Српски правни тим у Хагу: Туђман се залагао за нестанак Срба из РСК

Србија је у наставку расправе о међусобним тужбама за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу тврдила да Хрватска није пружила ниједан доказ о постојању плана српских власти да почине геноцид над Хрватима током рата у тој републици 1991. године.  Заступник Вилијам Шабас поновио је да Србија не негира да су почињени тешки злочини над […]

среда, март 12, 2014 / 22:51

Србија је у наставку расправе о међусобним тужбама за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу тврдила да Хрватска није пружила ниједан доказ о постојању плана српских власти да почине геноцид над Хрватима током рата у тој републици 1991. године.

 Заступник Вилијам Шабас поновио је да Србија не негира да су почињени тешки злочини над Хрватима, који се могу окарактерисати у најгорем случају као злочини против човјечности.

Али, без "геноцидне намјере" да се Хрвати униште као етничка група, "авај, то није геноцид и хрватска тужба пропада", подвукао је професор Шабас.

Осврћући се на тврдњу Хрватске да се "геноцидна намјера" српских власти и снага може извући из изјава Милана Парошког и Војислава Шешеља, Шабас је узвратио да су они 1991. били "маргинални политичари" у опозицији, а не на власти у Београду.

Насупрот томе, подвукао је заступник Србије, изјаве предсједника Хрватске Фрање Туђмана, током састанка са највишим војним официрима на Брионима, уочи операције "Олуја" у августу 1995, "солидан су примјер директног доказа геноцидне намјере".

Према писаним поднесцима Србије, Туђман се на том састанку залагао за "нестанак" Срба из Книнске Крајине.

Изјаве Парошког и Шешеља могле су бити "провокативне" и "подјаривачке", али су "далеко од подстицања на почињење геноцида" и апсурдно их је претварати у доказ "злочина над злочинима", назначио је Шабас.

С друге стране, указао је заступник Србије, ријечи које је Туђман, као предсједник хрватске државе, на Брионима упутио високим војним заповједницима, у директној су вези са "геноцидним насиљем" над Србима из Книнске Крајине, неколико дана касније током операције "Олуја".

Ријечи предсједника Хрватске доказ геноцидних намјера

Туђманове ријечи, сматра Шабас, доказују да је "Хрватска ковала план да уништи српско становништво Книнске Крајине", што се не може поредити са изјавама Парошког и Шешеља, на које се Хрватска позивала.

Парошки је, како су рекли хрватски заступници, у прољеће 1991. у славонском селу Јагодњак рекао да треба "убити као пса" сваког ко тврди да то није "српска земља".

О појединостима Туђманових "Брионских транскрипата", Шабас ће, како је најавио, говорити касније, током излагања аргумената у прилог српској контратужби да је Хрватска починила геноцид над крајишким Србима.

Канадски професор је неоснованости хрватске тужбе доказивао и детаљном анализом пресуда Хашког трибунала официрима ЈНА и лидерима Срба у Хрватској (Милету Мркшићу, Милану Мартићу, Милану Бабићу) од којих нико није био ни оптужен, ни осуђен за геноцид.

"Може ли нас Хрватска упутити на кључни доказ (smoking gun – "пиштољ који се пуши") који су пропустили да примјете тужиоци Трибунала… Они нису успјели да пронађу доказе о геноциду", упитао је Шабас.

Назначио је да је "удружени злочиначки подухват" у којем су, по пресуди Мартићу, учествовали и предсједник Србије Слободан Милошевић, официри ЈНА, Шешељ и други, обухватао само кривична дјела депортације и присилног премјештања хрватског становништва.

Циљ подухвата, према пресуди, било је уклањање, а не уништење Хрвата са територије Републике Српске Крајине.

Шабас је подсјетио и да је највиши суд УН 2007. утврдио да током рата у БиХ, изузев у Сребреници, нигдје није био почињен геноцид, иако је страдало много више људи него током сукоба у Хрватској.

Заступник Србије Новак Лукић одбацио је тврдњу Хрватске да је ЈНА 1991. била српска војска и да, стога, одговорност за злочине савезне армије и паравојски под њеном контролом морају сносити власти у Београду.

Лукић је рекао да влада Србије у то вријеме "није имала значајан утицај", нити "контролу" над ЈНА. Напротив, између тадашњег савезног секретара за народну одбрану генерала Вељка Кадијевића и предсједника Србије Милошевића, по Лукићевим ријечима, "владало је неповјерење и анимозитет".

Као доказ за то, позивао се на Кадијевићеву књигу "Моје виђење распада" и дневник Милошевићевог најближег сарадника Борисава Јовића, које је, иначе, у својим аргументима цитирала и Хрватска.

Лукић је навео и ријечи генерала Кадијевића из интервјуа који је 2007. дао Хрватској телевизији: "Милошевић није командовао ЈНА док сам ја био савезни секретар. Од тренутка кад сам ја поднио оставку, он је постао апсолутни командант армије."

Генерал Кадијевић, који је оставку поднио 6. јануара 1992, изјавио је и да Милошевић и Јовић нису покушали да га задрже, него су "једва чекали да одем и да они преузму команду над ЈНА", цитирао је Лукић.

У преподневном дјелу расправе, заступник Србије Душан Игњатовић побијао је тврдњу Хрватске да су снаге и власти Срба у Хрватској биле под контролом и командом власти у Београду.

О идеји "Велике Србије"

Осврћући се на оптужбу Хрватске да су власти у Београду починиле геноцид над Хрватима у оквиру пројекта "Велике Србије", Обрадовић је подвукао да ту идеју лидера опозиционе Српске радикалне странке Војислава Шешеља никада није прихватила влада Србије.

"Значи, ‘Велика Србија’ против ‘Велике Хрватске’. Нерешено: један-један. Ипак, уз једну значајну разлику – у Хрватској, то је била владина политика", подвукао је Обрадовић.

Подсјећајући да ниједан званичник Владе Србије није био осуђен за злочине у Хрватској пред Хашким трибуналом, српски представник нагласио је да "ни у једном тренутку током деведесетих није постојао званичан план власти у Београду о проширењу граница територијама гдје су других народи живјели".

Хрватска страна, како је истакао, у недостатку доказа о "геноцидној намјери" Београда, обмањује суд изједначавајући "Велику Србију" са идејом предсједника Србије Слободана Милошевића о формирању нове Југославије, као државе у којој ће живјети сви Срби.

Та тежња не може се, као што то заступници Хрватске чине, аутоматски назвати "злочиначким планом, а камоли геноцидном завјером".

Уз подсјећање да ни Шешељ пред Трибуналом није оптужен за геноцид над Хрватима, Обрадовић је рекао да Хрватска није предочила ниједан доказ да је вођство Србије икада прихватило као свој програм СРС.

"Не морам да сада браним Милошевићеву политику, али је чињеница да ни он, ни било ко из његове Социјалистичке партије Србије никада није поменуо Шешељеву линију Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица као пожељну границу са Хрватском", истакао је Обрадовић.

Са друге стране, хрватски предсједник Туђман је 1990. изјавио да је Независна Држава Хрватска била не само "фашистичка и злочиначка творевина, него и остварење историјске тежње хрватског народа за независну државу", подсјетио је Обрадовић.

Корјене тежње Срба у Хрватској за аутономију и, касније, останак у Југославији, заступник Србије је идентификовао и у Туђмановим ријечима да је у Јасеновцу "убијено неколико хиљада (3.000-4.000) људи, већином Цигана, те Јевреја и Срба", као и у одузимању Србима статуса конститутивног народа у Хрватској.

У наставку процеса, српски заступници пред судом сажимају изјаве седморо свједока, које су у доказе уведене у писаном облику, о злочинима хрватских снага током операције Олуја.

Међу њима су крајишки Срби и канадски официри Унпрофора који су били распоређени у Книнској крајини. Ти сведоци неће се појавити у судници, зато што Хрватска није тражила да их унакрсно испита.

Друга рунда размене аргумената биће, уз паузе, одржана од 20. марта до 1. априла.

Хрватска је тужбу због наводног геноцида против тадашње СРЈ поднела у јулу 1999, а Србија је контратужбу суду доставила у јануару 2010. године.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *