Тегелтија: Одбићемо ММФ, јер нам услови не одговарају

Министар финансија Републике Српске Зоран Тегелтија сматра да неће бити аранжмана са Међународним монетарним фондом /ММФ/, јер услови које поставља та међународна финансијска институција нису реални и стварни. Тегелтија је рекао да не постоји неспоразум са ММФ-ом о питању политика које треба да се проведу, већ да је неспоразум са становишта рокова које тражи ММФ, […]

уторак, март 11, 2014 / 20:16

Министар финансија Републике Српске Зоран Тегелтија сматра да неће бити аранжмана са Међународним монетарним фондом /ММФ/, јер услови које поставља та међународна финансијска институција нису реални и стварни.

Тегелтија је рекао да не постоји неспоразум са ММФ-ом о питању политика које треба да се проведу, већ да је неспоразум са становишта рокова које тражи ММФ, а који не зависе од Српске.

"Они једноствано желе да нас блокирају и да зависимо од тога да ли ће парламент БиХ донијети закон о акцизама или га неће донијети. У овом тренутку је блокада у раду парламента БиХ и ми нисмо спремни да будемо у неком аранжману за које нисмо сигурни да ли ће се наставити или неће", изјавио је Тегелтија новинарима у Бањалуци.

Он је подсјетио да су планирана буџетска средства од ММФ-а од 66 милиона КМ и да ће, ако не буде аранжмана са ММФ-ом, та средства бити тражена од финансијских институција.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ajde nek je neko strancima rekao NE! Da ne budemo kao ova opozicija koja im je banke prodavala za euro ili što su sproveli privatizaciju po planu MMF-a i sjebali nam ekonomiju!

  2. Ако су продаване за један еуро, па и један је један, али зато овај СНСД режим купује за 30 милиона једну банку, гдје је ту логика.

  3. Neće uzeti od MMF-a ali će zato uzeti od drugih bankarskih pljačkaških institucija,neću uzeti od Rokfelera ali ću zato uzeti od njegovog prijatelja Rotšilda.Morate shvatiti da Tegeltija nije nikakav heroj.

  4. znači, zarad socijalnog mira će se zadužiti u Unicreditu po 6%, umjesto kod MMF po 1,8%. ali, Unicredit ne traži donošenje zakona o radu (u izbornoj godini) B-)

    ali, neka smo im rekli ne.

    bravo squalp B-)

  5. inspektore Božiću svi znaju da ri rekao “dobro je što imamo MMF”.
    https://www.youtube.com/watch?v=S9dXa0DKFbE

    o oni ne mogu pre izbora da donesu robovlastnički zakon o radu. Šta ima MMF da se meša da traži donošenje zakona.
    Tako vam i treba, država je htela da živi parazitski, da troši a da se en bavi privredom, da rasporda privredu, pa kad ni od raspodate privrede i proridnih resursa nije bilo dovoljno para za rasipništvo onda se posegnulo za MMF-om.
    Oslobodite se MMF-a ko Mađarska, ko Argentina, ako budete nastavljali sa podrzaenm kretita oko ovih najvnoihih 300 miliona KM nikad nećete vrati kredit.
    Da bi se vratio kretit mora se prestati sa daljim zaduživanjem.
    STOP ZADUŽIVANJU KOD MMF-a, POČENITE DA RADITE.
    http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica
    http://supertramp11.files.wordpress.com/2013/03/john-perkins-ispovest-ekonomskog-ubice.pdf
    http://www.scribd.com/doc/156202163/Globalizacija-siromastva-17
    Kada misija MMF-a dodje u neku zemlju i zahteva ukidanje drustvenih i ekonomskih institucija kao preduslov za dodeljivanje zajmova, ovo je veoma slicno fizickom razaranju koje je prouzrokovalo NATO bombardovanje. MMF ce da naredi zatvaranje bolnica, skola i fabrika. To je, dakako mnogo efikasnije nego bombardovanje tih istih skola, bolnica i fabrika – kao sto je uradnjeno u Jugoslaviji – ali rezultat je u svakom slucaju isti: unistenje zemlje.
    MMF je napisao nesto sto se zove Multilateralni Dogovor o Investicijama [MAI] – to je najsveobuhvatniji ugovor o investicijama, Potpisivanje vodi provrednoj propasti zemlje. U stvari, rat je jednostavno MAI kada nista drugo vise ne preostaje.

    One drzave koje prihvate MMF, kao npr. Bugarska i Rumunija, nece biti mbombardovane, ali su umesto toga unistene potpisom pera. U Bugarskoj je MMF primenio drasticne reforme, tzv. «MMF medicinu», koja je unistila socijalne prilike – penzije su gotovo ukinute, fabrike zatvorene, jeftini gotovi proizvodi se prodaju budzasto, besplatna medicinska nega i javni prevoz se ukidaju, itd.

    Ne desava se to samo u zoni operacija NATO. Isto se dogadja i u srednjoj Aziji i na Kavkazu. Ruku pod ruku sa uspostavljanjem reformi i programa privatizacije MMF-a i Svetske Banke, vidimo NATO i operacije CIA-e. Gospodari rata ekonomske uprave saradjuju jedni s drugima na globalnoj sceni.

    Trenutno se mnoge zemlje «omeksavaju» za prodor putem lokalnih ratova, koje otvoreno i tajno finansira zapadna elita. OVK je samo jedan primer pobunjenickog pokreta koji se finansira izvana. Ovakve sukobe vidite svuda gde se nalaze strateski naftovodi i vrlo cesto su vezani za trgovinu drogom. To, opet ima tajne veze sa CIA-om, javno se tice NATO i sluzbene americke medjunarodne politike, i konacno vodi do MMF-a, Svetske Banke, regionalnih banaka i privatnih investitora. Sve su to karike u lancu.

    Ove medjunarodne institucije mozemo da svrstamo u kategorije. Prvo imate Ujedinjene Nacije i mirovne trupe; one igraju svoju ulogu, i istovremeno saradjuju sa NATO-om. Onda imate MMF i Svetsku Banku, kao i regionalne institucije kao sto je banka za Razvoj Azije [ADB], itd. U Evropi je to Evropska Banka za Obnovu i Razvoj. To su glavne alatke.

    Nekada rat stvara preduslove, a onda ekonomske institucije pokupe kajmak. S druge strane, nekada sam MMF radi na destabilizaciji, kao sto je bio slucaj u Indoneziji. Tada su insistirali na ukidanju finansijske podrske centralne vlade odredjenim federalnim jedinicama. To na zemlju kao sto je Indonezija, koja ima dve hiljade ostrva sa lokalnom samoupravom, ima razarajuci efekat. Radi se o geografiji, za boga miloga. Ostrva tako ostaju prepustena sama sebi. Vidite li, dakle, sta se time postize?

    Postoji verovanje da Svetska Banka ima human pristup situaciji, da pokusava da resi problem siromastva, dok ga MMF stvara. Cak se misli da izmedju dve institucije postoji sukob. To je glupost. Svetska Banka i MMF u sustini rade iste stvari; samo su im zone odgovornosti u Trecem Svetu razlicite. Na odredjeni nacin, to predstavlja jos vecu opasnost bas zato sto navodni mandat za pomoc siromasnima razoruzava protivnike. Cinjenice su jednostavne: iza obe institucije stoji Vol Strit. Njima rukovode bankari, a ne sociolozi.
    Sto je jos vaznije: mnogi ne vide vezu ove dve institucije i NATO. Veoma mali broj organizacija koje kritikuju sistem iz Breton Vudsa se protivio napadu na Jugoslaviju. Taj napad nije spomenut ni u Sijetlu, ni sada u Vasingtonu. Vodi se kampanja protiv slobodne trgovine i MMF-a, za ukidanje inostranih dugova zemalja treceg sveta, ali ne protiv rata. Ali rat i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. To je bio slucaj sa Britancima u XIX veku, kada su naterali Kineze da «slobodno» kupuju opijum, a ista lokiga vazi i sada.

    Izmedju MMF i NATO cak postoji i odredjena koordinacija. Videli ste je ne Kosovu. MMF i Svetska Banka su napravili plan za posleratnu ekonomiju Kosova, koja je podrazumevala slobodno trziste, mnogo pre samog bombardovanja. [vidi belesku #1] Vidite da saradjuju. Ako neka zemlja odbije intevenciju MMF-a, na scenu stupa NATO, ili raznorazne tajne sluzbe, i onda stvore uslove u kojima program MMF-a moze da se nametne.

    Gangsteri su u stvari alatka kapitalista. Oni ni u kom smislu ne narusavaju sistem. Gangsteri mogu lako da se iskoriste bas zato sto nisu nikome odgovorni, tako da je to mnogo jednostavnije.

    Uzmimo na primer Hasima Tacija, i recimo da on bude postavljen na celo vlade na Kosovu. Mnogo je prakticnije da se na celo drzave postavi ovakva baraba nego neki premijer koji bi bio odgovoran svojim gradjanima. A najbolja opcija je izabrana baraba, neko kao Boris Jelcin. I u Americi postoje izabrani gangsteri.

    Zasto? Zato sto je izabrane barabe mnogo lakse drzati pod kontrolom nego izabrane postene ljude. Ono sto moramo da shvatimo je da su te barabe veoma ocigledno podredjene visoj vlasti. Kada se govori o kriminalizaciji kolonije, to je neistina. Radi se o zameni teza. Nikada necete imati situaciju u kojoj su barabe stvarno na vlasti. Mozda u slucajevima onih vecih, pomalo… Tako da u stvari dolazi do redefinisanja stoa je zakonita a sta nezakonita trgovina. Nezakonita trgovina je prakticno uvek samo podredjena velikim poslovnim i finansijskim interesima.

    Važan deo svega ovoga je da MMF stvara uslove za razvoj nezakonite trgovine i pranje novca sirom sveta. Kada legalni privredni sistem kolabira pod teretom reformi MMF-a, sta vam preostaje? Siva ekonomija, kriminal. To je jasno.

    Izrael: I to podstice razvoj onih snaga koje mogu da se iskoriste za rusenje mogucih odgovornih, drzavotvornih faktora?

  6. G. Tegeltija smanjite dozivljaj jer Vasa finansijska skalamerija koju neki nazivaju I Budget je neodrziva bez eksternih fin. priliva, pa makar ih Dodik donio u koferu iz Moskve…

  7. Како лупета,а добро зна да није било кредитних средстава да већ 6 мјесеци неби било ни пензија ни буџетских плата.

  8. Inspekrotre Sinaša Božiću, uopšte nisam star, naprotiv.
    Од половице прошле (2011) године општина Угљевик и цијела Република Српска затрпане су информацијама о Рашиду Сардарову. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наш Предсједник Републике, Влада и руководство РиТЕ.
    Све то без икаквих поузданијих студија о крајњим последицама ове евентуалне инвестиције. Руководство, политичко, државно и предузећа тражи и захтијева да им се вјерује на ријеч. Народу је остало да пипа по мраку, да нагађа шта би све од овога могло да буде. А морао би, по свим правилима и закону, да буде до краја и истинито упознат како би могао да искористи своје демократско право учествовања и доношења коначне одлуке. Јер се то тиче њих и живота њихових потомака.
    Осјећајући потребу и обавезу да са своје стране допринесе расвјетљавању овог проблема, односно пружи више информација о овој инвестицији и њеним последицама општина Угљевик је од овог Института наручила „Студију оправданости изградње термоелектране три у Угљевику“. Имајући у виду значај ове и посебно овакве инвестиције за судбину грађана општине Угљевик и Републике Српске у цјелини Институт је одлучио да прије коначног завршетка Студије изађе у јавност са основним увидима у проблеме који су овдје присутни и који се покрећу у овој Студији. Циљ је да се Студија учини доступном јавности, али и да се покрећући ову врсту јавне расправе, још у току израде студије, оствари што већи утицај јавности на сам садржај Студије, као и њене крајње закључке.
    Неће се, што је сасвим природно, улазити у потпунији унутрашњи садржај Студије. Коначни закључци ће морати да сачекају њену израду. Овдје ће се покренути ред почетних и основних питања, која највише заокупљују пажњу грађана. Хоће ли заиста Рашид Сардаров градити нову термоелектрану три и отварати нови рудник? Која је, у том случају, судбина постојеће термоелектране и постојећег рудника? Шта је са изградњом термоелектране два која би требала да замијени већ увелико истрошену постојећу термоелектрану? Хоће ли Рашид Сардаров да, са изградњом своје термоелектране три, уништи постојећу термоелектрану и на тој основи да преузме постојећи рудник и цјелокупно рудно богатство овог подручја? Је ли то пут и начин приватизације цијеле Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова? Приватизација путем предаје наших рудних богатстава њему у посјед? Приватизација путем поклањања?
    У раду ће се настојати прибавити одговори на ова питања, што уједно представља основни садржај овог рада.

    Пјесма или јека

    Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.
    Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.
    И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.
    Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.
    Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.
    Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања пјесма успјеха и напретка се појачава.
    У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.
    Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.
    Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.
    Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.
    Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.
    Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.
    На интернет страници сасвим друга слика.
    Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).
    Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.
    Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.
    Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

    Полазни проблем

    Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?
    Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.
    Ту је и раширени појам отимања у економији.
    Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.
    На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.
    Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.
    Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.
    Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.
    Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.
    Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.
    Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.
    Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.
    Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.
    Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.
    План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.
    Само након око 30 мјесеци дјеловања овог плана, Херберт Хувер, раније предсједник Америке, у свом извјештају, наводи да је илузија очекивати да је 25 милиона људи у стању да преживи од пољопривреде, уколико не желимо да их „истријебимо“.
    Уплашени да би Нијемци због сиромаштва могли да оду у комунизам Американци смјењују Моргентауа и на то мјесто доводе Џорџа Маршала, који, уз услов да се уђе у НАТО додјељује Њемачкој и другим западним земљама издашне кредите и помоћи.
    Народ не може без инудстрије. Ту је суштина проблема. Због тога се Моргентауов план показао тако успјешним. Деиндустријализација је основни принцип и основна снага економског и биолошког уништења једног народа. Оставити народ без индустрије, одузети му је, разрушити је на било који начин и народ је мртав.
    Сва наша специфичност је што ми проводима геноцид над властитим народом, уништавамо сами себе. Уништава нас наша политичка елита која „пуца од патриотизма“ тако што пристаје на погубну приватизацију која уништава индустрију. А деиндустријализација је, зна се, најпоузданији начин биолошког уништења народа. Једна је ствар пристати на овакву приватизацију због власти. Много горе од тога је упорно је проводити иако све говори о њеној погубности. То је већ дјело са умишљајем.
    Упоредо са овим првим кораком који на жалост траје већ 15 година (од када је на власти ова власт) и на којем се упорно истрајава, вјероватно до потпуног уништења индустрије и привреде, придружује му се и други корак, који је подједнако разоран метод нашег самоуништења. Ријеч је о незаустављивом прекомјерном задуживању. Иако то по својим разорним последицама има све облике велеиздаје, масовног убијања људи сиромаштвом, влада је упорна и не одустаје од нових и све већих опаснијих задуживања.
    Основно оружје варања народа је дошло из Брисела. Да би се лакше заробљавало путем задуживања Брисел је прописао начин обрачуна друштвеног производа у којем се и туђе урачунава као своје. У рачун нашег богатства тако улазе примљени кредити и вриједност туђих производа код нас. Туђе као своје представља суштину варања народа. Варање као начин опстанка на власти. Када се туђе урачуна као своје никада није могуће бити презадужен. Што горе то боље. Што је више туђег, што је више кредита и туђих роба, наше статистичко богатство је у порасту. На тој основи Влада нас непрекидно убјеђује, заправо вара, о нашој ниској задужености од свега 40 % учешћа кредита у бруто друштвеном производу. У стварности, када се одузму иностране вриједности и останемо само на властитим, оно што је наших руку дјело, наши дугови су око шест пута већи од нашег националног бруто друштвеног производа. Зарадити 1 КМ, а бити дужан 6 КМ, и Влада тврди да нисмо презадужени.
    То је стање дубоке задужености у које смо доспјели, а које се од народа упорно прикрива. Огромно сиромаштво које на жалост тек предстоји, у којег улазимо, доказ је величине колонијалног ропства у којег смо запали и у којем правцу се упорно крећемо. И поново, то нам чини наша Влада прекомјерно се задужујући и варајући народ да то није истина.
    Упоредо са тим дјелује и трећи корак, односно трећи метод нашег колонијалног заробљавања. Снага нашег колонијалног пропадања је у здруженом дјеловању сва три облика: уништење индустрије, задуживање и предају природних добара странцима. То је углавном опште правило које се и овдје понавља. Осиромашити до степена немогућности враћања кредита, а онда предавати, продавати оно што је највредније.
    То снажно обара цијену природних богатстава која се предају странцима било због немогућности враћања кредита или притиска огромне незапослености. Пружање прилике и за најмалобројнија запослења доводи до спремности да се она чак и бесплатно уступе.
    Са уступањем природних добара странцима, као завршног облика наше колонизације већ смо далеко одмакли. Превалили смо значајан дио пута. Могло би се рећи да смо при самом његовом крају. Значајан број малих хидроелектрана, подземних вода, бања и слично које су издате под концесију говори о ширини процеса. Ту су и рудници Станари, а вјероватно и Гацко. Посебно се то односи на најављено формирање заједничког предузећа са Нијемцима за изградњу хидроелектрана на Дрини.
    Сви подаци говоре да смо већ дубоко у колонијалном односно да посједујемо сва битна обиљежја колонијалног друштва. Ово што се сада догађа са предајом приодним богатстава странцима спада у завршне радове.

    Угљевик – модел домаћег колонијализма

    Општа повољна основа колонијализма је раширено сиромаштво, масовна незапосленост, одсуство властите привреде и висока задуженост. То је уједно повољна основа и за ширење колонијализма на подручју природних богатстава, њихово запосједање. Ту је од посебног значаја и социјална раслојеност друштва – мали слој екстремно богатих који су веома похлепни за даље богаћење и раширена маса сиромашних, по могућности екстремно сиромашних. Тада су услови колонијалног запосједања природних богатстава веома повољни.
    Уколико се малој групи екстремно богатих пруже увјерења о могућностима додатног богаћења и трајнијег останка на власти, добива се њихова подршка и спремност да са своје стране пруже помоћ у преузимању природних богатстава. Тада је могуће реализовати основни принцип колонијализма садржан у расподјели добити. До 10 % домаћој власти, а 90 % себи, већ је устаљен модел расподјеле. То је устаљени модел колонизације природних богатстава. Ових 10 % профита који се уступа домаћој власти представља веома рационалан улог. На основу тога, домаћа власт држи народ у покорности. Странци тада не морају да много брину за властиту сигурност, за сигурност извлачења богатства. Да би добила свој дио домаћа власт мора да обезбједи несметану исплату странцима. Због тога је домаћа власт тако окрутна према свом становништву мотрећи на њега и онемогућавајућу му било какву врсту отпора. Сваки покушај се веома оштро кажњава.
    Гради се модел државе са апсолутном власти. Све институције, па и судство, су под снажним утицајем политике. Остварује се политички модел непрекидног останка на власти. Па и онда када се привидно организују избори, водећа странка опстаје на власти, без обзира на народ, степен његовог уништења и незадовољства које владе.
    То се углавном чини поступком кадровске пирамиде. Размјештањем својих кадрова по вертикали они, да би опстали на постојећим позицијама, успијевају да разним методама, уцјенама, присилама, подмићивањем и слично увијек оствари изборну побједу. Ту им великим дијелом помаже новац којег добивају.
    Функционисање државе се своди на најмању могућу мјеру. Новац који стиже од странаца углавном служи за задовољење потреба уског политичког круга и минималног рада Владе. Привреде скоро да и нема. Народ је у пољопривреди, ситном занатству или индивидуалном предузетништву. Социјалних помоћи скоро да и нема. Нема ни неких значајнијих друштвених давања (образовање, здравство, култура, пензије и слично). Народ живи у крајњем сиромаштву, а узак круг олигарха ужива у огромном богатству које пристиже од странаца.
    Организациони модел колонијалног запосједања природних богатстава данас углавном иде преко организације заједничких предузећа. Узимање под концесију скоро да представља застарио метод.
    Скоро да су све предности на страни организације заједничких предузећа. Вријеме експлатације природних богатстава није ограничено. Оно траје бесконачно, до исцрпљења. Губи се утисак страног присуства. Ту је партнерски однос са домаћим улагачем, што смањује отпор. Ријеч је о заједничком пројекту, заједничком интересу што подразумијева пријатељство и сарадњу умјесто на примјер концесионог отпора. Та улога посебно припада домаћем партнеру. Он је тај који брине и који развија пропаганду о пожељности и неопходности присуства странаца, страног капитала, његовој добробити.
    Посебно се при томе истиче питање запослености и недостатка властитих средстава. Истина, запосленост је оскудна, али да није странаца, страног капитала, не би било ни тога, јер се не посједује властити капитал за експлоатацију природних богатстава. Због тога захвалност странцима која им се непрекидно упућује. То су основне мисли и основни начин говора којег развијају домаћи партнери у заједничком предузећу, који су углавном одлучујући у политици и власти. Сувласништво домаћег се углавном односи на сувласништво олигарха односно његове најуже групе, без обзира који то појавни облик имало. Углавном је то сакривено у могућностима неконтролисаног присвајања овог дијела од 10 %, или пак представља саставни дио страног учешћа, што је далеко од очију јавности.
    Што се тиче Угљевика испуњени су скоро сви принципи, задовољена сва правила колонијалног запосједања угљеног природног богатства, његове приватизације.
    Да би се омогућило колонијално запосједање угљеног природног богатства и овдје је, као и у осталим колонијалним земљама, основано заједничко предузеће и то управо, у колонијалној структури капитала.
    Постојеће предузеће РиТЕ Угљевик, власник и посједник толиког природног богатства, оснива ново предузеће са предузећем „Comsar Energy Limited“ са Кипра, власништво Рашида Сардарова на којој адреси не постоји ништа осим жбуња са швајцарским телефонским бројем. Сва преписка се не води са Кипра него из Женеве из Швајцарске. „Предузеће“ нема свој интернет сајт, нема финансијске извјештаје из којих би се могло закључивати о његовом бонитету. Постоје и е-маил адресе, а једна је приватног типа (gmail), док се друга односи на одређену фирму у Швајцарској. Писмо намјере није потписано од његовог власника Рашида Сардарова него од директора Жан Франсоа Кордемана (Joan Fransoiz Cordemansu) који не живи на Кипру него у Женеви у Швајцарској. (Журнал.инфо, 05.04.2011. године). Вјероватно да својим „бројним запосленим“ на Кипру руководи на даљински, преко интернета. Или је истина сасвим другачија.
    Наше постојеће предузеће, које је власник таквог природног богатства, свој на своме, препушта престижна власничка и посебно управљачка права од чак 90 %. Одлуку о оснивању новог предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“ са наше стране је донијела Скупштина акционара Рудника и термоелектране Угљевик (21.06.2011. године).
    Привидно, одлуку је донијела Скупштина акционара. У стварности, што је већ уобичајено, код нас се одлуке доносе једногласно, односно доноси их један човјек – предсједник странке на власти. Дијелом због већинског учешћа државног капитала (65 %), а дијелом због својих кадрова који су чланови Скупштине, Надзорног одбора, управе предузећа. На основи партијског централизма, односно безпоговорне партијске послушности одлука је донешена „једногласно“.
    У његовим рукама је, на тој основи, цјелокупно богатство Републике Српске и све државне одлуке. Привид да је овдје одлуку донијела Скупштина акционара је само једна од превара које се нижу.
    Пада у очи и једна важна ставка договора, која јасно открива његов колонијални садржај. У оснивачки капитал заједничког предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“, предузеће РиТЕ је уплатио 100.000 КМ, а „Comsar Energy Limited“ 900.000 КМ. Касније су ти улози повећани са стране РиТЕ за вриједност уложеног земљишта од око 500.000 КМ, уз потребу улога са друге стране који је потребан да се задржи почетна пропорција 90 % : 10 %. Али отвара се проблем.
    Рашид Сардаров ће самостално инветирати у изградњу термоелектране, истражне радове, отварање рудника што би учешће РиТЕ у капиталу довело до безначајног износа. Али овдје г-дин Сардаров наступа као прави галантни, добронамјерни колонизатор. Он пристаје на учешће РиТЕ у капиталу и управљању од 10 % независно од стварне структуре капитала. Тако смо и ми добили веома захвалног колонизатора који се не разликује од осталих. Ту је управо средиште проблема, покушај његовог прикривања, основна превара.
    Не говори се, и ни ријеч о томе која је вриједност угљеног природног богатства у расподјели добити, формирању власничких и управљачких права. На Западу природно добро је јавно добро које ни у којем случају не може да буде приватизовано. Учешће државе у власништву и расподјели добити мора да буде најмање 51 %. То се односи на најмање вриједна природна богатства на примјер на потоке за изградњу малих хидроелектрана који приход припада општини.
    Са растом вриједности природног добра расте и учешће у власништву и расподјели добити. Тада је добро обично у 100 % власништву државе (кантон, федерална јединица, савезна држава), уз наплату концесионе накнаде која износи и до 80 % остварене нето добити. С обзиром на изузетну националну вриједност угљеног природног богатства у Угљевику оваква одредба би се сигурно односила и на њега. Такве одредбе овдје нема. Она се прикрива учешћем у земљишту. Као да је Рашид Сардаров овдје дошао због земљишта, а не због угља.
    Циљ је да се прикрије истина да се има намјера да се угаљ г-дину Сардарову уступи бесплатно или да се створе повољне околности његовог бесплатног преузимања. Уколико се ово догоди сигурно је да ћемо бити једини народ који добровољно (на основи одлуке Скупштине акционара) жели да иде у колонијално ропство, из слободе у колонијално ропство. Или је истина да више нисмо слободни и да смо приморани да доносимо овакве одлуке.
    Док други народи своја природна богатства бране и оружјем ми их поклањамо. То може да уради само народ који не мисли на себе и своју будућност, на будућност своје дјеце, унучади, праунучади, свог потомства, трајања свог народа на овим просторима. Који у себи нема ту врсту генерацијске и националне одговорности.
    Треба знати да природна богатства којима располажемо и која смо наслиједили нису наша. То су богатства наших потомака и ми смо обавезни да им та богатства неумањена оставимо у наслеђе онако како смо их и ми наслиједили, како су нам их оставили наши преци.
    Због своје величине и силних улагања која су потребна нисмо у стању да изборимо конкурентску економску предност на основи доприноса усавршавању технологије. То је данас привилегија великих. Као мали народ ми смо упућени на своја природна богатства, да живимо од њих и на основу њих. Да користећи их, боримо се против толиких конкурентских притисака, посебно данас на отвореном тржишту. Сретна је околност да располажемо таквим природним богатствима да је то могуће. Посебно на подручју производње електричне енергије.
    Када то изгубимо ми смо економски и биолошки мртви. То треба знати, да је јасно свакоме. Природна богатства су једина основа нашег опстанка. Одатле управо толика опасност која се у пројекту Рашида Сардарова, односно наше Владе надвила над Угљевик, цијелу Републику Српску и овај народ. Потреба за реаговањем, за отпором, се намеће сама од себе.
    Подлећи политичком притиску, ма колики он био и предајом својих природних богатстава ризиковати властити биолошки нестанак исувише је велики улог и велики ризик.
    Многи народи су због својих изузетних природних богатстава изгубили слободу и самосталност, пали у ропство. То им је учинила домаћа власт. Странци су само пружали подршку. Не би се смјело дозволити да се то догоди и овдје.
    Нејасан је и начин усаглашавања двије различите својине. С обзиром да је у РиТЕ Угљевик акционарска својина, а „Комсар Енерџи Република Српска“ је друштво са ограниченом одговорношћу да ли и у којем омјеру у ових 10 % учествују и инвестициони фондови и мали акционари са својим удјелима. Или се ових 10 % учешћа односи само на дио државне својине.
    Примјетан је видан напредак у колонизацији наших природних богатстава. Праћење савремених трендова овдје је скоро потпуно. Домаћи креатори политике колонизације наших природних богатстава су добро оцијенили да је нови модел оснивања заједничких предузећа много повољнији од ранијег концесионог или модела продаје. Све је прикривеније, а сигурније. Могуће је скоро до краја се политички ангажовати, а да се не примјети издаја, да она буде прикривена. Чак је могуће играти и на карту патриотизма, опште добробити, напретка. Код концесија и продаја све је то много теже. Много је свјетла и последње намјере се лако откривају. Код заједничких улагања је много више мрака, затамњености. Стоји привид слободе, властитог одлучивања. То је веома повољна замка у коју се упада. Људи доносе одлуке о властитом економском пропадању, путу у сиромаштво. Западање у ропство иде без отпора.
    Посебно је важна повољност на страни могућности властитих личних учешћа, која се уз то веома тешко откривају. Капитал улог је много већа гаранција да ће се остваривати редовна притицања прихода него што је то случај са концесионим уговором.
    Може се рећи да су општи друштвени услови за окретање у правцу колонизације наших природних добра, као завршног чина наше колонизације у цјелини, веома повољни. Већ су се стекли сви потребни услови. Привреда је уништена. Земља задужена. Становништво осиромашило. Социјална структура је, са колонијалног становишта, веома повољна. Само је неколико процената богатих који су уједно и политички веома утицајни. То пружа могућности да се тих 10 % прихода односи управо на њих. Нема средњег слоја који би могао да омета, да мрси рачуне.
    Незапосленост је огромна, што је такође повољна околности. То обара цијену природних богатстава и смањује изгледе за отпор. Пружањем могућности и најмалобројнијих запослења и најскромнијих зарада добива се изузетна подршка.
    И политички услови су веома повољни. Већ је створена странка капитала која носи све гаранције трајног останка на власти, све до потпуног економског па и биолошког уништења народа, управо онако како је то у традиционалним колонијалним земљама.
    Основни структурни елементи, односно главни носиоци политике у нашој водећој, побједничкој партији су они који су у процесу приватизације дошли у посјед предузећа. Предузећа имају радника, а радници породице и пријатеље. Да би се остало на послу, што је главна уцјена, нужно је донијети одређен број гласова. На тој, и још неким основама, таква партија капитала је у стању да редовно оствари изборну побједу. Ниска излазност на изборе (испод 50 %) омогућава да се и са 18 – 20 % апсолутног броја гласова оствари изборна побједа. Достизање, са коалиционим партнерима и до 25 % укупног броја гласача, пружа могућност остварења апсолутне власти. То су изузетно повољне политичке околности за улажење у стање колонијализма. Остварују се могућности трајних изборних побједа што је од изузетног значаја за стабилност притицања колонијалних прихода (10 %).
    Да је цио процес усмјерен на Рашидово преузимање рудника говори неколико чињеница које „боду очи“.
    Изградња термоелектране је сложена инвестиција. Уобичајено би се почело са економским студијама оправданости испитујући поједине облике инвестирања, њихову економску и друштвену прихватљивост. Овдје тога нема.
    Ни трага о томе да ли је ово најповољнији инвестициони избор и које друштвене штете односно користи оваква инвестиција може да донесе.
    Упоредо са тим обављали би се истражни радови, на основи чега би се доносила одлука о прибављању средстава за отварање рудника. На крају, или пред сами крај, приступило би се пројектовању и изградњи термоелектране.
    Овдје је све обрнуто, с краја према почетку. Одмах је донесена одлука да се гради термоелектрана капацитета чак 600 MW, прије него што су обављени и основни истражни радови. Отварање рудника ни на помолу. У јулу 2011. године стиже обећање да ће термоелектрана бити изграђена за 30 мјесеци односно до краја 2013 или почетка 2014. године. У новембру „Комсар Енерџи Република Српска“ добива концесију на истраживање у времену трајања од 30 мјесеци. Тако ће термоелектрана три бити изграђена за пола године прије него што се заврше истражни радови. А онда ће морати да чека још неколико година због потребе отварања рудника. Заиста несвакидашње.
    Посебно су веће повољности заједничког предузећа у односу на продају. Вјероватно да је то последица не баш добрих искуства са продајом Телекома.
    Једнократно притицање толике количине новца природно је, да изазива не малу главобољу. Ако се улази у производњу онда измиче корист. А ако се покуша значајније трошити изазива противљења. И најбоље институционално рјешење у форми Инвестиционо развојне банке, гдје Влада има одлучујућу управљачку улогу, није без проблема. Због тога, да се не понови. Много је боље у заједничко улагање па разводнити то кроз вријеме.
    Највећа опасност садашње власти је што је тако одлучно кренула у предају наших природних богатстава странцима убјеђујући нас како ћемо се на томе обогатити. Обогатити се предајући своја природна богатства другима, образлажући то огромним инвестицијама које ће донијети општу благодет.
    Нема земље која се обогатила на страним инвестицијама. Само су властите инвестиције и рационално кориштење властитих природних богатстава основ за напредак. Ако се садашња власт не заустави, не спријечи у предаји и распродаји наших природних богатстава наше убрзано пропадање у неподношљиво сиромаштво и коначно биолошко нестајање је незаустављиво.
    Сва и највећа зла потичу од домаће власти. Ни један народ није пао у сиромаштво, колонијално ропство, изгубио слободу, а да му то није урадила домаћа власт. Према досадашњем, на најбољем смо путу да се и нама то д

  9. Inspektore Sinaša Božiću, uopšte nisam star, naprotiv.
    Од половице прошле (2011) године општина Угљевик и цијела Република Српска затрпане су информацијама о Рашиду Сардарову. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наш Предсједник Републике, Влада и руководство РиТЕ.
    Све то без икаквих поузданијих студија о крајњим последицама ове евентуалне инвестиције. Руководство, политичко, државно и предузећа тражи и захтијева да им се вјерује на ријеч. Народу је остало да пипа по мраку, да нагађа шта би све од овога могло да буде. А морао би, по свим правилима и закону, да буде до краја и истинито упознат како би могао да искористи своје демократско право учествовања и доношења коначне одлуке. Јер се то тиче њих и живота њихових потомака.
    Осјећајући потребу и обавезу да са своје стране допринесе расвјетљавању овог проблема, односно пружи више информација о овој инвестицији и њеним последицама општина Угљевик је од овог Института наручила „Студију оправданости изградње термоелектране три у Угљевику“. Имајући у виду значај ове и посебно овакве инвестиције за судбину грађана општине Угљевик и Републике Српске у цјелини Институт је одлучио да прије коначног завршетка Студије изађе у јавност са основним увидима у проблеме који су овдје присутни и који се покрећу у овој Студији. Циљ је да се Студија учини доступном јавности, али и да се покрећући ову врсту јавне расправе, још у току израде студије, оствари што већи утицај јавности на сам садржај Студије, као и њене крајње закључке.
    Неће се, што је сасвим природно, улазити у потпунији унутрашњи садржај Студије. Коначни закључци ће морати да сачекају њену израду. Овдје ће се покренути ред почетних и основних питања, која највише заокупљују пажњу грађана. Хоће ли заиста Рашид Сардаров градити нову термоелектрану три и отварати нови рудник? Која је, у том случају, судбина постојеће термоелектране и постојећег рудника? Шта је са изградњом термоелектране два која би требала да замијени већ увелико истрошену постојећу термоелектрану? Хоће ли Рашид Сардаров да, са изградњом своје термоелектране три, уништи постојећу термоелектрану и на тој основи да преузме постојећи рудник и цјелокупно рудно богатство овог подручја? Је ли то пут и начин приватизације цијеле Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова? Приватизација путем предаје наших рудних богатстава њему у посјед? Приватизација путем поклањања?
    У раду ће се настојати прибавити одговори на ова питања, што уједно представља основни садржај овог рада.

    Пјесма или јека

    Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.
    Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.
    И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.
    Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.
    Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.
    Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања пјесма успјеха и напретка се појачава.
    У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.
    Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.
    Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.
    Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.
    Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.
    Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.
    На интернет страници сасвим друга слика.
    Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).
    Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.
    Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.
    Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

    Полазни проблем

    Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?
    Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.
    Ту је и раширени појам отимања у економији.
    Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.
    На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.
    Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.
    Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.
    Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.
    Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.
    Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.
    Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.
    Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.
    Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.
    Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.
    План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.
    Само након око 30 мјесеци дјеловања овог плана, Херберт Хувер, раније предсједник Америке, у свом извјештају, наводи да је илузија очекивати да је 25 милиона људи у стању да преживи од пољопривреде, уколико не желимо да их „истријебимо“.
    Уплашени да би Нијемци због сиромаштва могли да оду у комунизам Американци смјењују Моргентауа и на то мјесто доводе Џорџа Маршала, који, уз услов да се уђе у НАТО додјељује Њемачкој и другим западним земљама издашне кредите и помоћи.
    Народ не може без инудстрије. Ту је суштина проблема. Због тога се Моргентауов план показао тако успјешним. Деиндустријализација је основни принцип и основна снага економског и биолошког уништења једног народа. Оставити народ без индустрије, одузети му је, разрушити је на било који начин и народ је мртав.
    Сва наша специфичност је што ми проводима геноцид над властитим народом, уништавамо сами себе. Уништава нас наша политичка елита која „пуца од патриотизма“ тако што пристаје на погубну приватизацију која уништава индустрију. А деиндустријализација је, зна се, најпоузданији начин биолошког уништења народа. Једна је ствар пристати на овакву приватизацију због власти. Много горе од тога је упорно је проводити иако све говори о њеној погубности. То је већ дјело са умишљајем.
    Упоредо са овим првим кораком који на жалост траје већ 15 година (од када је на власти ова власт) и на којем се упорно истрајава, вјероватно до потпуног уништења индустрије и привреде, придружује му се и други корак, који је подједнако разоран метод нашег самоуништења. Ријеч је о незаустављивом прекомјерном задуживању. Иако то по својим разорним последицама има све облике велеиздаје, масовног убијања људи сиромаштвом, влада је упорна и не одустаје од нових и све већих опаснијих задуживања.
    Основно оружје варања народа је дошло из Брисела. Да би се лакше заробљавало путем задуживања Брисел је прописао начин обрачуна друштвеног производа у којем се и туђе урачунава као своје. У рачун нашег богатства тако улазе примљени кредити и вриједност туђих производа код нас. Туђе као своје представља суштину варања народа. Варање као начин опстанка на власти. Када се туђе урачуна као своје никада није могуће бити презадужен. Што горе то боље. Што је више туђег, што је више кредита и туђих роба, наше статистичко богатство је у порасту. На тој основи Влада нас непрекидно убјеђује, заправо вара, о нашој ниској задужености од свега 40 % учешћа кредита у бруто друштвеном производу. У стварности, када се одузму иностране вриједности и останемо само на властитим, оно што је наших руку дјело, наши дугови су око шест пута већи од нашег националног бруто друштвеног производа. Зарадити 1 КМ, а бити дужан 6 КМ, и Влада тврди да нисмо презадужени.
    То је стање дубоке задужености у које смо доспјели, а које се од народа упорно прикрива. Огромно сиромаштво које на жалост тек предстоји, у којег улазимо, доказ је величине колонијалног ропства у којег смо запали и у којем правцу се упорно крећемо. И поново, то нам чини наша Влада прекомјерно се задужујући и варајући народ да то није истина.
    Упоредо са тим дјелује и трећи корак, односно трећи метод нашег колонијалног заробљавања. Снага нашег колонијалног пропадања је у здруженом дјеловању сва три облика: уништење индустрије, задуживање и предају природних добара странцима. То је углавном опште правило које се и овдје понавља. Осиромашити до степена немогућности враћања кредита, а онда предавати, продавати оно што је највредније.
    То снажно обара цијену природних богатстава која се предају странцима било због немогућности враћања кредита или притиска огромне незапослености. Пружање прилике и за најмалобројнија запослења доводи до спремности да се она чак и бесплатно уступе.
    Са уступањем природних добара странцима, као завршног облика наше колонизације већ смо далеко одмакли. Превалили смо значајан дио пута. Могло би се рећи да смо при самом његовом крају. Значајан број малих хидроелектрана, подземних вода, бања и слично које су издате под концесију говори о ширини процеса. Ту су и рудници Станари, а вјероватно и Гацко. Посебно се то односи на најављено формирање заједничког предузећа са Нијемцима за изградњу хидроелектрана на Дрини.
    Сви подаци говоре да смо већ дубоко у колонијалном односно да посједујемо сва битна обиљежја колонијалног друштва. Ово што се сада догађа са предајом приодним богатстава странцима спада у завршне радове.

    Угљевик – модел домаћег колонијализма

    Општа повољна основа колонијализма је раширено сиромаштво, масовна незапосленост, одсуство властите привреде и висока задуженост. То је уједно повољна основа и за ширење колонијализма на подручју природних богатстава, њихово запосједање. Ту је од посебног значаја и социјална раслојеност друштва – мали слој екстремно богатих који су веома похлепни за даље богаћење и раширена маса сиромашних, по могућности екстремно сиромашних. Тада су услови колонијалног запосједања природних богатстава веома повољни.
    Уколико се малој групи екстремно богатих пруже увјерења о могућностима додатног богаћења и трајнијег останка на власти, добива се њихова подршка и спремност да са своје стране пруже помоћ у преузимању природних богатстава. Тада је могуће реализовати основни принцип колонијализма садржан у расподјели добити. До 10 % домаћој власти, а 90 % себи, већ је устаљен модел расподјеле. То је устаљени модел колонизације природних богатстава. Ових 10 % профита који се уступа домаћој власти представља веома рационалан улог. На основу тога, домаћа власт држи народ у покорности. Странци тада не морају да много брину за властиту сигурност, за сигурност извлачења богатства. Да би добила свој дио домаћа власт мора да обезбједи несметану исплату странцима. Због тога је домаћа власт тако окрутна према свом становништву мотрећи на њега и онемогућавајућу му било какву врсту отпора. Сваки покушај се веома оштро кажњава.
    Гради се модел државе са апсолутном власти. Све институције, па и судство, су под снажним утицајем политике. Остварује се политички модел непрекидног останка на власти. Па и онда када се привидно организују избори, водећа странка опстаје на власти, без обзира на народ, степен његовог уништења и незадовољства које владе.
    То се углавном чини поступком кадровске пирамиде. Размјештањем својих кадрова по вертикали они, да би опстали на постојећим позицијама, успијевају да разним методама, уцјенама, присилама, подмићивањем и слично увијек оствари изборну побједу. Ту им великим дијелом помаже новац којег добивају.
    Функционисање државе се своди на најмању могућу мјеру. Новац који стиже од странаца углавном служи за задовољење потреба уског политичког круга и минималног рада Владе. Привреде скоро да и нема. Народ је у пољопривреди, ситном занатству или индивидуалном предузетништву. Социјалних помоћи скоро да и нема. Нема ни неких значајнијих друштвених давања (образовање, здравство, култура, пензије и слично). Народ живи у крајњем сиромаштву, а узак круг олигарха ужива у огромном богатству које пристиже од странаца.
    Организациони модел колонијалног запосједања природних богатстава данас углавном иде преко организације заједничких предузећа. Узимање под концесију скоро да представља застарио метод.
    Скоро да су све предности на страни организације заједничких предузећа. Вријеме експлатације природних богатстава није ограничено. Оно траје бесконачно, до исцрпљења. Губи се утисак страног присуства. Ту је партнерски однос са домаћим улагачем, што смањује отпор. Ријеч је о заједничком пројекту, заједничком интересу што подразумијева пријатељство и сарадњу умјесто на примјер концесионог отпора. Та улога посебно припада домаћем партнеру. Он је тај који брине и који развија пропаганду о пожељности и неопходности присуства странаца, страног капитала, његовој добробити.
    Посебно се при томе истиче питање запослености и недостатка властитих средстава. Истина, запосленост је оскудна, али да није странаца, страног капитала, не би било ни тога, јер се не посједује властити капитал за експлоатацију природних богатстава. Због тога захвалност странцима која им се непрекидно упућује. То су основне мисли и основни начин говора којег развијају домаћи партнери у заједничком предузећу, који су углавном одлучујући у политици и власти. Сувласништво домаћег се углавном односи на сувласништво олигарха односно његове најуже групе, без обзира који то појавни облик имало. Углавном је то сакривено у могућностима неконтролисаног присвајања овог дијела од 10 %, или пак представља саставни дио страног учешћа, што је далеко од очију јавности.
    Што се тиче Угљевика испуњени су скоро сви принципи, задовољена сва правила колонијалног запосједања угљеног природног богатства, његове приватизације.
    Да би се омогућило колонијално запосједање угљеног природног богатства и овдје је, као и у осталим колонијалним земљама, основано заједничко предузеће и то управо, у колонијалној структури капитала.
    Постојеће предузеће РиТЕ Угљевик, власник и посједник толиког природног богатства, оснива ново предузеће са предузећем „Comsar Energy Limited“ са Кипра, власништво Рашида Сардарова на којој адреси не постоји ништа осим жбуња са швајцарским телефонским бројем. Сва преписка се не води са Кипра него из Женеве из Швајцарске. „Предузеће“ нема свој интернет сајт, нема финансијске извјештаје из којих би се могло закључивати о његовом бонитету. Постоје и е-маил адресе, а једна је приватног типа (gmail), док се друга односи на одређену фирму у Швајцарској. Писмо намјере није потписано од његовог власника Рашида Сардарова него од директора Жан Франсоа Кордемана (Joan Fransoiz Cordemansu) који не живи на Кипру него у Женеви у Швајцарској. (Журнал.инфо, 05.04.2011. године). Вјероватно да својим „бројним запосленим“ на Кипру руководи на даљински, преко интернета. Или је истина сасвим другачија.
    Наше постојеће предузеће, које је власник таквог природног богатства, свој на своме, препушта престижна власничка и посебно управљачка права од чак 90 %. Одлуку о оснивању новог предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“ са наше стране је донијела Скупштина акционара Рудника и термоелектране Угљевик (21.06.2011. године).
    Привидно, одлуку је донијела Скупштина акционара. У стварности, што је већ уобичајено, код нас се одлуке доносе једногласно, односно доноси их један човјек – предсједник странке на власти. Дијелом због већинског учешћа државног капитала (65 %), а дијелом због својих кадрова који су чланови Скупштине, Надзорног одбора, управе предузећа. На основи партијског централизма, односно безпоговорне партијске послушности одлука је донешена „једногласно“.
    У његовим рукама је, на тој основи, цјелокупно богатство Републике Српске и све државне одлуке. Привид да је овдје одлуку донијела Скупштина акционара је само једна од превара које се нижу.
    Пада у очи и једна важна ставка договора, која јасно открива његов колонијални садржај. У оснивачки капитал заједничког предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“, предузеће РиТЕ је уплатио 100.000 КМ, а „Comsar Energy Limited“ 900.000 КМ. Касније су ти улози повећани са стране РиТЕ за вриједност уложеног земљишта од око 500.000 КМ, уз потребу улога са друге стране који је потребан да се задржи почетна пропорција 90 % : 10 %. Али отвара се проблем.
    Рашид Сардаров ће самостално инветирати у изградњу термоелектране, истражне радове, отварање рудника што би учешће РиТЕ у капиталу довело до безначајног износа. Али овдје г-дин Сардаров наступа као прави галантни, добронамјерни колонизатор. Он пристаје на учешће РиТЕ у капиталу и управљању од 10 % независно од стварне структуре капитала. Тако смо и ми добили веома захвалног колонизатора који се не разликује од осталих. Ту је управо средиште проблема, покушај његовог прикривања, основна превара.
    Не говори се, и ни ријеч о томе која је вриједност угљеног природног богатства у расподјели добити, формирању власничких и управљачких права. На Западу природно добро је јавно добро које ни у којем случају не може да буде приватизовано. Учешће државе у власништву и расподјели добити мора да буде најмање 51 %. То се односи на најмање вриједна природна богатства на примјер на потоке за изградњу малих хидроелектрана који приход припада општини.
    Са растом вриједности природног добра расте и учешће у власништву и расподјели добити. Тада је добро обично у 100 % власништву државе (кантон, федерална јединица, савезна држава), уз наплату концесионе накнаде која износи и до 80 % остварене нето добити. С обзиром на изузетну националну вриједност угљеног природног богатства у Угљевику оваква одредба би се сигурно односила и на њега. Такве одредбе овдје нема. Она се прикрива учешћем у земљишту. Као да је Рашид Сардаров овдје дошао због земљишта, а не због угља.
    Циљ је да се прикрије истина да се има намјера да се угаљ г-дину Сардарову уступи бесплатно или да се створе повољне околности његовог бесплатног преузимања. Уколико се ово догоди сигурно је да ћемо бити једини народ који добровољно (на основи одлуке Скупштине акционара) жели да иде у колонијално ропство, из слободе у колонијално ропство. Или је истина да више нисмо слободни и да смо приморани да доносимо овакве одлуке.
    Док други народи своја природна богатства бране и оружјем ми их поклањамо. То може да уради само народ који не мисли на себе и своју будућност, на будућност своје дјеце, унучади, праунучади, свог потомства, трајања свог народа на овим просторима. Који у себи нема ту врсту генерацијске и националне одговорности.
    Треба знати да природна богатства којима располажемо и која смо наслиједили нису наша. То су богатства наших потомака и ми смо обавезни да им та богатства неумањена оставимо у наслеђе онако како смо их и ми наслиједили, како су нам их оставили наши преци.
    Због своје величине и силних улагања која су потребна нисмо у стању да изборимо конкурентску економску предност на основи доприноса усавршавању технологије. То је данас привилегија великих. Као мали народ ми смо упућени на своја природна богатства, да живимо од њих и на основу њих. Да користећи их, боримо се против толиких конкурентских притисака, посебно данас на отвореном тржишту. Сретна је околност да располажемо таквим природним богатствима да је то могуће. Посебно на подручју производње електричне енергије.
    Када то изгубимо ми смо економски и биолошки мртви. То треба знати, да је јасно свакоме. Природна богатства су једина основа нашег опстанка. Одатле управо толика опасност која се у пројекту Рашида Сардарова, односно наше Владе надвила над Угљевик, цијелу Републику Српску и овај народ. Потреба за реаговањем, за отпором, се намеће сама од себе.
    Подлећи политичком притиску, ма колики он био и предајом својих природних богатстава ризиковати властити биолошки нестанак исувише је велики улог и велики ризик.
    Многи народи су због својих изузетних природних богатстава изгубили слободу и самосталност, пали у ропство. То им је учинила домаћа власт. Странци су само пружали подршку. Не би се смјело дозволити да се то догоди и овдје.
    Нејасан је и начин усаглашавања двије различите својине. С обзиром да је у РиТЕ Угљевик акционарска својина, а „Комсар Енерџи Република Српска“ је друштво са ограниченом одговорношћу да ли и у којем омјеру у ових 10 % учествују и инвестициони фондови и мали акционари са својим удјелима. Или се ових 10 % учешћа односи само на дио државне својине.
    Примјетан је видан напредак у колонизацији наших природних богатстава. Праћење савремених трендова овдје је скоро потпуно. Домаћи креатори политике колонизације наших природних богатстава су добро оцијенили да је нови модел оснивања заједничких предузећа много повољнији од ранијег концесионог или модела продаје. Све је прикривеније, а сигурније. Могуће је скоро до краја се политички ангажовати, а да се не примјети издаја, да она буде прикривена. Чак је могуће играти и на карту патриотизма, опште добробити, напретка. Код концесија и продаја све је то много теже. Много је свјетла и последње намјере се лако откривају. Код заједничких улагања је много више мрака, затамњености. Стоји привид слободе, властитог одлучивања. То је веома повољна замка у коју се упада. Људи доносе одлуке о властитом економском пропадању, путу у сиромаштво. Западање у ропство иде без отпора.
    Посебно је важна повољност на страни могућности властитих личних учешћа, која се уз то веома тешко откривају. Капитал улог је много већа гаранција да ће се остваривати редовна притицања прихода него што је то случај са концесионим уговором.
    Може се рећи да су општи друштвени услови за окретање у правцу колонизације наших природних добра, као завршног чина наше колонизације у цјелини, веома повољни. Већ су се стекли сви потребни услови. Привреда је уништена. Земља задужена. Становништво осиромашило. Социјална структура је, са колонијалног становишта, веома повољна. Само је неколико процената богатих који су уједно и политички веома утицајни. То пружа могућности да се тих 10 % прихода односи управо на њих. Нема средњег слоја који би могао да омета, да мрси рачуне.
    Незапосленост је огромна, што је такође повољна околности. То обара цијену природних богатстава и смањује изгледе за отпор. Пружањем могућности и најмалобројнијих запослења и најскромнијих зарада добива се изузетна подршка.
    И политички услови су веома повољни. Већ је створена странка капитала која носи све гаранције трајног останка на власти, све до потпуног економског па и биолошког уништења народа, управо онако како је то у традиционалним колонијалним земљама.
    Основни структурни елементи, односно главни носиоци политике у нашој водећој, побједничкој партији су они који су у процесу приватизације дошли у посјед предузећа. Предузећа имају радника, а радници породице и пријатеље. Да би се остало на послу, што је главна уцјена, нужно је донијети одређен број гласова. На тој, и још неким основама, таква партија капитала је у стању да редовно оствари изборну побједу. Ниска излазност на изборе (испод 50 %) омогућава да се и са 18 – 20 % апсолутног броја гласова оствари изборна побједа. Достизање, са коалиционим партнерима и до 25 % укупног броја гласача, пружа могућност остварења апсолутне власти. То су изузетно повољне политичке околности за улажење у стање колонијализма. Остварују се могућности трајних изборних побједа што је од изузетног значаја за стабилност притицања колонијалних прихода (10 %).
    Да је цио процес усмјерен на Рашидово преузимање рудника говори неколико чињеница које „боду очи“.
    Изградња термоелектране је сложена инвестиција. Уобичајено би се почело са економским студијама оправданости испитујући поједине облике инвестирања, њихову економску и друштвену прихватљивост. Овдје тога нема.
    Ни трага о томе да ли је ово најповољнији инвестициони избор и које друштвене штете односно користи оваква инвестиција може да донесе.
    Упоредо са тим обављали би се истражни радови, на основи чега би се доносила одлука о прибављању средстава за отварање рудника. На крају, или пред сами крај, приступило би се пројектовању и изградњи термоелектране.
    Овдје је све обрнуто, с краја према почетку. Одмах је донесена одлука да се гради термоелектрана капацитета чак 600 MW, прије него што су обављени и основни истражни радови. Отварање рудника ни на помолу. У јулу 2011. године стиже обећање да ће термоелектрана бити изграђена за 30 мјесеци односно до краја 2013 или почетка 2014. године. У новембру „Комсар Енерџи Република Српска“ добива концесију на истраживање у времену трајања од 30 мјесеци. Тако ће термоелектрана три бити изграђена за пола године прије него што се заврше истражни радови. А онда ће морати да чека још неколико година због потребе отварања рудника. Заиста несвакидашње.
    Посебно су веће повољности заједничког предузећа у односу на продају. Вјероватно да је то последица не баш добрих искуства са продајом Телекома.
    Једнократно притицање толике количине новца природно је, да изазива не малу главобољу. Ако се улази у производњу онда измиче корист. А ако се покуша значајније трошити изазива противљења. И најбоље институционално рјешење у форми Инвестиционо развојне банке, гдје Влада има одлучујућу управљачку улогу, није без проблема. Због тога, да се не понови. Много је боље у заједничко улагање па разводнити то кроз вријеме.
    Највећа опасност садашње власти је што је тако одлучно кренула у предају наших природних богатстава странцима убјеђујући нас како ћемо се на томе обогатити. Обогатити се предајући своја природна богатства другима, образлажући то огромним инвестицијама које ће донијети општу благодет.
    Нема земље која се обогатила на страним инвестицијама. Само су властите инвестиције и рационално кориштење властитих природних богатстава основ за напредак. Ако се садашња власт не заустави, не спријечи у предаји и распродаји наших природних богатстава наше убрзано пропадање у неподношљиво сиромаштво и коначно биолошко нестајање је незаустављиво.
    Сва и највећа зла потичу од домаће власти. Ни један народ није пао у сиромаштво, колонијално ропство, изгубио слободу, а да му то није урадила домаћа власт. Према досадашњем, на најбољем смо путу да се и нама то д

  10. bla truć …
    nego, bogati, gdje ti je ona gđa profesorka B-)

    i reci mi, života ti, priča se po Bijeljini da ti je Stevo Radić strpao koju šušku u džep da malo sereš…

    pa, kako ide? jel se šta potrošilo i od te love?
    nisu ti loši peMziJonerski dani, matori..

  11. Vidio si da Dragaš objavljuje Milojevičeve radove a ne tvoje
    Четири су корака до пакла: приватизација, либерализација, тржишно одређивање цијена, условљавања ММФ-а, каже амерички нобеловац Џозеф Штиглиц. Што се нас тиче ми смо у овом четвртом, последњем кораку. Већ смо дубоко у паклу неподношљивог сиромаштва, незапослености, безнађа, скоро потпуне беспомоћности. Зависни, немоћни, доведени пред зид биолошког опстанка. Захваљујући нашем предводнику ми смо тај пут прешли веома брзо. За само петнаест година све је уништено, опустошено, задужено, доведено у губитке, распродато чак и оно што је од памтивијека било наше и на чему смо опстајали и онда када нам је било најтеже. Изгубили смо чак и нашу домаћу владу и предали је у руке ММФ-а. То је сада страна влада која само говори нашим језиком и нама се чини да је наша. Да би добила новац за свој опстанак она је спремна да испуњава сва, и најгора условљавања ММФ-а, не питајући за цијену, за последице по народ. Од свих колонизатора најокрутнији је домаћи, домаћа власт. Да би опстала на власти, спремна је да иде до крајњих граница, до потпуног уништења властитог народа. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела домаћа власт. Ми смо на најбољем путу да томе посвједочимо. Сва тежина данашњег времена је што је терет заробљавања пренесен на домаћу власт. На основи економске издаје као начина владања Влада и јест ту да прави штету народу, да га безгранично пљачка, и да та богатства преноси у властите и руке странаца. Наравно у заједничком интересном подухвату. Да није тако зар би, уз остало, влада тако бездушно ћутала над податком да су из Републике Српске наши мултимилионери однијели у иностране банке најмање пет милијарди КМ. А колико је тек изнесено од стране оних који нису достигли границу мултимилионера (40 милиона КМ). Неће да траже. Не смију. Или оних који овдје не плаћају порезе, плате радницима, а у своје џепове трпају огромна богатства. А влада окреће главу. Влада неће да објави нашу прекомјерну задуженост јер је страни новац једина основа њеног опстанка. Она не зна да направи домаћи новац, не зна да развија привреду, па је задуживање једина основа њеног опстанка. Влада живи тако што народу одузима живот. Пут у пакао почиње са приватизацијом. То је и почетак успона једне несмирене политичке амбиције која нас толико темељито уништава. Почео је са приватизацијом, а завршиће са неподошљивим нам дуговима и распродатим природним богатствима. А онда ми у колонијално ропство, а он ко зна гдје. Приватизација је пројекат који се само једном догађа у историји једног народа. Од тога како је он изведен зависи каснија укупна судбина народа. Због тога је приватизација, и како је извести, предмет најпотпунијих научних економских сагледавања. Свака и најмања грешка овдје се веома скупо плаћа. Приватизација 1997. године, са којом се већ увелико било одмакло (приватизован терцијарни сектор привреде) задавала је велике бриге странцима. Због огромног развојног потенцијала којег је у себи носила. То је била приватизација подјеле на којој основи се остварује масовна акционарска својина грађана и радника. То је највиши ниво у развоју приватне својине на којој својинској основи развијени односе све своје економске побједе. И ми, да смо то остварили. То је управо требало по сваку цијену спријечити. Када се није успјело покушајима наметања страних експерата, савјетника, поглед је окренут према домаћим снагама. Они који владају овим свијетом, уз остало, имају веома изоштрено чуло препознавања издајника, посебно оног највећег. Осјетили су да најснажнији воњ заудара, допире, долази из далека, са крајње политичке периферије (два посланика). Према историјским искуствима то је посебна пожељност јер онај слабији, најслабији, када се доведе у центар и постави на највиши положај носи у себи највиши ниво захвалности. Безпоговорно извршава све задатке трудећи се да уради и оно што се од њега и не тражи. Најокрутнији су према свом народу. Спремни на његово потпуно уништење само да би опстали у власти. Да би био постављен на њему до тада недостижно мјесто предсједника владе, Милорад Додик се прихватио највеће економске издаје. Прихватио је да поништи претходну приватизацију подјеле и да се прихвати наметнуте му приватизације продаје, те да на тој основи уништи домаћу привреду и свој народ. Да га гурне у неподношљиво сиромаштво. Да смо народ који мисли на своју и будућност своје дјеце, унучади, праунучади Милорад Додик је морао да буде ухапшен прије јутра 18.01.1998. године. Одмах пошто је прихватио издају. Данас би живот у Републици Српској сасвим другачије изгледао. Овог и оваквог пакленог стања сиромаштва не би било. Главна линија данашњег заробљавања су погрешни концепти, навођење или присиљавање на доношење погрешних одлука. Познато је да је својина основна економска чињеница. Да економија и није ништа друго него својина. Напредовање у својини је основа напредовања у економији. Одатле толика потреба да нас се заустави у остварењу најразвијенијег облика приватне својине, масовне акционарске својине грађана и радника, да се заустави приватизација 1997. Да нас се натјера на прихватање погрешне историјски превазиђене својине која најпотпуније руши, уништава, мрви привреду у ситни прах. Довољно је привреди подметнути њој неодговарајућу својина и она се руши, мрви, дроби, уништава до темеља. Прво се руше њени највиталнији дијелови, крупна индустријска предузећа. Остаје се без индустрије, а како привреде и развоја нема без индустрије улази се у стање економског геноцида над властитим народом. То су управо све добро знали Додикови налогодавци. Један је проблем што нам је приватизација 1998. уништила тако моћну средње развијену привреду. Велики проблем сам по себи. Други, много већи проблем је што нас је приватизација 1998. окренула у супротном правцу, у историјску прошлост. Ушли смо у погрешан привредни систем који нам не дозвољава кретање напријед. Индивидуална приватна својина и појединац као одлучујући носилац су особине привредног система деветнаестог вијека, на којој основи није могуће изграђивати модерну привреду. То је дубоки системски поремећај, без које промјене нема кретања напријед. Потребно је напустити приватизацијом створену ситносопственичку и остварити масовну својину грађана и радника. Нужно је остварити цјелокупнну структуру, све облике својине. Оно што недостаје нашој привреди је масовна акционарска својина. Онда када се она оствари успоставиће се хијерархија својина односно оствариће се оптимална величинска структура у привреди. У Њемачкој има око 2,1 милиона предузећа од којих су око 1,5 милиона у индивидуалној својини, 260.000 су друштва лица и 260.000 су друштва са ограниченом одговорности. Само је мање од 1.800 крупних акционарских друштава (VW, Сименс, Мерцедес и слично) али која остварују већу вриједност од свих других 2,1 милиона предузећа. Нашој привреди недостаје неколико стотина крупних индустријских акционарских друштава. То је требала да створи приватизација 1997. године коју је Милорад Додик онемогућио. И у томе је сва његова кривица. Због тога смо данас у оволиком сиромаштву упућени на потпуно пропадање. Економије је као технологија. Свугдје функционише на истовјетан начин. Уколико желимо напријед ми мора до остваримо управо овакву својинску и величинску структуру у привреди каква је у Њемачкој или било којој другој западној земљи. То данас Милорад Додик неће, не смије да уради. Да изврши поновну приватизацију, реприватизацију, без чега нема рјешења у привреди, нема развоја привреде. Одмах чим је стигао на мјесто предсједника владе и отпочео са новом приватизацијом Милорад Додик је испољио невиђену окрутност и немилосрдност. Немилице је рушио привреду, не гледајући на последице. Бол, сузе, пријевремена брјна умирања због губитка властитог предузећа, незапослености и сиромаштва нису могли да га зауставе. На шта моралан човјек не би могао, а да не погледа. Захвалност је морала да буде потпуна. Подилажење ниским страстима и пружање могућности да се оне задовоље један је од видљивих метода одабира кадрова у новом свјетском поретку. Једна од тих страсти је свакако и у присвајању туђег, порив за стицање незарађеног и незаслуженог. Таквих у сваком народу има довољно, па и у нашем. Може се само замислити како су се рашириле ноздрве Милорада Додика да би потпуније осјетио мирис толиког туђег које је на помолу. Пљувачка је почела појачано да се лучи, поглед стао, очи засијале, разум помутио. Толико богатство на продају, а он у центру. Каква прилика. Број придошлица се нагло увећавао. Безначајна и партија која је биле пред распадом убрзано је нарастала. Сагласно величини плијена и наравно одлучујућим утицајима предводника који је све то омогућавао. Сада када нас је толико дубоко увео у пакао сиромаштва и криминала Милорад Додик не зна како да нас из тога изведе. Проблем којег је отворио не зна да ријеши. Израстање на злу и непрекидно увећање зла је сама суштина владања Милорада Додика. То посебно долази до изражаја у последњим активностима око проглашавања угрожености Републике Српске и њега као јединог њеног спаситеља. Умјесто да проналази рјешења за убрзање развоја, за смањење зла сиромаштва, он је кренуо другим правцем. Да постојеће зло сиромаштва увећава увођењем нас у ново веће зло. Да се из садашњег социјалног крене у веће зло повећаних међунационалних затегнутости, узалудно се надајући да ће веће зло прекрити, поништити мање зло. Као да ће пораст националних затегнутости увећати запошљавање и богатство људи. Пристајањем на издају, на приватизацију продаје 1998. Милорад Додик нас је увео у огромно социјално зло на којем упорно истрајава и које увећава већ више од петнаест година. Сада нас уводи у још веће, опасније. Ставља на коцку укупну нашу судбину, ако му то дозволимо. Постоје сви разлози да га сви и из све снаге у томе зауставимо. „Милорад Додик није Република Српска али би његово уклањање значило нестанак Републике Српске” шокантна је вијест коју је 24.02.2014. године изговорио нико други него подпредсједник Републике проф. др Емил Влајки. Заиста невјероватно. Неразумно и понижавајуће. Да цијели један народ, његов опстанак, зависи од једног човјека. И то таквог. Убрзо за тим појављује се књига „Рушење Републике Српске” у едицији СНСД-а у којој се, посебно са стране „нашег” америчког стратега из Београда, распреда о могућим сценаријима „обојене револуције” која пријети Републици Српској. Нигдје ни ријечи о људским мукама и невољама, њиховој незапослености и сиромаштву и како то ријешити. Само се истиче Додик као једини наш „спаситељ”. Очито је да се ради о, на први поглед, добро смишљеној, али веома опасној изборној превари у којој се злоупотребљавајући власт сви ми доводимо у улогу беспомоћног таоца. Молећи се да се не догоди оно најгоре које се призива. Република Српска је у опасности и ја сам једини који могу да спријечим њено нестајање. Ја сам тако једини Ваш „спаситељ”, порука је која одјекује. Од грађана се очекује да му вјерују, како би продужио у власти. Не слутећи да, ако би и продужио у власти, да га поново чека још горе неријешено социјално. Економија, то су реалне материјалне величине и ту преваре нису могуће. Увођење у ново зло неће ријешити претходно. Само ће га увећати. Поред непрекидне бриге за пораст запослености и богатства посебна је брига и настојање сваког народног представника да свој народ на најбољи начин смјешта међу друге народе. Да непрекидно продужава и учвршђује корак према другоме, да шири и увећава сарадњу и повјерење достижући, ако је могуће највише нивое пријатељства. Не живи се од зла и у злу. Само се напредује у добру. Када је властита слобода у слободи другога. Када је доприношење добра другоме основа стицања властитих добробити. Наш највиши народни представник не иде тим путем. Он је окренут на другу страну. Након што нас је увео у толики социјални пакао, сада је намјерио да нас да би остварио своју изборну превару, гурне у пакао живог блата повећаних међунационалних затегнутости. Не питајући се за могуће последице. Скоро педесет година смо проживјели у комунистичкој завјери спољног и унутрашњег непријатеља. И онда када непријатеља није било ни у најави, ни под микроскопом. Али непријатељ је био потребан систему. То је била једна од суштинских основа његовог функционисања. Страх од непријатеља је одржавао самовољу властодржаца. Умјесто да се рјешавају, проблеми су занемаривани, као да их и нема. Сваки покушај да се проблем ријеши проглашаван је непријатељством. И експлодирало је. Лонац није издржао. Милорад Додик је кренуо истим путем. Умјесто да рјешава социјално као основе рјешавања националног он на то неријешено социјално товари тежак терет међунационалних затегнутости којима активно доприноси. Само је питање када ће се експлозија догодити и које ће разорне последице бити. Изгледа да Милорад Додик управо то прижељкује и на томе ради. Како би у томе сагорило, нестало сво криминално и неуспјешно које је под њим створено и сва његова немоћ да приступи рјешавању нагомиланих економских и социјалних проблема. Нама пријетње не долазе са стране других народа. То је опасна измишљотина Милорада Додика који на тај начин жели да оствари изборну превару како би, нада се, измакао одговорностима за сва зла која нам је починио. Наша основна опасност је Милорад Додик и његов начин владања. Онда када то схватимо бићемо зрео народ који ће бити у стању да доноси исправне одлуке.

  12. a šta misliš da okačimo ovdje tekst iz 1997. godine, gdje se na skupu o pravcima privatizacije koji su organizovali strani konsultanti, Milojević slaže sa zaključcima?

    za Milojevića je lako dokazivo da je zaradio 120.000 KM novca najvjerovatnije poreskih obveznika. on najbolje zna kako je muljao, jer mu to nije nepoznato, imajući u vidu transakcije iz 1996-1998 pomoću kojih je, takođe novcem građana kupio stan.

    znamo takođe da je udbaš, i da se bavio potkazivanjem u bivšem sistemu.

    15 godina nakon svojih sitnih lopovština starkelja se natura kao spasioc privrede. zbog takvih mediokriteta je došla laktaška banda.

    ti si starkeljo, potrošeni kurton. potpuno si nebitan, ali lupaš bez granica, lažeš i daješ lažnu nadu. jebu ti mater u tvom rodnom kraju, Petrovu. šta ti to treba pod stare dane?

  13. oni su zaključili da je postojeći koncept akcionarske privatizacije dobar, konsultatni iz Instututa Adam Smit su uvideli da ne mogu uspeti pružanjem konsultantskih usluga promeniti koncept privatizacije. Posle su posegnuli ta drzgim sredstvima.

  14. GENERALNI SERVIS ONASA, 13/05/1997

    SARAJEVO, 13. MAJA (ONASA) Trodnevni seminar o temi privatizacije infrastrukture u oba bh. entiteta završen je u nedjelju.Seminar, koji je bio organizovan od strane USAID i direktora agencija za privatizaciju oba bh. entiteta, bio je održan na Jahorini i u Vogošci.Na otvaranju seminara Krejg Bak (Craig Buck) iz USAID-a za BiH je rekao da zbog ogranicenih poreskih osnova nije bilo dovoljno domacih doprinosa za razvoj infrastrukture i zato su strana ulaganja bila neophodna.

    **
    A Milojević se složio sa tim B-)

    pa je smijenjen kada je Dodik dobio prvi mandat, ali je u međuvremenu svrnuo pare od prve privatizacije pa je kupio stan. snašao se čovjek, sa puncem svojim.

    Aleksa Milojević je, radeći na mjestu direktora Direkcije za privatizaciju i razvoj RS, zloupotrijebio položaj tako što je 10.
    oktobra 1997. godine za svoje potrebe kupio trosoban stan u Bijeljini. Milojević je stan platio 515.565.00 dinara (ili
    oko 170.000 njemačkih maraka) novcem Direkcije za privatizaciju prikupljenim od građana RS. Izvođač radova na izgradnji stana
    bila je firma “Tehnograd visokogradnja Tuzla” čija se direktorica Živka Radovanović nalazila na istoj krivičnoj prijavi sa Milojevićem, koju je CJB Bijeljina napisao 1998. godine.

    U toj prijavi stajalo je da su Milojević i Radovanovićeva u junu 1997. godine sklopili usmeni dogovor o adaptaciji prostorija Direkcije za privatizaciju u Bijeljini zašta je Milojević na “Tehnogradov” žiro račun uplatio 316.859,00 dinara. Stvarna cijena radova bila je 71.488,00 dinara, a razlika 245.371,00 dinar.

    Dalje se navodi da su dva direktora razliku prebacila na žiro račune privatnih preduzeća, pretvaraju je u gotov novac i nestaje
    245.371,06 dinara. U to vrijeme to je bila suma od 82.000 njemačkih maraka, po zvaničnom kursu. “Preko preduzeća PP ‘Transkom 93’ u Bijeljini i PP ‘Vujić’ iz Valjeva izvršili
    smo pranje žirala. Tako smo došli do gotovog novca, koji sam potom dala Aleksi Milojeviću”, rekla je Radovanovićeva u izjavi 1998. godine datoj nadležnom CJB Bijeljina.

    “Tehnograd visokogradnja” 1996. godine je isplatila firmama “Transport” Ugljevik, “Panfleks” Bijeljina i “Stolar”
    Bijeljina sva dugovanja Privatnog preduzeća “Gala” iz Beograda u vlasništvu Milojevićevog punca Miodraga Vujanovića, koji je zvanično direktor “Gale”. Preduzeće za unutraŠnju i spoljnu
    trgovinu “Gala” nalazi se u Šavničkoj ulici 56 u Beogradu u istoj kući u kojoj živi porodica Alekse Milojevića. Zanimljivo je i to da je, iako je u to vrijeme pred sudom krivično odgovarao zbog navedenog stana, Milojević dobio saglasnost da stan u Bijeljini otkupi 5. juna 2003. godine.

    Optužnica od 28. avgusta 2000. godine teretila je Milojevića da je počinio krivično djelo zloupotrebe položaja i time sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist.

    Pa ipak, nakon šest godina (!), 16.11.2006. godine, iz volšebnih razloga, Okružni tužilac prije početka glavnog pretresa je odustao od optužnice br. KT:98/98.

  15. inskektore Božiću vidim da su te tvoju zapadni finanisijeri i nalogodavci pretplatili na taj sajt za nekakvu arhivu novinskih članaka. Koliko plaćaju tovju izaju, koliko plaćaju tovj petokolonaški rad, na sibverzvnoj delatnositi u investicionim fondovima, To je razotkriveno i obelodanjeno, to naord zna.

  16. Što je čuno što je kupio stan radio ceo život na naučnom istitutu, imao stan u Sarajevu, prodao i kupio u Bijeljini.
    Gledaj ti ove što su izneli desetine milijardi i opljčkali, treba prvo da vidiš šta čovek vozi.

  17. ha ha ha ha ha ha 😀 😀 😀 😀

    a tek šta je sa onom knjigom što je besramno prepisao B-) 😀

    da citiram cijele rečenice koje je prepisivao iz tuđih uradaka? B-)
    ali, to je ok, jer se predstavlja kao patriota 😀 😀 😀 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *