Склоништа тражим…

На данашњи 1868. године у Мостару је рођен Алекса Шантић, српски пјесник. Једно од најзанимљивијих и најљепших свједочења о Шантићу оставиће писац Милош Црњански у својим Есејима и чланцима, али и говорећи о пјеснику у програму Радио Београда, након свог повратка из Лондона у послијератну Југославију. Када је Црњански боравио у граду на Неретви, Шантић […]

уторак, мај 27, 2014 / 14:22

На данашњи 1868. године у Мостару је рођен Алекса Шантић, српски пјесник.

Једно од најзанимљивијих и најљепших свједочења о Шантићу оставиће писац Милош Црњански у својим Есејима и чланцима, али и говорећи о пјеснику у програму Радио Београда, након свог повратка из Лондона у послијератну Југославију.

Када је Црњански боравио у граду на Неретви, Шантић је већ био стар, али, како писац вели: прав, висок, леп, а поносит, и природан, уљудан, необичан.

„У животу не видех човека тако стидљиве чистоте и жуди. Ни једна прљава реч, ни један меснати осмех, недељама.”

Црњански истиче Шантићеву личност и дух и присјећајући се ноћи под мјесечином Херцеговине, црта Алексу као остајелог бега који није продао очеву кућу. „Носио је стара одела, мало похабана“, примјећује Црњански, и „побољевао је, али се није тужио“.

„Једне ноћи, показујући у мрак, изговорио ми је сто четрнаесту суру из Корана: ’Склоништа тражим… склоништа од Удувала, од Издајника, који дува у груди људске, склоништа од Џина и од људи’.“

 

Алекса Шантић: Христос плаче

Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива –
Ја не видим нигдје рала и орача…

Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.

Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.

У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.

О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче…



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *