Турска већ пола вијека куца на врата Европске уније

Турска је обиљежила тужну 50. годишњицу чучања пред вратима Европе, мада поједини оптимисти вјерују да ће споразум између Турске и ЕУ о нафтоводу Набуко, убрзати напоре Анкаре да уђе блок, без обзира што је ЕУ опрезна и уздржана, чак и када је један мали Исланд у питању. Пријем Турске у ЕУ, значио би најбитнију прекретницу […]

понедељак, август 3, 2009 / 14:53

Турска је обиљежила тужну 50. годишњицу чучања пред вратима Европе, мада поједини оптимисти вјерују да ће споразум између Турске и ЕУ о нафтоводу Набуко, убрзати напоре Анкаре да уђе блок, без обзира што је ЕУ опрезна и уздржана, чак и када је један мали Исланд у питању.

Пријем Турске у ЕУ, значио би најбитнију прекретницу у досадашњој историји овог савеза, будући да би значно промијенила њене темељне постулате, те довела до огромног мигрантског вала, који би узроковали економске и социорелигијске промјене. Претежна количина грађана и политичара у ЕУ, није још увијек спремна на овакав корак.

Турска, евроазијска земља од 74 милиона људи, поднијела је 31. јула 1959. године прву апликацију за чланство у блоку, односно тадашњој Европској економској заједници, која је тада бројала шест чланова.

Тог дана турски премијер, Аднан Мендерес, поднио је прву партнерску апликацију за учлањење у економски блок, који је основан двије године раније, а у чији састав су улазиле Белгија, Француска, Њемачка, Италија, Луксембург и Холандија.

Анкара је поднијела захтјев прије неких других земаља, које су сада европске силе као што су Британија и Шпанија, али цијели процес кренуо је "мртвачким темпом", што је изазвало сумње око коначне сврхе узајамног партнерства и контаката Турске и Европе.

Европска економска заједница прво је одбила захтјев, затим 1963. године двије стране усвојиле су уговор о придруживању, у коме се помиње могућност чланства за Турску.

Међутим, било је потребно скоро 40 година да Анкара добије формални статус кандидата и још шест година да покрене званичне преговоре за чланство 2005. године.

"Наша земља више нема толеранције да губи вријеме", рекао је је главни турски преговарач за чланство у ЕУ, Егемен Багис, у саопштењу поводом годишњице које се, како је рекао, земља сјећа, истичући да то није повод за славље.

Он је ипак изразио ријешеност земље да не одустане.

"Морамо да научимо лекције прошлости, преузмемо одговорност и постигнемо пуноправно чланство што је прије могуће", рекао је Багис.

Након четири године приступних преговора, Турска је отворила 11 од 35 поглавља различих области дјеловања, које је у правном смислу потребно ускладити са прописима ЕУ прије сваког чланства.

Цијели процес је успорен због ситуације око острва Кипар, а све земље чланице морају дати формално одобрење за постигнути напредак поједине земље.

Спор двије земље траје од турске инвазије на острво 1974. године, пет дана након пуча Грка за припајање Грчкој. Турска војска заузела је сјеверни дио острва и Турска је једина земља која је признала државу кипарских Турака.

ЕУ одлучила је 2006. године да блокира осам преговарачких области због неуспјеха Анкаре да испуни своје обавезе у вези са Кипром, посебно турско одбијање приступа кипарским бродовима и авионима турским лукама и ваздушном простору.

Никозија је недавно одбила да да зелено свјетло за затварање енергетског поглавља због потеза Анкаре усмјерених против напора Кипра да експлоатише енергетске изворе код јужних обала острва.

Оно што је иронично је да се Турска сматра кључним играчем у будућој енергетској сарадњи која би могла умањити зависност блока од Русије.

У јулу је потписан међувладин споразум између Турске, Румуније, Бугарске, Мађарске и Аустрије о градњи гасовода Набуко.

Овај пројекат, који подржавају и ЕУ и САД, треба да повећа ресурсе гаса и путеве испоруке Европи од Ерзурума у Турској до Баумгартена у Аустрији.

Иако се ово види као шанса за бржи улазак Анкаре у блок турски званичници нису оптимисти.

"ЕУ интензивно тргује са многим земљама, али блок ниједној од тих земаља не даје наду за чланство. Мислим да је погрешно директно повезивати Набуко и ЕУ", рекао је Емре Исери, професор на Универзитету Кадир Хас.

Званичници ЕУ одбијају признати да је један од главних разлога одуговлачења и неентузијазма приликом примања у савез нових чланица из Југоисточне Европе, тај што у овим земљама постоји значајан број становништва муслиманске вјероисповјести, који понегдје (као у Албанији) чине и већину становништва.

Европа се боји нарушавања овог крхког баланса, те иде против своје декларативне секуларистичке и космополитске политике, у случају Турске, ево већ пола вијека.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *