ТЕ Станари: Камен темељац је положен

У Станарима код Добоја, положен је камен темељац за изградњу Термоелектране Станари. Предсједник Републике Српске Милорад Додик и предсједник ЕФТ групе Вук Хамовић положили су камен темељац за ТЕ Станари. Предсједник РС Милорад Додик и предсједник ЕФТ групе Вук Хамовић положили су камен темељац за изградњу ЕФТ ТЕ Станари. Вриједност изградње ТЕ Станари која ће […]

субота, мај 18, 2013 / 13:50

У Станарима код Добоја, положен је камен темељац за изградњу Термоелектране Станари. Предсједник Републике Српске Милорад Додик и предсједник ЕФТ групе Вук Хамовић положили су камен темељац за ТЕ Станари.

Предсједник РС Милорад Додик и предсједник ЕФТ групе Вук Хамовић положили су камен темељац за изградњу ЕФТ ТЕ Станари. Вриједност изградње ТЕ Станари која ће бити завршена до краја 2015. године процијењена је на више од 400 милиона евра. Свечаности у Станарима присуствује велики број званица – премијерка Жељка Цвијановић, предсједник НСРС Српске Игор Радојичић, министри Републике Српске, као и амбасадори Велике Британије у БиХ Најџел Кејси и Кине Донг Чунфенг, те партнери који ће радити на изградњи ТЕ. Додик је на свечаности рекао да је ово "лијеп и срећан дан, дуго чекан и дочекан", подсјетивши да је изградња ТЕ у Станарима први пројекат ових размјера у посљедње три деценије.

Додик је изразио захвалност ЕФТ групи што није одустала од пројекта у Станарима, чак и у тешким временима, те истакао да је увијек вјеровао у успјех овог пројекта, који доказује да Српска показује способност да и у овом тешким временима прихвати изазов. Навео је

да улагања у овом дијелу Српске износе око милијарду евра, ако се узме у обзир изградња дионице аутопута Добој – Прњавор и изградња ТЕ у Станарима.

"Посебно сам поносан када једна велика Кина и Република Српска сарађују", истакао је предсједник Српске.

ЕФТ група данас је, прослављајући осам година рада у Станарима, додијелила вриједне новчане награде за шест најзаслужнијих радника. ТЕ Станари је први енергетски објекат ове врсте који се на подручју бивше Југославије гради након више од три деценије.

Главни извођач радова је кинеска компанија Донгфанг, а Кина ће за изградњу ТЕ одобрити 150 милиона евра.

ТЕ Станари је први енергетски објекат ове врсте који се на подручју бивше Југославије гради након више од три деценије. Биће то једна од највећих инвестиција у енергетском сектору БиХ у коју ће ЕФТ група уложити више од 400 милиона евра. Кина ће за овај пројекат одобрити 150 милиона евра. ТЕ Станари је пројектована да годишње произведе око два милиона мегават часова електричне енергије. Биће прва у БиХ која ће у потпуности функционисати у складу са директивама Европске уније о заштити животне средине. Истовремено, ЕФТ улаже у модернизацију рудника око 150 милиона евра да би достигао производњу неопходну за нормално функционисање ТЕ.

У Руднику и ТЕ тренутно је запослено 470 радника, ангажовано је више домаћих фирми као подизвођачи главног извођача кинеске компаније Донгфанг електрик која има рок за изградњу од 45 мјесеци. Од 2005. до сада ЕФТ компанија је по основу концесије у Руднику у буџет РС и града Добоја уплатила више од 30 милиона евра. Очекује се да ће користи од функционисања ТЕ бити знатно веће.



0 КОМЕНТАРА

  1. Највеће „природно“ богатство једног народа је добар привредни систем. Ради се заправо о доброј Влади која гради добар привредни систем. Ми на жалост немамо ту срећу.
    Нема те безизлазне ситуације и толике оскудности природнх богатстава које добра Влада неће ријешити а оскудност надокнадити. И онда када нема скоро ништа, добра Влада се окрене свом народу као највећем природном богатству, црпећи из њега, из његове запослености пуни развојни резултат (Јапан и сл).
    Код нас је другачије, супротно. Нашој Влади је народ сувишан до његове заборављености. Умјесто да представља најобилнији извор богатства, народ је за ову Владу оргоман терет. Не зна како да га запосли, а не брине много што бјежи на све четири стране свијета, стари, биолошки нестаје.
    Влади су сувишна и властита природна богатства. Оно што је економски највредније и што је предмет толиких међународних спорења до употребе оружја, једни да сачувају други да отму, наша Влада то наше највеће благо, услов нашег опстанка на овим просторима, скоро бесплатно уступа странцима. Концесионо га распродаје. Нема тог природног богатства којег лоша Влада није у стању да уништи а народ да остави у сиромаштву. Ми смо поуздан свједок.
    Све потиче од скоро потпуне централизације. Све је у својини и надлежности Владе (природна богатства, јавна добра, финансије). А онда над тим, скоро апсолутна моћ појединца заснована на споју партијског монопола и водеће државне улоге, што завршава у толиким злоупотребама. Привредног система такорећи и нема. Не постоји развијена широка институциона основа за међусобна усаглашавања интереса, што је прва претпоставка системске рационалности.
    У суштини, то представља процес децентрализације као јединог исправног пута изградње оптималног привредног система, који доноси највећи развојни резултат.
    Развој је у децентрализацији и демократизацији о чему има толико свједочења. Све Владе, које се боре за развој настоје да што већи број учесника укључе у процес доношења одлука. Централизми назадују и пропадају а децентрализми напредују, увећавају богатсво.
    Претходни комунистички систем је пропао управо због прекомјерне централизације као основе његове неефикасности. Монопол партијске својине није дозвољавао међусобна интересна супротстављања што је увећавало нерационалност.
    По свему судећи сада се налазимо у још горем положају. Претходна колективна партијска својина је доносила издашнији развојни резултат од садашње приватне партијске својине у којој све важније одлуке доноси појединац које се безпоговорно извршавају. То је основа невиђеног државног централизма и самовоље сваке врсте која нам не дозвољава кретање напријед.
    По свим обиљежјима умјесто да се крећемо напријед ми назадујемо, пропадамо. Достизање наше и удаљеније прошлости већ је циљ који је тешко остварив. Незапосленост, сиромаштво, дугови, све је то знатно веће него у претходном систему. И што је најгоре све је то на опасној низбрдици.
    Податак да се претходна колективна партијска својина показује ефикаснијом од ове приватне партијске својине, поразна је чињеница која изазива највећу забринутост. Потребне су брзе и одлучне промјене. Самовоља и моћ појединаца је таква да то угрожава наш опстанак.
    Цио систем је у потпуној летаргији, беживотности. Он беспомоћно вегетира у својим организационим облицима без икаквих значајних утицаја на доношење одлука. Све је под силним притиском партијског монопола, под силним притиском одлучујућег појединца, који систему одузима било какву снагу и тјера га у скоро потпуно беживотно вегетирање. Ради се о централизму и партијској самовољи каква није забиљежена ни у временима и подручјима најтврдокорнијих комунистичких и других диктатура.
    Власт одлучујућег партијског појединца је таква да се све одлуке, својом кадровском вертикалом, морају беспоговорно извршавати не питајући за резултат.
    Како иначе објаснити доношење оволиких погубних одлука а да нико није у стању да то спријечи.
    На основи моћног индивидуалног партијског утицаја, злоупотребљавајући државне улоге, извршена је општа партијска приватизација свега постојећег, наше укупне животне судбине. Посебно се то односи на приватизацију наших природних богатстава.
    Без икакве законске основе продаја наших природних богатстава је предмет приватних погодби којима су сви путеви отворени. Нема системских препрека. Ако је потребно, те приватне погодбе се лако стављају на дневни ред и највиших органа власти без икаквог страха да би могле да буду измијењене или одбијене. Гаранција је у потпуној партијској послушности чак када је у питању и скупштинска већина у Народној скупштини.
    Да се не ради о приватним погодбама које се касније лако „провлаче“ кроз институције система односно, да постоји законски основ управљања нашим природним богатствима зар би се могла догодити оволика појединачна разликовања у доношењу одллука: Нијемци на Дрини 60:40, Сардаров у Угљевику 90:10, у Станарима, концесиона накнада.
    Када су у питању мале хидроелектране ко зна ко се је све погађао. Како је могуће да ХЕ „Мрсово“ која спада у ред великих хидроелектрана (43MW) буде у режиму малих хидроелектрана са свега 2,3% годишње концесионе накнаде. И тако редом све до нашег уништења. Видљиво је да смо жртва индивидуалне партијске својине, невиђене погубне државне централизације на тој основи, и свих нерационалности која из тога излазе.
    Због тога је од толиког значаја преношење власништва над малим водотоцима, односно власништва над малим хидроелектранама, на општине. Биће то први значајнији корак у правцу разградње приватне партијске самовоље и изградње новог савременијег привредног система. Наши мали водотоци биће изузети из индивидуалних погодби. Свака одлука, сагласно закону, морат ће да прође цјеловит пут међусобних оштрих друштвених усаглашавања, што је гаранција остварења изузетне друштвене рационалности.

  2. Када се, прије око 200 година отпочело са изградњом малих хидроелектрана на европском Западу, сигурно је да су тадашњи њихови становници били много сиромашнији него што смо ми сада.
    Градили су их из властитих средстава, из властите штедње, углавном путем масовног акционарства и буџетских средстава општина.
    Њихове владе тада нису убјеђивале своје народе како су сиромашни и како су због сиромаштва немоћни да остваре властито инвестирање те су приморани да то своје природно богатство, те потоке и ријеке (концесионо) уступе странцима. Кренули су другим путем све до данашњих дана и силно се обогатили управо на тим потоцима и ријекама и на основи властитог инвестирања.
    Док су наше данашње брдско-планинске општине притиснуте крајњим сиромаштвом, носећи непрекидну пријетњу њиховог нестанка са географске карте насељености – овакве општине на Западу су често богатије од општина у долини. На основу власништва општина над природним богатствима успјело се сачувати и економски активирати толико важно брдско-планинско подручје. Успјело се сачувати становништво на њему.
    Код нас је другачије. На основи централизације власништва над природним богатствима скоро да је у потпуности уништено наше брдско-планинско подручје. Која је то цијена неразвоја и општа национална штета није могуће израчунати.
    Потпуно супротно правном цивилизацијском достигнућу првенствене припадности природних богатстава локалним заједницама, што је жива стварност Запада, Влада је код нас присвојила сва наша природна богатства. Не зна шта ће са њима те их распродаје странцима што је најгори инвестициони избор до сада непознат и незабиљежен на овим просторима и на Западу.
    Незабиљежено је да је Влада, осим наше, уступала своја природна богатства странцима за свега 2-3% концесионе накнаде. И онда када су нуђене знатно већи износи народи су, чак и оружјем, бранили своја природна богатства. Наравно са Владом која је била на њиховој страни.
    Када би водотоци мале снаге били у власништву општина, као што је то случај на Западу, стекле би се могућности понављања живе праксе развијених, која их је толико обогатила. Умјесто неосноване тврдње да због сиромаштва нисмо у стању да користимо наша природна богатства те их морамо уступити странцима, стоји сва лакоћа прибављања огромних инвестиционих средстава, било домаћих или из иностранства.
    У нашим, углавном иностраним, банкама данас је на штедњи око 1,7 милијарди КМ, са каматама од неколико процената (3-5%), чак и на дугорочно орочене депозите. Уз то, све су реалне пријетње да штедише, у скорој будућности незаобилазних монетарних турбуленција, та средства изгубе у значајним износима.
    Када би се указала прилика тако сигурног и уносног акционарског улагања у мале хидроелектране сигурно је да би се огроман дио ове штедње прелио у том правцу. То је огроман инвестициони потенцијал а толико би грађана било спашено од реалног монетарног штедног ризика.
    Када би се, умјесто 2-3% дивиденде на Западу, код нас понудили два или три пута веће износе, прилив акционарског капитала из иностранства би био огроман.
    Сигурност улагања и високе дивиденде утицале би на пораст домаће штедње, односно домаћег акционарског инвестирања, што је од посебног значаја за развој.
    Влада је погрешан, лош власник наших природних богатстава, гдје су и водотоци мале снаге. Њих је потребно пренијети у власништво општине које су њихов неупоредиво бољи, квалитетнији власник.

    Подмукла приватизација Електропривреде

    Европска Унија је политички поројекат који теба да омогући да богати Запад буде још богатији. Да глобализам допринесе његовом богатству.
    Погонска снага је у слободи тржишта као освједоченом „борцу“ за пораст богатства богатих и повећано сиромашење сиромашних. На тој основи све добија други прикривени изглед. Довољно је само залагати се за слободу тржишта и процес преливања богатства је отворен.
    То олакшава и рад оданих политичара, ових којима је власт важнија од народа. Тада се само бори за слободу тржишта, сагласно захтјевима Европске Уније, не гледајући на поразан резултат неразвоја и заробљавања. Захвалност не изостаје што их учвршћује на власти.
    Слободно тржиште, као основно погонско гориво глобализма, може да има своје многобројне изразе, зависно од циљева који се желе оставрити.
    На тој основи смишљен је и модел приватизације наше електропривреде, односно приватизације наших природних електро-енергетских потенцијала (ријеке, рудници).
    Од Владе се захтјева да прихвати Европске директиве о слободи тржишта електричне енергије, што је наша Влада већ учинила. То је довољно за приватизацију наше електропривреде, односно свих ових природних богатстава којима располажемо.
    Онда на ред долази владино варање народа и силно обмањивање неистинама. Како нема и неће бити приватизације електропривреде, вјероватно мислећи да се неће у ту сврху расписивати међународни тендер. Не наводи се да је то овдје непотребно, сувишно. Далеко је дјелотворнији подмукли али зато успјешнији модел приватизације садржан у слободи тржишта електричне енергије.
    Приватизација је замагљена, непрозирна и невидљива на први поглед. До ње се долази постепено, у дугом року, што доприноси њеној утемељености.
    Народ тешко може да повјерује да га Влада толико вара, обмањује.
    Упорно се истиче да концесионо уступање природних богатстава није њихова приватизација и да ће се концесионари након истицања концесионог периода мирно повући са ових простора. Само још да нам кажу гдје се то догодило. Ми овако мали и немоћни да отјерамо и откажемо тако великим и моћним.
    Двије су кључне чињенице приватизације наше електропривреде:
    – слобода тржишта електричне енергије и
    – концесионо уступање природних богатстава странцима или домаћим, свеједно
    Потпуно је неважно ко је концесионар. Битно је да се електрична енергија испоручује Западу што је основа сваке концесије. Због пораста прилива електричне енергије цијене (тамо) успореније расту, што им увећава богатство.
    Изузетне профите које остварују концесионари слободно износе из земље, чиме се умањује наш инвестициони потенцијал, диже каматна стопа и оптерећује развој домаће привреде, што за Запад, окренут нашем економском уништењу, није неважна чињеница. Убрзано исцрпљивање природних богатстава оставља нас без довољно електричне енергије и сада и у скорој будућности. Тада престаје сваки развој.
    То је непосредна будућност коју нам припрема постојећа Влада. Из постојећег неразвоја у још већи и потпуни неразвој.
    Слободно тржиште електричне енергије и концесионо уступање наших природних богатстава начин је подмукле приватизације наше Електропривреде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *