Путања слободног пада

Даљ је четири кривине удаљен од Борова Села. Ако домаћица у једном селу изјутра на врелу маст притури крофне, ето тебе из другог таман када посљедњу уваља у шећер и цимет, а потом је врне у ванглу. Пише Горан Дакић Због те близине одувијек сам сматрао Синишу Михајловића земљаком, комшијом којег никада нисам видио, али […]

субота, март 30, 2013 / 09:21

Даљ је четири кривине удаљен од Борова Села. Ако домаћица у једном селу изјутра на врелу маст притури крофне, ето тебе из другог таман када посљедњу уваља у шећер и цимет, а потом је врне у ванглу.

Пише Горан Дакић

Због те близине одувијек сам сматрао Синишу Михајловића земљаком, комшијом којег никада нисам видио, али га знам као што се само сусједи у равници познају.

Освајање Загреба у октобру 1999. године дочекао сам као шипарица први излазак – нокте сам појео до меса, два пута сам одлијепио па поново залијепио Михине постере на вратима собе и ормара (а било их је, вала, не зна им се број!), прескочио сам ручак и вечеру, врачајући да је дошло вријеме да се наплати бар једна рата мог избјегличког дуга. Иако сам са готово истим нестрпљењем свако вече у засједи сна ишчекивао поноћ на телевизији "Симић", ништа није могло да се пореди с овим ужасима чекања. И данас ми се чини, мада гријешим као на часу латинског, да су нервознији од мене били једино Ћиро Блажевић и Вујадин Бошков.

Вјеровао сам – и данас вјерујем – да су она два пројектила одапета са десне стране у ствари тактички намјештена (увјежбана?) на пола пута између два славонска села. Шта сам тада био – ни по дјетета, али сам плакао као кишна година; чак сам се џилитнуо и некаквом поскочицом рајконоговског профила о храбром јуришу српских војника на тврђаву коју је бранило 40 тисућа Туђманових домобрана. Мијатовићева глава и Дејина подметнута леђа. Остало је, како кажу, историја.

Стицајем разних околности, друго освајање Загреба нисам гледао. И боље је. Оно што је почело као једна од најблиставијих побједа српског фудбала (истина – једна од ријетких), завршило је у блату сујете онога који је заборавио како је исту овакву утакмицу већ једном добио – пргаво, храбро, дрчно. Завршио је српски фудбал свој пут, али, како сасвим другим а истим поводом рече Славко Малешевић, "незаустављиво наставља своју путању слободног пада, а чије је дно вјероватно адски крајолик непостојања".

 

 

Добровољни прилог за националну историју

Припустили на жену су пчелу,

заражену пољупцем демона,

и сад трчи, вриштећи, по селу,

и насрће на старца Егона.

 

Старац Егон, вичан умирању,

живо пиле чупа у дворишту –

баца пиле и насрће на њу –

сад су најзад на свом Губилишту!

 

Исто тако кад је себар Лука

за Душана рек’о да је псето –

седам нових измислише мука

и мучише Луку цело лето.

 

Пребише му и ноге и руке –

Душан лично пи његове крви –

сада Душан лежи поред Луке –

Давно су их измирили црви.

 

А Јелена, Душанова жена,

витка, ко млад витез стегоноша,

криком себра тајно обљубљена,

роди цару нејаког Уроша.

 

Нејак Урош, као сви нејаки,

злочин узе себи за заставу,

ал’ стигоше коњаници лаки,

жедни славе, по његову главу.

 

Слуга неки по имену Лазар

скупи војску, влахе и ратаре,

народ неук, несрећан и храбар,

добра гозба беше за Татаре.

 

Гостише се неколико дана,

к’о гаврани кад стигну стрвину,

неки Милош уби им султана –

добро дошло султановом сину.

 

Он обнови таму и поноре

које Душан у Закон унесе,

и забрани свитања и зоре,

и начини сунце да обесе.

 

Неки Вишњић, после много лета

у невиду своме сунце нађе,

и рече му: БУДИ ВОДИЧ СВЕТА!

И гле: Сунце не уме да зађе!!!

 

И гле сунце не уме да зађе,

усред ноћи смртоносно жеже –

јадни Егон не може да нађе

док му жена хлаче не одвеже.

 

А те хлаче страшно запетљане –

жена кида зубима канаве –

кад у њима (!) – две прастаре ране –

дивни знаци старе српске славе.

 

Бранислав Петровић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *