Сјећање на Шантића

На данашњи дан, 27. маја 1868. рођен је у Мостару чувени српски пјесник, Алекса Шантић. Алекса је једно од четворо дјеце Риста Шантића, који је рано преминуо, те је о породици наставио да се брине Алексин стриц, Миха, звани Аџа. Алекса се школовао у Трсту и Љубљани у трговачким школама. Када се вратио 1883. године, […]

понедељак, мај 27, 2013 / 09:53

На данашњи дан, 27. маја 1868. рођен је у Мостару чувени српски пјесник, Алекса Шантић.

Алекса је једно од четворо дјеце Риста Шантића, који је рано преминуо, те је о породици наставио да се брине Алексин стриц, Миха, звани Аџа. Алекса се школовао у Трсту и Љубљани у трговачким школама.

Када се вратио 1883. године, затекао је Херцеговину у отужном и летаргичном стању, с обзиром на то да се непосредно прије његовог повратка завршио устанак против аустро-угарске власти. Неко вријеме је водио очев посао, а онда је почео са активностима у српским листовима, па је тако 1887. постао сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“ и „Отаџбине.“ Оснивач је и Српског пјевачког друштва „Гусле“. Боравио је по иностранству, али није могао да издржи тај свијет, увијек се желио вратити у родни крај. У вријеме Анексионе кризе боравио је у Италији, након чега се ставио Краљевини Србији на располагање у Балканским ратовима. Због поезије је био два пута затваран и извођен пред аустро-угарски суд.

Његово стваралаштво је обиљежено „жарком љубављу према своме народу“. На његово стваралаштво су утицали Јован Јовановић Змај и Војислав Илић, а његова поезија одише поносом због славне прошлости и вољом за борбом против тешке садашњости и надом у бољитак. „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“, „Емина“, „Не вјеруј“, „Остајте овдје“, „Претпразничко вече“, „Што те нема?“, „Вече на шкољу“, „О класје моје“, „Моја отаџбина“ само су неке од великог пјесничког опуса.

Алекса Шантић је умро у родном Мостару 2. фебруара 1924.

Отац

Гдје сте? Вашу пјесму не чујем из луке,
А то, дјецо, љуто боли ме и вријеђа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.

Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани’.
Старати се треба о насушњем хљебу,
А ја сам оронô. Ко ће да нас храни?

Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? –
Хоћете ли жњети кô што лани жњесте?

Еј, плугови ваши без вас пусти стоје…
С болом на тјемена унучади своје
Суху руку спуштам… Моја дјецо, гдје сте?

1913.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *