Стеван Филиповић: Нисмо правили романтичну комедију

Убиство које Новица почини, није најстрашнија ствар коју уради у филму ’’Шишање’’. Најстрашније је, заправо, прихватање фашистичке идеологије.   Она је таква, да сама по себи рационализује злочин над Ромом, који је Новица починио. Мислим да релативизација злочина или непричање о злочину, управо води томе да употпуни заборав, а то онда води у нове злочине, […]

среда, новембар 3, 2010 / 18:11

Убиство које Новица почини, није најстрашнија ствар коју уради у филму ’’Шишање’’. Најстрашније је, заправо, прихватање фашистичке идеологије.

 

Она је таква, да сама по себи рационализује злочин над Ромом, који је Новица починио. Мислим да релативизација злочина или непричање о злочину, управо води томе да употпуни заборав, а то онда води у нове злочине, јер се нисмо негде разрачунали са оним што су проблеми из прошлости, рекао је ово у интервјуу за Фронтал, београдски редитељ Стеван Филиповић
 
Његов филм ’’Шишање’’, након успјеха у биоскопима у Србији, имати прилику да види и бањолучка публика. Филиповићу и његовом филму додијељена је недавно главна награда трећег филмског фестивала ’Лајф” у Лесковцу.
 
Разговарао: Дејан Вујанић
 
Рад на филму Шишање трајао је четири године. Да ли сте задовољни реакцијама публике и критике?
 
Знате како, сваки филм који се прави толико дуго и који доживи то да се већина сцена из неке првобитне верзије сценарија из 2006. године деси на улицама градова у Србији, до те мере је повезан са реалношћу и до те мере задире у неки псеудодокументаризам, да је јако тешко не очекивати бурне реакције од свега тога, поготово што нисмо правили романтичну комедију.
 
Правили смо врло ангажован филм, који што је такође важно, заузима став. Код политичког филма такве врсте, увек можете да очекујете најшири дијапазон реакција од људи, који ће се препознати у нечему па им се то неће свидети.
 
Реакције великог дела публике и критике биле су заиста сјајне и то нас чини стварно срећнима, посебно што смо добили супер реакције још од претпремијерног приказивања на Новом Зеланду, где су људи који су радили Господара прстенова, Ричард Тејлор, добитник пет Оскара и његова екипа имали прилику да погледају филм.
 
Они су заиста разумели све нијансе које смо покушали да представимо у том филму – односе међу ликовима, и што је било јако интересантно политичку позадину. У питању је, ипак, земља која нема такав политички бекграунд, потпуно нека друга прича, и с те стране нам је то заиста дало ветар у леђа. Онда је дошло до београдске премијере, на којој је публика стварно феноменално реаговала на филм и затим је филм у биоскопима почео да постиже сјајне резултате. То је најбољи показатељ реакција мејнстрим дела публике.
 
Увек има и негативних реакција. Оно што је занимљиво за те негативне реакције, јесте да се све оне углавном баве политичким аспектом филма. Врло ретко имате неке коментаре који су чиста филмска уметничка питања, а врло често се то претвори у неко разрачунавање са неком политиком коју неко види да тај филм заступа.
 
Ко су млади људи попут Новице који прихватају фашистичку идеологију? Зашто?
 
Ти млади људи су свуда око нас и мислим да је јако погрешно сврставати их у одређену социјалну категорију. Типа, рећи да су све то сиромашна деца или тако нешто. Ми смо хтели да све те инстант изговоре одузмемо нашем главном јунаку, да не бисмо оправдавали оно што он ради. А зашто?
 
Постоје два разлога: једно је друштвена клима у којој одрастају ти људи и друго је, свакако, аспект њихове личне одговорности у свакој ситуацији. Новица има неколико шанси током целог филма, чак и после оног убиства да изабере прави пут, или неки макар релативно нормалан пут; а он увек изабере оно друго. Зашто је у ствари велико питање филма, на које покушавамо да дамо одговор свим оним што смо радили.
 
Како одијелити изговор од објашњења?
 
Мислим да ту постоји једна реченица у филму коју каже Лидија коју игра Наташа Тапушковић, да постоји врло јасно дефинисана граница и кад се пређе та граница, ви сте просто лош човек и ту сви изговори падају у воду.
 
Мислим да је та граница, у ствари, да ли чините насиље или зло другим људима и то је суштинска ствар. Важно је причати о објашњењима како је дошло до тога, али што се закона тиче, што се државе, тиче мислим да објашњења нису ту толико важна.
 
Ко и на који начин се манипулише младим људима?
 
Младим људима практично манипулишу сви. Можемо да причамо о свим људима који негде наступају у домену јавног говора. Врло често ће политичари да се позивају на младе или да говоре директно младима. Чак и неки екстремни десничарски политичари, ипак никада неће директно да кажу да су они за насиље и да су они за насилно решавање проблема.
 
Они ће само да кажу да постоји проблем и да је тај проблем у неким другима који су различити од нас. Они ће да маркирају ту групу других, тих такозваних непријатеља, а онда ће једноставно да оставе то на интерпретацију пастви која их слуша, како да се тај проблем реши. Медији манипулишу младим људима врло лако и врло често, тако што се иде и гађа директно на најниже емоције и инстинкте и практично услед све те манипулације ви добијате једног младог човека који ће да изађе на улице и да буде насилан, а све време мисли да је патриота и да ради нешто што је добро.
 
Ко сноси одговорност: манипулатор или актер-извршилац?
 
Те категорије су јако повезане. Актер-извршилац који изађе и учини нешто страшно на улици, практично изврши злочин и он мора бити правно процесуиран. Он је дефинитивно крив за то.
 
А политичка позадина свега тога, односно манипулатор који стоји иза свега тога, јако тешко ће да дође на суд. То је исто са већином догађаја, од, рецимо, убиства премијера Ђинђића, где ће политичка мрежа која је направила атмосферу за убиство, јако тешко икад доћи пред суд, али мислим да управо ту одговорност пада на медије и на јавни сектор који мора да укаже на то, који мора да укаже да постоји одговорност за све што кажете.
 
Тако да не можете да идете и да ширите говор мржње, а да после очекујете да не постоје последице свега тога. Мислим да је управо то задатак јавног сектора.
Шејтанов ратник
Редитељски првијенац Стевана Филиповића ’’Шејтанов ратник’’ (2006), већ је добио статус култног филма у Србији. Ријеч је о тинејџерској комедији о троје пријатеља који покушавају да спасу свијет од осветољубивог штребера наоружаног моћном реликвијом. „Шејтанов ратник” је истовремено и први српски филм који озбиљно користи дигиталне специјалне ефекте, као и рачунарску постпродукцијску обраду филма.

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *