Срби у Холивуду: Слике вриједне хиљаду лажи

Историју можда пишу учењаци и непоштени новинари које плаћа влада, али њена увелико поједностављена форма се урезује у мозгове маса преко филмова и телевизије. Пише Небојша Малић С обзиром на прожимајућу особину забава за масе САД и доминацију забаве америчке производње на светском тржишту, не треба потцењивати утицај који америчка популарна култура има на светске […]

субота, јун 26, 2010 / 20:50

Историју можда пишу учењаци и непоштени новинари које плаћа влада, али њена увелико поједностављена форма се урезује у мозгове маса преко филмова и телевизије.

Пише Небојша Малић

С обзиром на прожимајућу особину забава за масе САД и доминацију забаве америчке производње на светском тржишту, не треба потцењивати утицај који америчка популарна култура има на светске догађаје.

Предрасуде против предрасуда

На пример, слика Арапа као терориста је већ дуго главни производ Холивудског успеха, тако свеприсутна током 1980-их да су култни класици као `Повратак у будућност` и `Е.Т.` Приказивали елементе терористичке завере или их спомињали. Муслимански тероризам је такође био кључни елемент техно-трилер књига почетком 1990-их, као сто су `Непријатељ изнутра` Ларија Бонда, или `Збир свих страхова` Тома Кленсија.

1998. године је Едвард Цвик (`Слава`, `Храброст под паљбом`) направио `Опсаду`, изузетну драму која се бави низом смртоносних терористичких напада исламских милитантиста у Њујорку, и ужасног напада на грађанске слободе од стране америчке владе који је уследио. То је било сабласно предвиђање, с обзиром на то шта се догодило Црног уторка 2001. године и после тога.

Ипак су арапско-америчке групе одмах протествовале против овог филма. Они су се толико били навикли на слике у популарној култури које су описивале муслимане искључиво као терористе да су напали Цвиков филм а да га нису ни видели.

Филм који је био фер према Арапима, за промену – нарочито у поређењу са, рецимо, филмом `Праве лажи` Џејмса Камерона (1994) – био је тако подвргнут контроверзи и бојкоту. Тако су се против наводних предрасуда борили са неоправданим предрасудама, и (што не изненађује) предрасуде су победиле.

Да није било толико слика муслимана као терориста у популарној култури, амерички Арапи можда не би реаговали на `Опсаду` са тако жестоким одбацивањем. Да су лекције `Опсаде` узете иоле озбиљно, 11. септембер се можда не би ни догодио. Судбина, као и увек, игра сурове трикове са онима који јој се смеју.

Кроз огледало

Током 1990-их, са ратовима у бившој Југославији на свим насловним страницама, бизнис забаве је пожурио да направи новац на мистериозним променама на другој страни света. Уз слике арапских терориста сада су ту биле и слике балканских терориста – и то, случајно, скоро искључиво Срба.

Стварне догађаје, које је прво погрешно протумачила штампа, затим дотерали учењаци, сада су поново дотерали професионални снабдевачи илузија. Кроз књиге, филмове и ТВ емисије, Балкан какав никада није био оживео је у умовима америчке публике.

Непостојеће нуклеарне бомбе

Пре него што је Никол Кидман могла да има трагичну љубавну везу у `Мулен Ружу`, она је прво морала да спаси Менхетн – уз помоћ Џорџа Клунија – од једног Србина са нуклеарном бомбом у руксаку, у филму `Миротворац` (1997).

Овај зликовац није био нико други до члан босанско-српског парламента, који је прво убио свог колегу да осигура себи место у делегацији која путује у Њујорк. Његов мотив? Освета Уједињеним нацијама, јер су снајперисти убили његову породицу а мировњаци нису учинили ниста да помогну.

Човек не мора да зна много о Балкану да види у чему је проблем. Пре свега, босански Срби никад нису имали нуклеарно оружје, нити постоје неки докази о томе да су покушали да га набаве. Друго, мотив приписан "терористи" био је лажан. Босански Срби никад нису очекивали од УН да им помогне – то су очекивали муслимани.

Није ствар у томе да босански Срби не осећају стварно непријатељство према УН и Империји; на крају крајева, ови су помагали њиховим непријатељима – и то понекад, како се испоставило, преко неких правих терориста. Али никад не треба дозволити да истина стане на пут доброј причи, зар не?

Кријумчарење нуклеарног оружја од стране босанских Срба је поново споменуто у УПН серији `Седам дана` (1998-2001), јер се њен јунак који путује кроз време борио против Срба који су хтели да купе плутонијум за оружје од домаћих америчких терориста. `Седам дана` се вратила у Босну у још једној епизоди, да спаси америчке таоце од злих Срба..

Бомбардовати и судити

Најчешћи посетилац Босни је сигурно била хит драма канала ЦБС, ЈАГ. Једна од првих епизода је приказала несавладивог адвоката-пилота Хармона Раб Јуниора како иде у бомбашки напад на Босну. Након тога, он је помогао да се спасу амерички пилоти, отишао даље да бомбардује Косово, и чак спасио америчке обавештајце од италијанске мафије коју су платитли Срби.

У једној епизоди командант Раб брани превисе ревносног колегу пилота, који је бомбардовао руске мировњаке мислећи да су Срби који чине злочине. Заиста, пилот тврди да је пре тога виђао злочине и заклео се да неће дозволити да се поново десе. Чак и као узлет маште, ово је превише. Персонал САД или НАТО-а никад није био сведок неких злочина, а камоли пилоти. Они су били више склони да их почине, како то сведоче бомбардовани возови, мостови, школе, болнице, пијаце и  ТВ станице широм Србије.

Само неко ко не зна ништа о Југословенској војсци је могао да мисли да она користи исте војне транспортере као Руси. Не користи, те тако чини поенту кључног заплета потпуно спорном.  Осим тога, југословенска (ни српска) војска није била на Косову кад су "мировњаци" се појавили. Остало је било мало српских цивила тамо, кад већ причамо о томе. Једини злочини којих су сведоци биле НАТО окупационе трупе – а нису урадиле ништа да их спрече – били су они које је починила албанска ОВК. То се, наравно, никад не спомиње. Могло би да искомпликује ствари, видите.

Човек са два погрешна имена

У земљи телевизије такве колосалне грешке су биле више правило него изузетак. Фоксова хит серија `24` представља Дениса Хопера као злочинца Виктора Дражена, оптуженог за злочине на Косову. Наравно, сви знају да је било масовних злочина на Косову, иако ни за један још није установљено нешто више од маштовите спекулације. Али сигурно је да је врхунска иронија да Фоксов "Србин терориста/господар рата" има хрватско име, и уз то немогуће име.

Дражен, како је то у реалности, је хрватско име, а не презиме. Као "Боб" у САД. Заправо, већа је вероватноћа да се наиђе на неког са презименом "Боб" у САД него на неког на Балкану са презименом "Дражен". А, наравно, Виктор је латински за "победник", и тако прилично популарно име међу католичким Хрватима. Тако, не само да су јадном Денису Хоперу дали погрешно презиме, већ су му дали и погрешно име и погрешну националност! Да се толико не зна потребно је више од талента; потребан је труд.

Ево још једног питања: зашто српске злочинце рутински играју не-Срби? У свим горњим примерима, у свим примерима који ће уследити, и још у приличном броју других, српске злочинце увек игра неко други. Можда српски глумци – за разлику од њихових политичких лидера – још увек имају нешто достојанства.

Спас од истине

Међу најопаснијим под-жанровима који се баве Балканом је `Спасавање`. То је коришћено као поента заплета за филм из 1997. `Добро дошли у Сарајево`, који је наводно била оптужница за новинаре који су били индиферентни гледајући убиства. У стварности, "заговорнички журнализам" – а не индиферентност – је учинио босански рат толико прљавим, уз патњу и смрти намерно испровоциране са сврхом храњења западних камера.

Ово није само клише који филм `Добро дошли у Сарајево` понавља бесрамно: ту су и масакри и "концентрациони логори". Коначно, фокус похода једног репортера – мало сироче које се он бори да спасе из града под опсадом упркос полицији која забрањује сву евакуацију – је муслиман. А права девојчица, на чијој причи се филм (врло) лабаво заснива, била је Српкиња.

Можда је највећи прекршилац, међутим, филм из 2001. `Иза непријатељских линија`. Патетични низ рециклиране пропаганде, који покушава да убаци мало холивудског у непријатну причу Лт. Скота О’Грејдија. Резултати су предвидљиво злочиначки.

У лето 1995., О’Грејдијев авион Ф-16 је оборен ракетом док је извиђао позиције босанских Срба за планирану НАТО кампању бомбардовања. Он се катапултирао, крио у планинама и после неколико дана га је извукла чета маринаца, без икаквих борби.

Изгубити мулти-милионско-доларски авион због застарелог ракетног система при дневној светлости, вући се по планинама западне Босне пар дана, а онда авионом бити извучен одатле од стране чете маринаца није баш неки хероизам. Али је то постао кад су америчкој влади били потребни хероји да ућутка критичаре њене интервенције на Балкану.

Поента је у томе да је права прича О`Грејдија била досадна, чак и кад су је дотерали војска и штампа. Па је наступио Холивуд са новом причом. Овог пута "херој" је био навигатор, који је презивео док су његовог пилота брутално убили психотични Срби (које су опет играли не-Срби, што није изненађујуће).

Он је онда морао да бежи да спаси живот, кроз кису метака, втарених лопти, пелета нагазних мина и висеструких експлозија, да би га спасао одметнути официр. Ох, а да ли је ико споменуо да је био "сведок српских злочина" (опет то!) и да је донео доказе о томе?

Прави О’Грејди је оборен сто миља од сваке ратне зоне, а нигде близу места где су наводно виђени злочини. Ипак на крају, филм `Иза непријатељских линија` тврди да је он донео "доказе" који се користе на суђењима за ратне злочине! Познавајући начине Хашке Инквизиције, узимање доказа из филмских сценарија можда и није тако неуобичајено, али ипак.

Усамљеност истине

Да би се правилно документовали сви случајеви ужасно искривљених балкансских реалности само у америчкој популарној култури било би потребно пуно времена, рада и новца. Ово су само неки од упадљивијих примера. Наћи друге, тачније приказе је много лакше; нема скоро ниједног.

Један изузетак вредан пажње је новела Ралфа Питерса, `Нема рата у Мелници`. Издвајајући се из иначе благе Борбене антологије (књига 3) у едицији Стивена Кунтса, ова новела описује језиви карактер хаоса у Босни, са погрешно протумаченим злочинима и исценираним егзекуцијама ради провоцирања стране војне интервенције.

Питерс је био у Босни, за разлику од већине сценариста и њихових продуцената, тако да би то делимично могло бити одговорно за његову истинитост. Међутим, како су и многи други западњаци били у овом региону, а ипак изабрали да испричају лажи и полуистине, похвала треба заправо да се упути самом Питерсу: мали, усамљени глас истине међу бучним морем лудих лажи. Истина, на крају крајева, је често много интересантнија од фикције.

Али фикција, нарочито лоша фикција, је много лакша за продукцију.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Срби у Холивуду: Слике вриједне хиљаду лажи

Историју можда пишу учењаци и непоштени новинари које плаћа влада, али њена увелико поједностављена форма се урезује у мозгове маса преко филмова и телевизије

субота, јун 26, 2010 / 19:11

Историју можда пишу учењаци и непоштени новинари које плаћа влада, али њена увелико поједностављена форма се урезује у мозгове маса преко филмова и телевизије Continue reading “Срби у Холивуду: Слике вриједне хиљаду лажи”



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *