Шта ће ТВ станице пустити овог Видовдана?

Драматург Димитрије Војнов се у Нашим новинама огласио поводом филм Андреаса Прохаске о Сарајевском атентату. Слутим да РТС није спремио никакав пригодан премијерни играни програм за овогодишњи Видовдан када се облежава сто година од Атентата у Сарајеву. Ипак, биће скандал ако за тај дан барем не обезбеди права за приказивање филма „Атентат“ Андреаса Прохаске који […]

субота, мај 3, 2014 / 11:10

Драматург Димитрије Војнов се у Нашим новинама огласио поводом филм Андреаса Прохаске о Сарајевском атентату.

Слутим да РТС није спремио никакав пригодан премијерни играни програм за овогодишњи Видовдан када се облежава сто година од Атентата у Сарајеву. Ипак, биће скандал ако за тај дан барем не обезбеди права за приказивање филма „Атентат“ Андреаса Прохаске који су аустријски продуценти управо и произвели као оптималан телевизијски садржај у поводу овог јубилеја.

Имамо среће да овај телевизијски филм, поред озбиљне промоције коју улажу дистрибутери како би га пласирали на што већем броју станица, привлачи пажњу и изразито афирмативним приказом сарајевских атентатора и улоге српске државе у тим догађајима. Принцип, Чабриновић и Илић су приказани као млади идеалисти, са левим стремљењима, не оспорава се да је атентат на Франца Фердинанда био тираноубиство, а Србија је потпуно амнестирана. Штавише, драмска окосница филма је теорија по којој је заправо немачко-аустроугарски војноиндустријски комплекс имао највеће интересе да страда Фердинанд и да се започне рат против Србије који би потом увео и Русију и Француску у сукоб. Илић је донекле истакнут као „слаба карика“ међу младобосанцима али пре као неко ко би могао бити изманипулисан од аустријских тајних служби него као експонент тајних или јавних великосрпских структура.

Речју, „Атентат“ је као упола краћа парафраза Стоуновог филма „Џ.Ф.К.“ посвећена атентату на Франца Фердинанда у којој истражни судија Лео Пфефер добија улогу борца за истину Џима Герисона. Механизми приказане завере су упадљиво слични, са том разликом што за разлику од методичног Стоуна, Прохаска уводи и једну врло заслађену љубавну причу као додатни слој.

Видећемо колики су домети „Атентата“ у погледу светске дистрибуције, међутим, ово је важан филм пре свега зато што ће на основу историјских факата и уз одређени степен фикционализације показати да је тренд бинладенизације Срба био неоправдан. Под „бинладенизацијом“ не сматрам искључиво чињеницу да су Срби постали „лоши момци“, како у светској дипломатији и медијима а затим и у популарној култури већ чињеницу да су наше тежње приказане као нешто ирационално, неоправдано, недостижно. Та бинладенизација је довела и до могућности да се историјски догађаји реинтерпретирају на штету српских протагониста.

Чињеница да смо у последње време навикли да се Срби лако и без већег објашњавања појављују као негативци у филмовима и телевизијским серијама није превелики проблем. То је спој „минулог рада“, негативне предрасуде у медијима и неколико аргумената као што је Сребреница којима се ућуткује сваки покушај да се одбрани наше достојанство. Уосталом, имиџ лоших момака је у једном тренутку резултирао појављивањем ултимативног антихероја, Ника Белића у игри ГТА 4 са којим су се потом идентификовали клинци широм света.

Проблем су клеветнички филмови попут „Земље крви и меда“ Анђелине Жоли који тврде да су базирани на чињеницама и упркос својим крупним естетским пропустима успевају да се изборе за место на репертоару. „Атентат“ припада управо том миљеу филмова који се упркос фикционалним сегментима позивају на чињенице и што је још важније немају директнијих веза са српском државом.

У СФРЈ снимљена су два филма о Сарајевском атентату. Хаџићев мање амбициозни, слабо реализовани рад и велика међународна продукција Вељка Булајића у којој су се појавила значајна имена попут Максимилијана Шела, Кристофера Пламера и Флоринде Болкан. Упркос постојању тих филмова сматрам да наша кинематографија није рекла задњу реч у вези са овом темом јер нове приповедачке технике и историјска сазнања, те попуштање идеолошких стега, отварају могућности и за нове филмске интерпретације. Изостале су због продукционе несигурности и „непредвидивости историје“ која се исписује у складу са дневнополитичким токовима и неизвеснија је од будућности. Нужан нам је један афирмативан „поглед са стране“ какав је понудио филм Андреаса Прохаске, и надам се да ће га РТС приуштити.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *