Руска седмица: ОГЛЕДАЛО (ЗЕРКАЛО)

Понајбоље Тарковсково дјело, опсједнуто филмском фотографијом. Прича је прилично замршена, али само зато што је једноставна, и испричана без концизности. Пуна је иначе непотребних детаља. Представљених симболички, и са сликарско-документаристичким жаром. Односно, Тарковскови кадрови имају тежину, прегледност, и композицију сликарског платна. И ово дјело посједује опште мјесто, неизоставно у епопејичним филмовима из Русије. Који самопокајнички […]

понедељак, новембар 14, 2011 / 07:54

Понајбоље Тарковсково дјело, опсједнуто филмском фотографијом. Прича је прилично замршена, али само зато што је једноставна, и испричана без концизности.

Пуна је иначе непотребних детаља. Представљених симболички, и са сликарско-документаристичким жаром. Односно, Тарковскови кадрови имају тежину, прегледност, и композицију сликарског платна.

И ово дјело посједује опште мјесто, неизоставно у епопејичним филмовима из Русије. Који самопокајнички покушавају објаснити Западу "мисију Русије". Зашто треба да их воле, а не да их се плаше…

Политичка порука коју Тарковски шаље Европи, нешто је особито актуелно данас. Подсјећајући на некадашњу одбрану од најезде Татара (скоро идентична идеололошка аргументација, као у случају Косовског боја и Војне Крајине), он преноси ту паралелу у ново значење.

Капиталистичко-потрошачку западну Европу, соц-комунистичка Русија је спасила од продора кинеских хорди, с Црвеном књижицом Мао Це Тунга у рукама. Све је то казано невербално. Изузетним призором гдје руске шубаре с петокракама, праве полицијски кордон пред масом демонстративно расположених косооких.

Давај, давај!

 

(Редитељ: Андреј Тарковски; Улоге: Маргарита Терехова, Игњат Данилцев)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *