Само ти, дијете, ради свој посао

Српска православна црква данас обиљежава дан Светог новомученика Вукашина Јасеновачког. На више сајтова можете пронаћи причу о одвођењу Срба из Сарајева 6. маја 1942. у Јасеновац, и судбини страрца Вукашина, родом из Клепаца. Ипак, најупечатљивији запис је оставио доктор Недо Зец, који је у Јасеновцу лијечио Вукашиновог крвника, Жила Фрковића … Ти се сјећаш кад […]

среда, мај 29, 2013 / 06:17

Српска православна црква данас обиљежава дан Светог новомученика Вукашина Јасеновачког.

На више сајтова можете пронаћи причу о одвођењу Срба из Сарајева 6. маја 1942. у Јасеновац, и судбини страрца Вукашина, родом из Клепаца. Ипак, најупечатљивији запис је оставио доктор Недо Зец, који је у Јасеновцу лијечио Вукашиновог крвника, Жила Фрковића

Ти се сјећаш кад је у коловозу био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

— И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашии из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — "Живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — "Живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповиједио да узвикне "Живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио:

— Ради ти, дијете, свој посао!…

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!…" И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"

И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.

др Недо Зец
(Према тексту у књизи: «Нови свештеномученици и мучитељи Православне цркве просјевши у православном српском народу». Изд. «Светигора»)



0 КОМЕНТАРА

  1. Oво сам већ читао и гледао документарце, али увијек се треба подсјећати. И стављати под нос болесницима који тврде да су Вукашин и други страдалници ширили Србију на запад. Да ова лекција није научена, поновила би се и деведесетих година двадесетог вијека. И поновила се тамо гдје није било организоване одбране. А ако је било освете са српске стране, то не служи на част онима који су убијали и прогонили цивиле.

  2. ЖИЛ ФРКОВИЋ, УСТАШКИ КОЉАЧ: “Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: “Ради ти, дијете, свој посао!…” И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем.”

    MR BIGGY, ПЛЕХАН(ДЕРВЕНТА): “Кад је мени тешко,ја седнем,направим план,напијем се,лутам,размишљам…”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *