Срби у Лондону: Нијансе између сјаја и очаја

У једном тренутку се чинило као очајан наступ, а већ у следећем српски спортисти су успјели да преокрену резултат. Пише Горан Драговић Наступ у Лондону испао је резултатски изједначен ономе у Атланти, а самим тим и најбољи од 1988. али то је већ био наступ комплетне Југославије. Што би могла да буде прилика за оправдања […]

понедељак, август 13, 2012 / 06:25

У једном тренутку се чинило као очајан наступ, а већ у следећем српски спортисти су успјели да преокрену резултат.

Пише Горан Драговић

Наступ у Лондону испао је резултатски изједначен ономе у Атланти, а самим тим и најбољи од 1988. али то је већ био наступ комплетне Југославије.

Што би могла да буде прилика за оправдања за ОКС како ипак ради нешто, осим што организује аранжман доласка на ОИ. У стилу, мала земља, велики успјех, погледајте Аргентину (а ни случајно не гледајте Казахстан, Мађарску, Хрватску)

Срби се не ложе на олимпијаду, то је очигледно, далеко бољи резултати се постижу на другим такмичењима, припреме се не спороводе у олимпијским циклусима. Но није то другачије него прије: Спотови на РТС који су најављивали чекање 100 медаље, приказивали су број медаља по олимпијским играма. Ту се могло видјети да једна земља од 20 милиона са таквим спортским духом често није могла да освоји више од 2-3 медаље. Тек од Москве 1980. СФРЈ је имала већи број медаља (што се поклапа са бојкотом многих земаља 1980. и 1984.)

Четири четврта мјеста, четри изгубљене медаље, међу њима једног од најбољег спортиста свијета Ђоковића, катастрофа у екипним спортовима. Ако се за одбојкашице може пронаћи оправдања због сулудог такмичарског ритма који је резултирао изостанак најважнијих играчица и неспремности многих из прве поставе (опет неприпремање за ОИ, већ разне лиге и гранд прије) за рукометаше и одбојкаше нема никаквог оправдања. Европски прваци и вицепрваци, који не прођу групну фазу, не заслужују помен.

Српски ватерполисти очигледно има проблем. Није срамота не узети злато, али је чудно бити вјечито у врху, и не освојити злато од 1988. Што постаје феномен попут Италије у одбојци.

Добро, ствар није тако црна, пошто је српски спорт имао неколико солидних резултата у спортовима попут атлетике и пливања. Трагика је додуше да су своје могућности надмашили спортисти који нису ни близу свјетског врха, и остварили “само” “запажене успјехе”.

Пливач Стјепановић није продукт рада у српском спорту, већ онај ексцес у коме успјешан Србин у иностранству нр заборави одакле је. Слично као Чавић. Очекује се да на следећом олимпијади направи велике ствари.

Колашинац није био близу тих фамозних 21 метар које наводно баца на тренингу, али је бацао у висини својих најбољих резултата и финале велики успјех. Као за све српске атлетичаре, и за њега је мјера још увијек европски континент. За сада само опаска да би у женској конкуренцији Колашинац био у конкуренцији за сребро.

Ивана Шпановић, упркос енормној пажњи посвећеној ноктима, коси и позирању није била лоша. Емир Бекрић је био нестваран. Овде има смисла причати о сиромашној земљи, условима рада, недостатку спортске традиције, доминацију физички предиспонираних противника. Бекрић је имао десети резултат у квалификацијама. Мало ли је?

За крај, српска хероина Милица. Спасила је ствар, повратила оптимизам, и резултатски због тога изгледа све боље. Хоћемо ли сад сви похрлити да тренирамо теквондо, или ће се чекати да Мандићева осваја медаље на следеће двије олимпијаде?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *