Сулејман Тихић: Тако нас је Бог створио

Тихић o логорашким данима, познанству са Звезданом Јовановићем, оптужбама да је “српски човјек” и које је “грешке у корацима” према Београду начинио Харис Силајџић. Разговарала: Маја Бекчић-Петровић Вођа Странке демократске акције, Сулејман Тихић, са поштовањем говори о рахметли Алији Изетбеговићу и за ревером увијек носи исту значку, златни љиљан. Са благим осмјехом, каже да баш […]

уторак, јун 8, 2010 / 09:03

Тихић o логорашким данима, познанству са Звезданом Јовановићем, оптужбама да је “српски човјек” и које је “грешке у корацима” према Београду начинио Харис Силајџић.

Разговарала: Маја Бекчић-Петровић

Вођа Странке демократске акције, Сулејман Тихић, са поштовањем говори о рахметли Алији Изетбеговићу и за ревером увијек носи исту значку, златни љиљан. Са благим осмјехом, каже да баш тај љиљан у основи има крст-криж, па вјерује да је и "то знак да Бошњаци, Срби и Хрвати у БиХ морају живјети заједно".

Бивши логораш, кога је у затвору тукао лично Звездан Јовановић, не воли да говори о прошлости и вјерује да Сарајево и Београд морају да граде бољу заједничку будућност.

Не либи се да ода почаст и српским жртвама рата у БиХ, а у предизборној БиХ вјероватно је изгубио политичке поене и, сигурно, шокирао јавност оцјеном да се у Добровољачкој улици, 1992. године, десио злочин.

"Јасно сам рекао за случај Добровољачке, сматрам да је та акција оружаних снага легитимна акција, која је усмјерена у правцу ослобађања незаконито заробљеног предсједника председништва БиХ (Алије Изетбеговића).

Исто сам тако рекао, да сам мишљења да војно и политичко руководство није кршило међународне конвенције. Међутим, убијени су људи. Убијени су невини људи, почињен је злочин. У рату се то зове злочин. Не могу ја то другачије назвати.

Није то убиство из нехата. Убиство сваког невиног човјека јесте злочин. Без обзира да ли се радило о једном човјеку, или се радило о 10 или 50, зависно како која страна тврди. Ја мислим да се не треба бојати истине. Треба да утврдимо истину".

Тихић се због изјаве о Добровољачкој прво нашао на удару исламске заједнице, неки су ишли тако далеко да су га прогласили за "српског шпијуна". Затим га је предсједавајући Председништва БиХ, Харис Силајџић, оптужио да "минира" одбрану Ејупа Ганића, који је у Лондону ухапшен по потјерници Србије због напада у Добровољачкој.

"Због чега до сад није тај случај Добровољачке расвјетљен? Мислим да постоји и одговорност правосуђа. Ја у неку руку могу разумјети, али не могу одобрити, зашто то није одмах рјешавано. Био је рат. Али, послије рата – колико је времена прошло…

Морамо омогућити правосуђу да ради свој посао. Суд ће казати који су то појединци одговорни и шта се стварно догодило. Колико је било жртава. Ја једноставно не могу да разумијем да један потпуно нормалан, легалистички приступ, захтјев да суд утврди истину, може да се третира овако као што се третира".

Према мишљењу Тихића, који је као лидер СДА у Босанском Шамцу ухапшен у мају 1992. године и до августа био заточеник, питањем прошлости требало би да се баве судови и историчари, а политичари – питањима садашњости и будућности.

"Не може Сулејман Тихић заборавити пет логора кроз које је прошао. И тортуре. Али, питање прошлости је ствар судова, кад су у питању ратни злочини. А ми политичари требамо да се бавимо питањима садашњости. И то је становиште наишло на рафалну осуду, као – ‘Тихић хоће да заборави прошлост’.

Тако је одлазак предсједнику Тадићу у Београд тумачен као некаква издаја, као продаја. Разговори са господином Додиком исто. Као, ‘Тихић није довољан Бошњак, није прави муслиман’".

Упркос логорашкој прошлости, Тихић се – за разлику од осталих политичира из БиХ – поклонио и српским жртвама ратног злочина. Заједно са хрватским предсједником Ивом Јосиповићем и премијером Републике Српске Милорадом Додиком, недавно је одао почаст побијенима у три села, припадницима сва три конститутивна народа у БиХ.

"Право да вам кажем, мене је срамота што нисам раније отишао. Можда и због тога што ме нису ни звали – било би незгодно да се човјек појави у једној таквој атмосфери жалости… Мислим да је ово добро, што смо сви отишли и у Сијековац и Бришево и Козарац. И мислим да би то требало да буде пракса, убудуће да одлазимо на сва ова стратишта. Одајемо почаст људима, убијени су људи, није важно ко је које националности.

Нема колективне кривице, али постоји колективна одговорност да се казне они који су починили злочине. И да се пронађу нестали. Дакле, ми Бошњаци имамо колективну одговорност да испитамо све злочине и да процесуирамо одговорне за злочине. Исто тако постоји колективна одговорност Срба и Хрвата. Али, нема колективне кривице народа или било кога за почињени злочин. Сличне су изјаве давали господин Додик и господин Јосиповић и жао ми је што то није добило већи значај у медијима у БиХ".

Тихић, предратни адвокат из Босанског Шамца, показао је већ 2001. године, кад је дошао на чело СДА, да је спреман за заокрет Изетбеговићеве странке према центру. Западне дипломате у Сарајеву виде га као прихватљиву опцију "националног лидера", а све чешће замерају оштру реторику Хариса Силајџића.

Тихића данас и у Републици Српској сматрају за најумерјенијег политичара из Федерације БиХ. У интервјуу Тањугу, каже да све што чини – чини зато што у то вјерује, а не да би правио политичке поене.

"Нажалост, изгледа да још људи живе у филмовима прошлости. Политичари морају својим примјером утицати на промјену свести код грађана, у јавности. Тога нема довољно. Сви воде политику повлађивања због избора, због гласова. Мало има људи који желе да мијењају свијест, да воде народ.

Ја сам у себи задовољан што сам отишао и одао почаст и код нормалних људи ћу добити поене. Код неких људи, који то или не разумију или неће да разумију, нећу никад добити. Али, дугорочно гледајући, ова политика мора побиједити. Она побјеђује".

Дијете из партизанске породице, пасионирани ловац, Тихић је завршио права и крајем седамдесетих и почетком осамдесетих био је судија и јавни тужилац. Рат је дочекао као адвокат, а на самом почетку сукоба у БиХ је ухапшен и прошао тортуру у пет затвора. Данас о томе не воли много да прича, али истиче да су га мучили Срби, али да су га Срби и спасили.

"Био сам логораш. У српским логорима у Шамцу, Брчком, Бијељини, Батајници и Сремској Митровици. Службена палица је, вјерујте, била привилегија. Прошло је толико времена. Имам осећај да сад, кад би ми неко пришао и опалио десет палица, да бих могао издржати да се не јавим.

Нема шта нису радили. Али, исто тако се показало да је Сулејман Тихић то преживио захваљући томе што је било људи који ти, кад си повријеђен, доведу доктора, дају ти воде – знате колко то значи. И да се окупаш. Зато ја никад не могу поистовјетити колектив са злочинцем".

Тихић, чији син живи у Републици Српској, а унуке тамо иду у школу, често иде у Шамац и каже да с људима у том крају никад није имао проблема.

"Ја нисам имао никад проблема с тим свијетом. И све проблеме које сам и тад имао и те тортуре које сам проживио, нису дјело ‘домаћих Срба’, него оних што су дошли из Србије, разноразних полукриминалаца, како бих могао назвати те који су ишли на ратишта да доказују како су они велики Срби.

Па ето, Звездан Јовановић је био у Шамцу. Звездан Јовановић је био господар живота и смрти. Он је нас тукао. Знамо да је он пљачкао аутомобиле, фалсификовао возачке дозволе, шта није радио. Али, он је био у то вријеме национални херој и догурао је тамо за неког команданта. На крају је прорадила његова криминална природа.

Нит’ је он Србин, нит’ не знам ти шта, он је криминалац. Убио је свог премијера".

Тихић вјерује у помирење у региону и замјера званичном Сарајеву што нема живљу комуникацију с Београдом.

"Четири године немамо службених посјета у Београд и из Београда у Сарајево. У БиХ, за то сносе одговорност и Предсједништво и Вијеће министара. Колко знам предсједник Борис Тадић је давао иницијативе и он је желио да се сједне, да се разговара. Барем је мени тако рекао".

Тихић је критиковао председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића што је помак који је могао да буде учињен Истанбулском декларацијом искомпликовао у институцијама БиХ, а затим и отказао посету Београду – пошто му није омогућено да у затвору посети Илију Јуришића, који је првостепено осуђен на 12 година због напада на ЈНА у Тузли, 1992.

"Истамбулска декларација, која је у првом реду успјех турске дипломатије, добра је основа за сарадњу између наших земаља. Али, труд који је постигнут – упропаштен је. Једноставно зато што нису са ове, босанске стране, обављене одговарајуће припреме. Текст декларације није био на сједници Предсједништва.

Потписивању декларације нису присуствовали остали чланови Предсједниства. И уместо да декларација буде начин и помоћ рјешавању проблема не само између БиХ и Србије, него и унутрашњих односа, она је сад постала камен спотицања. И сад имамо проблем и у БиХ и, ево, немамо службене посјете Београду.

Плус, кад се томе дода и условљавање посјете посјетом Јуришићу… А то је популизам. Популистичка политика. Јуришићу се могло више помоћи да се сједило са председником Тадићем и разговарало. И да су разговарали наши ресорни министри и тужиоци, а не на овај начин, посјетом у затвору. И разним изјавама".

Тихић се, такође, нада, да ће "вјетрови" регионалне сарадње из Србије и Хрватске "прећи" и на лидере БиХ.

"И госпођа Косор и Јосиповић су особе које су искрено опредјељене за регионалну сарадњу, нису оптерећене прошлости. Мислим да је и предсједник Тадић опредјељен у том правцу. Њега и лично знам.

Очекујем да ти неки вјетрови пређу и наше границе и да сад на овим изборима (3. октобра) побједе сличне политике, политике дијалога, договора, компромиса, суживота, толеранције. Ипак, овдје ми стотинама година живимо заједно.

Уз повремене прекиде. Ратне сукобе. Али, ипак, далеко више времена смо ми једни с другима живјели у једној врсти слоге, некад се то звало братство и јединство, сад се то зове суживот – толеранција. Не можемо другачије. Тако нас је Бог створио.

Распоредио нас овде да живимо заједно и дај да учинимо да нам буде што боље, а не да буде горе. Ја се борим да буде тако. И вјерујем у то".



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *