Марија Милић

Марија Милић: Дјецо, школа почиње 7. октобра!

Апсолутни морални суноврат и подјела народа, па и Срба само, на ”ове и оне/наше и ваше/патриоте и издајнике” најтежа је нуспојава тренутне политике у Републици Српској.

недеља, август 26, 2018 / 19:51

Ако је намјерно, онда је катастрофа. А ако је случајно, па ником ништа, е онда је баш, баш катастрофа.

Добра и власти наклоњена статистика о оволико посто, онолико посто, сасвим згођушно звучи, али тек кад се извуче из контекста. Истина, уз та општенародна доброчинства власти од неколико марака, шаљу се и сасвим супротне поруке. Па то онда, кроз дневнике и вијести, постане сасвим, сасвим конфузно. Нереално је, и човјек, као у цртаном филму застане, почеше се по глави и покуша да размисли – мајку му, како је могуће истовремено бити никад угроженији, а никад стабилнији.

Што би рекли маркетиншки стручњаци, ови што воле енглески и сленг, порука и није баш најбоље ”искомуницирана”. А на српском би рекли – живота ми, ја не разумијем.

Подијелили су нас у двије групе. И то још на оним протестима 2016. Сви који тог маја нису запјевали на Тргу Крајине аутоматски су, на контрапротесту, проглашени издајницима. И зато смо данас гдје јесмо.

Стварна истина је, исто недовољно ”искомуницирана”, да нас у Српској ни нормалним бројем више нема. На званичној страници Завода за статистику Републике Српске и у резултатима званичног пописа из 2013. (ако знаш да читаш) лијепо пише – Срби у Републици Српској су прије пет година спали на мало мање од 900.000 (словом: деветстохиљадица).

Господо драга, патриотски искомуницирана, нема нас више ни милион. И ту шаку јада спали смо да дијелимо на тобоже патриоте и тобоже издајнике.

Прочитах некидан, у нечијој фејсбук објави, да су се у Бањалуци комшије у улазу потукле током преноса сједнице Народне скупштине Републике Српске. И то прије  поднева, прије прве паузе, док су у вијестима јавног сервиса Српске ови из опозиције још били издајници. Не упитах овог што је то објавио на фејсбуку шта се десило послије подне. Послије патетичних наступа владајућих шефова о наводно напрасном свесрпском јединству, мада је неспорно јединство, ем што је и логично, и у гласању о томе најављено још давно.

Прије пет година смо схватили да нас нема ни милион. За седам дана почиње школа и биће лако израчунати колико је столица још остало празно.

Не волим приче о одласцима. Не волим патетику. Не волим кад је туђа несрећа или, пак, срећа неком трећем некакав политички аргумент. Али, ево, Република Српска је прије шест дана заувијек остала без још једне, цијеле породице. Њен најмањи, пети члан је у мојој кући најбољи и најдражи комшија и, ето муке, и најбољи другар из разреда. Не ваља, никако не ваља.

Читам синоћ, пишу на том фејсбуку свашта, и један Матија из Бањалуке од септембра остаје без троје другара из разреда.

Било је мучно у понедјељак гледати то посљедње играње иза зграде. И цртеж на поклон са љуљашком и два дјечака у висини. Нисам сигурна тачно јесу ли отишле патриоте или издајници, али су заједничке фотографије (без рамова јер су тешки) већ слетиле у Америку.

Али, доста патетике. Доста суза. У сваком злу има и неко добро. Неће бити потребе да правимо нове школе, ионако смо кукали да су нам ове претрпане.

Ово што већ имамо, лијепо ушминкамо. И Бог да нас види.

Као у случају ОШ ”Вук Стефановић Караџић”. Цигле су спремне, радника поподне ни на видику нема, али нема ни потребе. Иза цигли лијепо пише да је рок за завршетак радова 5. октобар.

Јер, логично, као и сваке године, школа почиње 7. октобра.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *