расправе, не мора узалуд кликнути.

среда, фебруар 14, 2018 / 10:09

Пише: Зоран Ћирјаковић

Поводом два 27. јануара, дугачак текст о Немцима и схватању да су њихови злочини случајни; случајним Србима, који верују да су приближно Немци и да злочини који чине Срби никада нису случајни; токсичном наслеђу Радомира Константиновића и повезаним актерима и темама које су важне за боље разумевање живота у сенци аутошовинизма

Мог деду, једног од малобројних предратних сељака-комуниста у драгачевском крају, 1941. године су у Пожези убили Немци – ненаоружаног, близу пијаце. У кући у којој ми је рођен отац била је 1941. године радио станица Врховног штаба – општински СУБНОР је касније поставио спомен плочу. Деда-стриц, који је сам живео у истом домаћинству, убрзо је постао политички комесар Дргачевског партизанског одреда, биста му се налази исперд школе, на уласку у Гучу, и мој гладњикави отац је, иако тада још није био ни тинејџер, често морао да бежи уз Моравицу, кроз снег до појаса – од четника, Немаца и Бугара, који су, по његовом сећању, били најокрутнији од свих Хитлерових (са)бораца.

Бака се после рата неко време држала, али је временом "оболела од живаца". Био је то мучан живот, без мужа првоборца и две ћерке. Умрла је на неуропсихијатрији у Ужицу. Отац никада после рата није ушао у цркву. Верујем да би устао из гроба да му се на сахрани појавио поп. Ни ја никада нисам постао хришћанин. Истини за вољу, накратако сам флертовао са првослављем (Бадње вече испред Саборне цркве и тако то) пред крај средње школе – али у тим бунтовним и збрканим годинама чак је и Латинкина постмодерна миљеница Олга Манојловић била љутита земунска "четникиња".

Једини у Вирову, моји славу нису славили ни пре "оног рата". За 52 године живота био сам не неких двадесет. Мислим да ме, пре петнаестак година, први на славу позвао Вук Шећеровић, у породичну колевку (и дугогодишњу централу "Спектре"), дом Јеврема Грујића. Беба и Чеда су већ били отишли када сам стигао. Поново рођени као "либерали", оставили су гигантски букет црвених ружа.

Али – све у животу има једно, често велико, али – страдање убијених и муке преживелих из моје породице се у свету новокомпонованих другосрпских антифашиста не рачунају. Историја за Константиновићеве Србе – како оне искорењене, који верују да су се пелцовали против "духа паланке", тако и оне неукорењене, који ваљда имају урођени имунитет – почиње 11. јула 1995. године у брдима око Сребренице, "свете земље" нашег ауторасизма.

У другоспрској некрополитици, армираној синдромом Сребренице, нема места за партизански леш мог деде и пакао баке Данице. Можда је она некако и могла да буде "жена Вирова" (или Ариља) – да се на тренутак послужим савременим жаргоном селективног суочавања, које захтева бројање крвних зрнаца у лешевима невиних – да су јој мужа и срећу убили четници. Али, нису.

Чудно антиратна, Константиновићева Србија се, у стварности, не мири само са српским злочинима. Они које су овде убили Немци и Хрвати се не рачунају. За наше "приближно Немце" – да парафразирам наслов филма који истиче однос једног малог народа према много моћнијем – ур-Европљани Адолфа Хитлера и њихови омиљени, недавно "европеизовани" балкански саборци, нису убијали као Немци и Хрвати већ, мукице, као жртве идеологије и необузданости капиталистичког система. Зато, ако вам чланове породице, у страшном рату из кога Друга Србија без резерви рачуна само ромске и јеврејске жртве, нису поклали четници – "онда ништа", што би рекла Надежда Миленковић, спин-докторка Пешчаника, службеног гласника случајне Србије.

Оно што забрињава је да важну улогу у подупирању и легитимисању овакве ревизије наше прошлости – и последичној, данас политички посебно корисној, негативној есенцијализације наше "једино могуће", крвожедне будућности – одавно играју различити немачки актери, од државаног пропагандног канала Дојче веле (ДW) до оних од којих би се нацификација Срба најмање очекивала, црвенскасте Фондације Роза Луксембург (ЛРС), нажалост важне неоколонијалне полуге чије је деловање у Србији чак и антирадничко.

ЛРС усмерава нашу пажњу (и свој новац) на амбициозне подухвате који у исту раван стављају употребу фашизма у Србији и Немачкој, као што је вишегодишњи пројекат "Посета Старом сајмишту". У оквиру њега је одржан и семинар о "контекстима настанка фашиз(а)ма". Вриштеће "а", које боде очи и искаче из заграде, треба да истакне (псеудо)научну основу расистичке некрополитике која изједначава "немачке" десетине милиона и "српске" десетине хиљада.

Домаћи актери ове первертиране, "постгеноцидне" нацификације Срба су добри Коснатиновићеви ђаци – који су прихватили његово схватање да је "српски нацизам" културални и зато много опаснији од немачког, удобно смештеног у културално безмирисне координате Хитлеровог лудила и моћи капитала. Како тврди Латинка Перовић, на Западу, па и у Немачкој, не може да се укорени "дух паланке", наводно врховно, неуништиво глобално зло за које је Константиновић везао неуништиви, ванвременски и неидеолошки "српски нацизам".

У очима грађанских светитеља и њихове елитне пастве, паланка је сенка од које, као друштво и заједница, не можемо побећи. Међу антипаланчанима, који, у суштини, Сребреницу виде као зло веће и од Аушвица и од 8000 Јасеноваца, укоренио се снажан отпор поређењу. Чест аргумент у прилог оваквог, обично имплицитног али јасно препознатљивог разумевања, јесте да морамо да се бавимо само својим "двориштем". Али, свака употреба речи "фашизам" и "нацизам" у контексту нашег зла већ укључује поређење – паралелу којом се злочини које су починили Срби стављају у исту раван са злочинима које су у 20. веку починили Немци.

Правити симетрију између српског и немачког зла, да проговорим језиком који Друга Србија разуме, много је већа свињарија него изједначавати невине бошњачке и српске жртве у Сребреници и околиним општинама.

Не знам где се денуло пословично трње, али у закивању и Срба и нашег национализма за нацизам није реч само о томе да "српски" и "немачки" балвани нису исти. У Немачкој, једноставно, не постоји јеврејски еквивалента Санџака. Немачка визија коначног решења није само оригинална већ она не толерише изузетке – ни "велике" ни "мале". У Трећем рајху није било Јевреја вођа странака, градоначелника, министара и посланика. Еквивалент Расима Љајића, Сулејмана Угљанина или Муамера Зукорлића би крајем тридесетих, чак и деценијама после четрдесетих, у Немачкој могао да постоји само као леш. Ипак, очекујем да ће Радивој Цветићанин, Миливој Бешлин, Иван Миленковић или неки други зилот Константиновићевог Вјерују покушати да релативизује и ову истину.

Штавише, бојим се да су за успех немачке денацификације кључне две повезане чињенице, које мало ко помиње. Прва, Јевреји су толико темељно истребљени да више не постоји довољно велико искушење да се најстрашнија историја понови. Друга, после Другог светског рата није било повратака избеглица, нити је било помена вредног броја Јевреја који су желели да се врате. Како нас је недавно подсетио ББЦ, у Великој Британији није мало потомака Јевреја, који су успели да се спасу, за које дан данас чак и размишљање о посети колевци представља трауму и корак на који се јако тешко одлучују.

На срећу, нити су Срби у ратовима деведесетих били нацисти нити су Бошњаци били "Јевреји", како нас убеђују бројни "невладини" испирачи мозгова и предузетници сакатог суочавања. Иако редовно оснаживане у најутицајнијим глобалним медијима, ове навучене паралеле губе снагу. Зато не чуди да се и фокус грађанског ревизионизма – као и некрополитичке "Девете офанзиве" у склопу које су се наши "приближно Немци" (и њихови немачки савезници) укопали чак и око 27. јануара – полако помера на праве Јевреје, са Сребренице ка Старом сајмишту.

Балкан је и даље на западној агенди и многима овде се чини да, колико год да су шансе мале, вреди пробати – и подићи "српско зло" на највиши ниво. Уосталом, не треба губити из вида да је такозвана Иницијатива младих за људска права, тада под командом "субкомандантеа" Драгана Поповића, већ покушавала, и овде прва, пре десетак година, Сребреницу јавно назвала холокаустом. И овај старији, као и скорашњи, многи софистициранији покушаји, сасвим су очекивани. Они настају на заводљивом споју духа времена, Константиновићеве догме и трижне логике, и, при томе, сасвим су у складу са свесрпском љубављу према прејаким речима и претеривању.

Шта нова итерација нацификације Срба значи и подразумева? На какво саморазумевање западних центара политичке, медијске и научне моћи може да рачуна?

Уз реч Сребреница, скоро по аутоматизму, иде "највећи злочин у Европи после Другог светског рата". Сребреница, у пакету са Старим сајмиштем, лоцираним са сиромашне, "неевроспке" стране бедема "тврђаве Европа", обједињује две утваре ("Другости") са којима Запад воли да верује да ништа не дели – ружни, прљави и зли Балкан и сопствену мрачну прошлост.

Други светски рат, глобална кланица чији је епицентар и мотор био на Западу, у бајци о "крају историје" је, с једне стране, измештена у праисторију и, с друге, везана за неке друге људе, "прошле Европљане". То схватање чини суштину, на Западу широко прихваћеног, саморазумевања о (сопственој) "прошлости као Другом", фикције која данас храни амнезију и, надам се само привремено и привидно, аболира и моћни Запад и његове "највише вредности". Тако у "постисторијској" конфабулацији Други светски рат – и све пре њега, и све после, зла које су Европљани чинили ван Запада, на пример у Кенији, Алжиру и Индокини – постаје случајна грешка, нешто што је, у суштини, небитно и нерепрезентативно, пука заграда светле историје модерног Запада.

Наша највећа срамота, Сребреница је вешто уметнута да поништи и замени, не само Јасеновац, већ и Аушвиц и све друге западне злочине почињене пре западноцентричне и нарцисоидне објаве "краја историје". Бојим се да не вреди губити време на чињенице и логику – моћ ради оно што моћ жели. Зато, док су нам пре седамдесетак година Савом из Јасеновца стизали лешеви, међу којима су најбројнији били српски, данас случајни Срби и њихови западни спонзори покушавају да реком која извире у ЕУ у Београд прошверцују не само Јасеновац већ и сабрано западно зло.

Београд је у заводљивим наративима "научне" и медијске историографије савремености конструисан као савршена локација за европски резервоар зла. Ако ико на Западу посумња, овде ће се увек наћи неко ко ће својим "аутентичним" гласом инсајдера бити спреман и вољан да одагна сумњу. Скоро свакодневно се могу чути упозорења следбеника Коснтантиновићевог мрачног пророчанства, нестрпљивих трагача за знацима времена и неуморних видиоца буђења неуништивог, геноцидног "српског зла" после краће постмилошевићесвке дремке.

На пример, професор Филип Ејдус је поводом забране одржавање Параде поноса, 30. септембра 2011. године твитовао "Вајмарска Србија је на коленима. На наредним изборима фаворити су црква и пивница." Али, уместо понижене и подељене цркве и оклеветане српске пивнице, на изборима 2012. су победили Прајд и добра немачка пивница, дизајнирана по денацификованом укусу Ангеле Меркел.

Истини за вољу, у Другој Србији има и оних за које европски мрак не станује смо у Србији и којима су естетика и елеганција јако важне. Они не верују да су браћа Хрвати "европеизовани" и да се балканско зло може свети на источну, већински православну половину такозваног Западног Балкан: "То што су хрватски нацисти били примитивно брутални у поређењу са немачким нацистима говори о разлици између средњоевропске и балканске културе. Мртвима је свеједно како су убијени, али људској раси није. Док се сви заједно не решимо нашег највећег проблема – примитивизма – нећемо као регион кренути напред.”

Признајем, високотехнолошко убијање у гасним коморама (и камионима) је много мање мусаво од стрељања и клања камама. Нажалост, и неупоредиво ефикасније. У примитивним ратовима на Папуи Новој Гвинеји убијање престаје убрзо пошто падне прве жртва. Модерним Европљаним је требало неколико десетина милиона лешева пре него што су 1945. године зауставили своју цивилизовану кланицу. Биће да је данас људе легитимо уоквиравати као примитивне дивљаке и звери – када имају беле кожу и када сте, као, на пример, професор Растислав Динић, тако питоми и модерни неким случајем рођени међу њима.

Турбомодерни и ефикасни Немци су се једини питали и у фабрици смрти на земунској обали Саве. Лажно, посрбљено Старо сајмиште је потребно би се (ауто)расистичка фантазија о наводно хроничном и неизлечивом, геноцидном српском злу урезала у ткиво Београда. Ово стратиште случајни Срби данас нуде као главни адут, "потврду" и "подсећање" да је у нашем главном граду право "срце таме" – оне наводно најгушће, паланчке, која се опире историји и цивилизацији у западноцентричној једнини.

Зато, нажалост, на левој обали Саве не треба само да буде уређен и достојно обележен један спомен-комплекс тешко појмљивог страдања. Уз сећање и подсећање, другосрпска некрополитика покушава да подметне и сервира нешто што је злокобно и недопустиво – сведочанство о неуништивим "српском нацизму" и упечатљиво упозорење свакоме ко овде дође да треба што пре да оде, или бар размисли у какву црну рупу човечанства је стигао. Доминатни наратив о Балкану и Србима, "најгорим момцима", јесте такав и толико хегемон да ће, највероватније, многи меморијални комплекс на месту метастазираног немачког зла "инстиктивно" приписати нама.

Не чуди да је и ДW добио место у некрополитичкој офанзиви на Београд, која је интезивирана на Дан сећања не жртве холокауста. Он се обележава од 2005. године – и поклопио се са једним мало старијим датумом. Српска православна црква 27. јануара обележава дан смрти свог оснивача, али то је и "црвено слово" које наши неуморни нацификатори, као што је Петар Луковић, воле да обележе помињањем "симфоније политике крви и тла и светосавског клерофашизма".

Иза коинциденције којој многи константиновићевци не могу да одоле – и глобалног повода насталог као производ немачке историје, који је искористио и "срспки" ДW – сместили су се и дубоко укорењена бриселско-вашингтонско-берлинска схватања да Србија никада не може бити довољно мала, слаба и "нацификована" да би била безопасна. Зато, поред (сребреничким) геноцидом, на Србију, слабу али прејаку и превелику чак и за своје добро, треба ударити и (јеврејским) холокаустом.

У пригодном тексту (није реч о Савиндану), који је ДW објавио под насловом "Заборављена страдања" и са поднасловима "Уместо споменика – тржни центри", "Меморијални комплекс на чекању" и "Ново лице фашизма", новинарка Сања Клајић је изабрала да нас подсети да "на месту где је била логорска болница, СНС је разапео велики банер". Њен главни саговорник, Латинкин историчар Милован Писари, рекао је да су "у Србији данас јачи неки други расизми – према Ромима и Албанцима, а фашистичка идеологија препознатљива у дневној политици". Иако овде види "искру антисемитизма", па и "поновно отварање пута ка томе", ваљда свестан да говори за медиј који у називу има "дојче", Писари нас није сместио у Немачку 1932. године већ је био мало милостивији и нашли смо се у Италији једанаест година раније.

Ипак, не бих се изненадио да неко од Писаријевих другосрпских колега, ангажованих историчара, ускоро "докаже" да је Недићева Србија била независнија не само од НДХ и постпетоктобарске Србије већ и од Северне Кореје – и да Драгољуб Ј. Петровић једно такво "откриће" стави на насловну страну свог необично еротизованог медија, у коме се на последњој страни сваки дан неко набија и врти на Басарином вечно гладном, црвеном њежнику. Свашта може да исконструише активистичка наука, нарочито данас, у свом постмодернистичком издању.

И новинари имају важну улогу, нарочито када функционишу као "корисни идиоти" – који могу бити и фанатстично и срамно мало плаћени. Не знам колико се зарађује на ДW – надам се бар да не живе, попут Тамаре Скрозе, као "полупросјаци" и "бело робље", али колеге су ударнички обарадиле "ревизију Другог светског рата" у Србији. Наравно, ту не мисле на ревизију о којој говори овај текст.

Нашли су времена и да делују на друштвеним мрежама, нажалост у складу са схватањем да историја почиње негде почетком деведесетих – после обајаве краја историје. Иако смо одавно постали сведоци хаотичног краја "краја историје", чини се да је Фукујамина заводљива заблуда прошле јесени охрабрила Немању Рујевића, који поред ДW пише и за Време, да меру српских политичких неуспеха и инфериорности илуструје твитовима "Број градских четврти порушених ноћу током њихове владавине док се полиција правила мртва: СПД: 0 СНС: 1" и "Главни коалициони партнери у последње четири године: СПД: Ангела Меркел СНС: Ивица Дачић".

Колико год да је неувиђавно и бесмислено поредити српске и немачке странке, имам емпатију за солипсизам колеге Рујевића. Могу да уважим и његову слабовидост за немачку урбану деструкцију – која је само на простору Савамале неупоредиво већа од оне коју су починили Вучићеви "фантоми". Далеко су и 1941. година и Рујовићев удобни Бон. Али, не могу да схватим да нова нада Времена, звезда "српског" Дојче велеа и неуморни Твитер борац не види да је у Србији "главни коалициони партнер" и СПД-а и Ангеле Меркел – Александар Вучић, све у пакету са Ивицом.

Иако је Рујевић сам себе на Твитеру назвао "Страни плаћеник", прилично сам сигуран да није. Колико год да је плаћен, његов аутооријентализам делује спонтано, свакодневно и банално – али то не значи да је по себи мање опасан од освешћеног, малигног ауторасизма Петра Луковића. Оба легитимишу аутошовинистичке испаде и прихрањују опаке шовинизме у редовима наших комшија.

Ресурсе на које се ослањају није тешко препознати. Све бројнији домаћи предузетници и волонтери деконтаминације су јако слаби на неочекивано поетичну логику Михаља Кертеса, најбољег Милошевићевог Мађара. У константиновићевским обрадама, које су постале и научне и активистичке и свакодневне и озбиљне и таблоидне, бројни солисти и хор другосрпских "девојчица" упорно поручују свима који желе да слушају – ако се ја као Српкиња бојим Срба, зашто се и ви не бојите Срба?

Многима овде није лако да гледају у непријатеља у огледалу, па вредно конструишу или фалисфикују различите личне изузетности, профињени добар укус и знаке које сигнализирају неприпадање и сопствену искорењеност. Уосталом, њихов "свети Сава", оснивач грађанистичке цркве, јесте човек који је – како је истакнуто и у реклами за минуциозну хагиографију из пера Радивоја Цветићанина, којој би, истини за вољу, више пристајао наслов "Радомир Бекетов. Хроника" – "проговорио прво на француском, па на српском језику".

Константиновић, оригинални "неукорењени", случајни Србин, учинио је да овде – чак и за многе од оних који нису ни чули за његову болно досадну, елитистичку философију – антифашиста и антисрбин постану синоними. Одатле, што је много страшније, није дугачак пут до схватања да су Србин и нациста синоними.

А где су ту Немци? Иако се српски сервис Дојче велеа пита "Ко је за Србију победио, четници или партизани?", мислим да овај јефтини покушај ревизионизма у потпуности маши мету. Можда не онако како би то желела другосрпска принцеза престолонаследница Дубравка Стојановић, али мени се данас чини да су овде победили Немци. Питање колико је то победа "за Србију" може да послужи и као лакмус тест нечије припадности "првој" или "другој" Србији.

Ипак, остало је још неколико препрека пре него што буде могуће прогласити успех "Девете офанзиве". Другосрпски оптимисти се, с разлогом, хране схватањем, једним од ретких које уједињује вишеструко расцепљену земљу, да је све немачко најбоље. За очекивати је да су "врх врхова" и њихови локални играчи. Уосталом, Немци су толико добро организовали и извели оригинални геноцид да сумњем да ће ико успети да достигне тај највиши од свих "европских стандарда".

Знао је за немачке квалитете и мој деда Пера – који није марио ни за Светог Саву ни за његову цркву – и пре свог, тада честог, фаталног искуства бројних српских антифашиста, жртава Немаца. На њих овде мало ко помисли 27. јануара када говори о холокаусту. Њихове судбине је "Философијом паланке" избрисао ружни аутоколонијални ум Радомира Константиновића, палог светитеља и просветитеља све бројније случајне Србије. Нажлост, она се – да парфразирам најпознатију паролу овог философа канцерогене мржње према нашим коренима – не мири са Србијом.



7 КОМЕНТАРА

  1. Одличан текст!

    Српски народ је поднио највећу жртву, па тек далеко иза хрватских и муслиманских усташа из оног и овог рата се може везати за термине нацизам и геноцид, мада је било и доста изрода који су осрамотили своје часне претке и потомке, али и све сународнике.

    Истина, кад човјек сагледа колики наших сународника продаше вјеру за вечеру, прелазише некад на ислам ради повластица, па одричући се вјере ради комунистичких бенефиција, па онда колико их данас свакодневно претрчава из странке у странку (неки по више пута) ради задовољења личних интереса и задовољења анималних порива, издајући људе који су им дали повјерење, јасно нам је ко смо у цјелини. Поготово што смо рекордери по броју теофила, бурсаћа, пухова и сличних ситноинтересних појединаца вољних да се проституишу.

    1. Hoces reci sve govna?

      Nesto ne stima,po tvome ogromna vecina govna a vas pravednih sve manje i manje.Da nije obratno?

    2. Лијепо да сте прочитали, али не знам зашто коментаришете по повратку из кафане. Каква црна већина?! Па ти тупани вјерују и да су Амери корачали по Мјесецу.

Оставите одговор