Стара фочанска црква: Одолијевање времену

Српска црква је вијековима дијелила судбину народа, како у највећим невољама тако и у „благостању“. Стара црква у Фочи је свијетли примјер нашег опстанка у овој земљи. Пише: Вукашин Беатовић Када са десне обале Ћехотине погледате у небо, мало испод видикове линије налази се фочански православни храм. Смјештен је на стрмом, наизглед несавладивом узвишењу и […]

субота, септембар 1, 2012 / 05:55

Српска црква је вијековима дијелила судбину народа, како у највећим невољама тако и у „благостању“. Стара црква у Фочи је свијетли примјер нашег опстанка у овој земљи.

Пише: Вукашин Беатовић

Када са десне обале Ћехотине погледате у небо, мало испод видикове линије налази се фочански православни храм. Смјештен је на стрмом, наизглед несавладивом узвишењу и сам по себи намеће питање откуд баш ту, на тако високом и задивљујућем мјесту?!

Тешка времена са собом носе огромна искушења. Некада је сушта потреба за постојањем већа од жали за оним што је изгубљено а што се приписује славном али протеклом времену. У свим превирањима једини циљ је задржати особине које чине човјека а Срби из Фоче су успјели у томе.

Фоча је у средњем вијеку имала двије православне цркве. Једну, која је била смјештена у Каурском пољу срушили су Турци. Другу, која се налазила изнад трговишта у срцу старог града, Турци су поџамијали, дозидали мунару и назвали Царевом џамијом. Тако су фочански Срби далеке 1501. године остали без древних храмова а све вјерске обреде вршили су тихо и кришом по приватним кућама и магазама.

У фочанској котлини тада су ницале џамије а свака помисао на одјек црквених звона наилазила је на жестоку осуду Турака и потурица. Скоро два и по вијека Срби су били лишени права да подигну свој храм, међутим 1839. године донијет је хатишериф којим је султан Абдул Меџид прогласио вјерску равноправност у цијелом царству.

Не часећи часа, Фочаци су од цариградске Порте затражили дозволу за градњу храма а захваљујући утицају васељенског патријарха и руског конзула, дозволу су и добили. Невјерица због градње православног храма завладала је у цијелој Фочи, како међу Турцима и потурицама који нису подржавали идеју о православној цркви у граду, тако и међу Србима који су знали да их локални Турци неће оставити на миру.

Градећи храм градили су себе

Господ је свемир звијездама окитио, а људима је дао Земљу да је храмовима украшавају. Посљедња фочанска племкиња, поријеклом Дубровчанка, Савка Јокић са своје двије сестре, даровала је земљиште за храм. Поред тога што су Срби ријешили да граде храм на високом брду у источном дијелу града, на примјереном растојању од турских махала, Турци нису сједили скрштених руку. Често су долазили и нападали неимаре. Захваљујући угледном трговцу Радовану Глођајићу и његовом пријатељству са фочанским муфтијом, Турци и потурице су обуздани.

Сви мјештани и сељаци дали су свој допринос при градњи храма. Материјал је требало набавити а потом извући на високо брдо, а турска неман је вријебала са свих страна. Радило се колико су услови дозвољавали. Тако је било пуних десет година да би се на крају над Фочом указала „небеска љепота“ – црква Светог Николе.

Унутрашњост цркве по свему подјсећа на велике саборне храмове. Импресивни дрворезбарени иконостас красе иконе непроцјењиве вриједности а трон митрополита дабробосанског украшен је изузетним лавовима, вајаним по узору на владичански трон Дечана и Студенице.

Бедеми и звоник

Због честих турских напада, крађа и провокација, Срби су морали размишљати о заштити цркве и вијерника те су цијели црквени посјед опасали високим бедемима који су изграђени 1857. године. Бедеми су послужили предвиђеној намјени те су дуго и добро штитили хришћане и црквену имовину а данас симболизују сву тежину времена у којем су живјели наши славни преци. Цркви је накнадно тек 1975. године дозидан звоник а црквена звона су вратила хришћанску душу Фочи.

Пут спасења води преко Гологоте. Тако је било и са православним живљем Фоче у ратовима који су услиједили. Судбину народа опет је дијелила црква. Аустроугари су скинули оловни кров јер су сматрали да такав објекат не може да поднесе велику тежину. Тада је уништен дио вањског изгледа цркве. У Другом свјетском рату муслимани и усташе обили су цркву, однијели драгоцјености, запалили љетопис и библиотеку.

Ризница

Поред свих пљачкашких хорди, зулумћарских намета, успона и падова у фочанској цркви ипак су сачуване бројне реликвије. Од посебног значаја и љепоте је свакако кожом опшивено Велико Јеванђеље. На његовом почетку написано је:

„Милостиви подарок од његова Императорского и Царскога величества великаго Господарја све Руссије Г. Г. Г. Николаја Павловића мене Петру Петровићу Архијепископу и владици Црногорскоме и Брдскоме 1835 года“.

У продужетку пише:

„Сеј Свјатоје Евангелије од чуждих искупи протосинђел херцеговачки Вениамин Владисављевић родом из Сарајева и приложи в фочанску приходскују церков зс вјечитиј спомен. На 1854. септембра 1.ден“.

Поред овог заиста вриједног Јеванђеља у ризници фочанске цркве налази се икона Свете Тројице умјетника Георгија Митрофановића из 1616. године, те Свете мошти које се чувају у ћивоту смјештеном у лађи цркве.

Бастион живота

Колико год је живот био тежак и непредвидив, фочанска црква исто толико свједочи о томе. Сваки центиметар црквеног утврђења говори о силовитој борби и непосустајању наших предака. Фочаци су трпили вијековну неправду и неравноправност, подређеност и омаловажавање.

У отаџбинском рату коначно су успјели да потврде снагу потребе да опстану у свом Србињу. Данас се у Фочи исправља вијековна неправда и према српској цркви. Поред Богословске школе и Теолошког факултета, на сред Фоче данас се гради нови, највећи храм у Републици Српској – Храм Светог Саве.

Упоредо са градњом новог храма, стара фочанска црква живи својим интензивним молитвеним животом, окупља православне хришћане и наставља да пише дугу и нимало лаку причу. Вријеме ће пролазити, генерације ће се смјењивати а она ће и даље стајати, узвишена, утврђена и сва пркосна. Она ће упозоравати да ништа на овом свијету није јаче од живота.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *