Распад Европске Уније

Уколико се Европска унија збиља распадне основни разлог биће напуштање принципа на којима је настала, односно оног вриједносног система којим је (била) инспирисана. Почетна идеја Европске уније истовјетна је конститутивном принципу Сједињених Држава: у питању је идеја слободе, на начин како су је интерпретирали либерални мислиоци, што значи  да је ријеч о томе да појединац  има пуну слободу да живи, привређује, креира, путује, да се усавршава, […]

недеља, новембар 28, 2010 / 22:09

Уколико се Европска унија збиља распадне основни разлог биће напуштање принципа на којима је настала, односно оног вриједносног система којим је (била) инспирисана.

Почетна идеја Европске уније истовјетна је конститутивном принципу Сједињених Држава: у питању је идеја слободе, на начин како су је интерпретирали либерални мислиоци, што значи  да је ријеч о томе да појединац  има пуну слободу да живи, привређује, креира, путује, да се усавршава, реализује своје хумане потенцијале, итд. Уз једно једино ограничење: да својом слободом не угрожава слободу другог појединца.

Почетни проблем који је пратио ову идеју  слободе јесте културно-историјска заоставштина европских нација, које су редом конституисане насиљем, освајањем и деструкцијом неких  пријашњих идеја и цивилизација. Заправо, ткиво модерне Европе (Европе која је настала падом Римске империје) јесте тоталитарно, и у њему је увијек била примарна улога града, државе, цркве, нације, класе, расе, а не улога индивидуе. У том смислу не треба да чуде суђења јеретицима, инквизиције, концентрациони логори, гулази-ријеч је, просто, о одбрамбеном механизму колективистичког концепта, а који је иманентан свим народима и племенима који су покорили Европу послије Римљана.

Према томе, јасно је да је индивидуалистички  концепт, који је био у идеолошкој позадини пројекта званог "Европска унија", од самог почетка реализације  тог пројекта у дубоком и озбиљном сукобу са насљеђеним колективистичким концептом. Заправо, на дјелу имамо класичан сукоб двије потпуно супростављене идеје: прве, која је доминантно владала Европом више од петнаест вијекова, и друге која је постојала више у философско-теоријским расправама и писмима познатих европских мислилаца. Врло је вјероватно да ова друга не би нити била извучена из прашњаве фиоке да у првој половини двадесетог вијека Европа није била жариште потпуне имплементације колективистичког принципа, манифестоване кроз бољшевички и нацистички концепт организације живота људи.

Судбина Европске уније, према томе, суштински  зависи од исхода тог сукоба идеја. Пред њом су двије могућности: да превлада колективистички концепт, који се манифестује бирократизацијом институција Европске уније, њиховим  јачањем, централизацијом. Јасно је да тај концепт води ка једној тоталитарној Држави Европи, у којој ће индивидуа  бити потпуно потчињена једној гломазној  и моћној Држави. Само, ту постоје  два проблема.

Прво, та "моћна држава" ни изблиза  неће моћи бити моћна попут, рецимо, Кине или неке друге силе, којој  је тоталитаризам, и то врло специфичан и одређен, конститутивни образац  sui generis, и кога подржавају и неки други елементи, као што су јединство нације, историје и менталитета. Држава Европа једноставно не може постати једна моћна источна деспотија, јер не постоје историјски и културни предуслови за тако нешто.

Друго, народи у Европској унији и  превише су удаљени и различити  да би прихватили такав један концепт  европске над-државе, или супер-државе. Јасно је да би нека нација, или неколико њих, морале да буду носиоци једног таквог концепта, а историја показује да не само да никад није било консензуса у Европи око идентификације тог  носиоца (или носилаца). Заправо, кад  год је нека европска нација покушала да реализује један такав концепт (Наполеонова Француска или Хитлерова  Њемачка су најпознатији примјери), долазило је до великих и сурових  сукоба и ратова, који су неријетко  остављали катаклизмичне посљедице  по саму Европу.

Управо  због неспремности (ако хоћете, и  неспособности) Европе да прихвати суштински  индивидуалистички концепт, и дошло  је до њене "бирократске дегенерације". Многи данас Брисел, рецимо, упоређују са Москвом за вријеме бољшевичке тираније у Русији, али постоје и пластичније манифестације тог незадовољства бирократизацијом институција ЕУ, а о чему свједочи и свјежи примјер жестоког сукоба у самом Европском парламенту, гдје су европски парламентарци једне друге оптуживали ни мање ни више но за-фашизам.

Финансијска криза само је јасно на видјело  приказала све те суштинске противрјечности  унутар ЕУ. С једне стране ту су државе чији грађани и нису баш научили  да мукотрпно раде како би реализовали  солидан животни стандард, али  су итекако спремни да се задужују и троше. С друге стране, ту је Њемачка, водећа европска држава и економија, којој све више иде на живце  што мора да плаћа нерад и јавашлук других нација. Само је питање времена  кад ће Нијемци потпуно отворено да поруче својим европским партнерима да је дошао час да онај који највише  даје пара има и највише права, односно власничког удјела у некој  кооперацији.

Да  прекинем монотонију текста, на овом мјесту постављам читаоцима два питања:

1. Да ли је оправдано  бранити евро у  постојећим економско-финансијским  условима, односно  да ли ће то  уопште и бити  могуће уколико  Шпанију ускоро  задеси судбина  Грчке и Португала?

2. Шта Њемачка треба  да учини уколико  државе којима  је посудила новац  нису у стању  да исти врате?

Чини  се да је потпуно јасно да Европска унија са колективистичким концептом  нема баш сјајну будућност. Суштинско  питање јесте: да ли су Европљани спремни  за слободу? Да ли су спремни за онај други, индивидуалистички концепт?

Од одговора на то питање, по мом скромном мишљењу, зависи будућност Европе.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *