Франсоа Оланд у очима њемачке јавности

Недавни сукоб њeмачке канцеларке Ангеле Меркел и француског кандидата Франсое Оланда око економске будућности ЕУ заоштрили су односе Њемачке и Француске.  Пише: Стефан Драгичевић Док је канцеларка за оштре мјере штедње (кроз предложени фискални пакт – Меркози), Оланд се залаже за нова задуживања која ће бити усмјерена  на обнављање француске националне привреде и отварања нових […]

среда, мај 2, 2012 / 07:24

Недавни сукоб њeмачке канцеларке Ангеле Меркел и француског кандидата Франсое Оланда око економске будућности ЕУ заоштрили су односе Њемачке и Француске.

 Пише: Стефан Драгичевић

Док је канцеларка за оштре мјере штедње (кроз предложени фискални пакт – Меркози), Оланд се залаже за нова задуживања која ће бити усмјерена  на обнављање француске националне привреде и отварања нових радних мјеста. 

 

Поставља се ту једно логично питање. Како се задужењима стварају радна мјеста и побољшава развој привреде? Није ли задуживање за привреду и радна мјеста краткорочни пласман (вјештачко дисање) које ће Французи и француска привреда кад-тад морати вратити уз одређену камату? Калико год неко због својих политичких и идеолошких путева желио да поједине елементе примјени у пракси, неминовно ће зато морати да се пита цијели државни врх, а не само појединац. Оланд је социјалиста и потпуно је дегутантно да он износи тврдње о задуживању који укључује и његов приједлог о оснивању европске инвестиционе банке.

Он на тај начин диже кредибилитет свом предсједничком опоненту – Николи Саркозију који је јасно ставио до знања, да оштре мјере фискалне политике морају да се примјене ако се жели стабилност Европе у времену економске и социјалне нестабилности. У појединим политичким наступима Оланд дјелује као окорели конзервативац коме је идеал Шарл де Гол примјењујући стратегију „националне државе без савеза и заједничких држава“. То најбоље потврђује његова прекључерашња изјава: „Њемачка не одлучује у име Европе. Француски народ је другачије одлучио него што се Берлин надао.“  На овај начин он је директно упро прстом у Њемачку као главној држави ЕУ покушавајући да своју политику афирмише кроз мало конзервативну, мало љевичарску политику чиме додатно охрабрује своје бирачко тјело. Но не треба све схватити само као јачање његовог бирачког тјела јер Оланд у другом кругу предсједничких избора жели да привуче бираче ултра десног Националног фронта Марин ле Пен који ће бити тас на ваги који ће одлучити будућег предсједника Француске и новог домаћина Јелисејске палате.

Афирмација лијевог блока у конзервативној већини

Ако узмемо у обзир да најзначаније државе у западној Европи имају конзервативне Владе (Њемачка, Шпанија, В. Британија) онда не чуди зашто се овај лијеви блок жели афирмисати кроз све видове избора и политичких поена. Међутим, какво би понашање било између званичног Берлина и Париза (релација конзервативаца и социјалиста) када се двије круцијалне особе не слажу око виталних питања за очување ЕУ? Оланду се не свиђа та доминација Њемаца, што у старту може да изазове политичке сукобе двије најмоћније државе ЕУ, што ни сама Меркелова, неки дан, није негирала, фингирајући првенствено на фискалном пакту кога су ратификовале двије државе у дубокој економској кризи – Грчка и Португал, а Ирска ће одлуку донијети на референдуму 31. маја.

Међутим, када је конкретно ријеч о фискалном пакту треба имати на уму да су због њега пале 8 европских влада (чланица ЕУ), а да су социјалне тензије све веће и неизвјесније, нарочито у Шпанији у којој су раднички синдикати на ногама. Грчку је ту сувишно и помињати јер тамо нема дана а да неки организовани раднички покрети се не сукобљавају са полицијом и осталим безбједносним структурама.

Суштински концепт око кога се Оланд (Ако побједи на изборима у другом кругу) мора договорити са канцеларком Меркел јесте фискална и монетарна одрживост ЕУ, јер у случају да Оланд разбије договорени фискални оквир, настави да тражи додатну либерализацију тржишта уз што мање уплитања државе, настави да поткопава конзервативце широм Европе, неминовно ће морати да своју политичку партију и идеологију афирмише у другом правцу.  Уопште се не треба изненадити да ће Оланд радити на реформи националне привреде гдје ће смањивањем француског учешћа у фондовима ЕУ додатно конфронтирати уједињену Европу против Француске, а ту је неизбјежан сукоб са Евромском комисијом (ЕК).  

 

Ако Француска не буде давала јасне смјерове у ком правцу она види развој европског тржишта, онда је дефинитивно посреди политика која се проводи технички садржана у окретању националној привреди, а мање заједничким улагањима у фондове, институте, институције саме ЕУ.

Меркелова иницијатива да се „штедњом обезбјеђује раст у будућем периоду“ очигледно да није ни у самој потсвјести Франсое Оланда јер је он јасно ставио до знања, да оснивањем европске инвестиционе банке очекује широке и повољне субвенције за привредне активности француских предузећа.

Могућности сарадње конзервативног и лијевог блока у Европи

Колико је заправо могућа сарадња конзервативног и лијевког блока у Европи? На примјеру холандске Владе (која је пала прије неколико дана) у којој је сједио и ултра десничар Герт Вилдерс све довољно говори о том неодрживом концепту. Оно што многи у Европи не желе да прихвате као тачну тезу, јесте, да је скоро цјела Европа мање-више конзервативна. Не због чињенице да највеће и најважније државе Европе имају конзервативце на власти, већ због историјског наслијеђа који је у Европи јако богат. Не искључујем могућност сарадње Меркелове и Оланда у наредном периоду (Послије избора у Француској), али то сигурно неће бити онај однос који су имали Никола Саркози и њемачка канцеларка, због које су у јавности проглашени за дуго Меркози.

Садашња Европа по свим питањима се полако али сигурно креће ка јачању десног центра и ако се такав тренд настави у блиској будућности, можемо очекивати потпуно превласт десничара на старом континенту.

Фискални пакт (суштина приједлога) – Меркози

Подразумјева оштре мјере штедње, а у случају непоштовања потписница слиједе казне из Брисела. Овај својеврсни пакт назван је „бич из Брисела“. Ниједна чланица ЕУ не смије да има буџетски дефицит већи од 3 одсто, нити 60 посто јавног дуга учешћа БДП-а државе чланице. Овај приједлог треба увести у посебне законске оквире као и уставне механизме свих оних који су потписали фискални пакт. Фискални пакт једино нису потписале В. Британија и Чешка.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *