ПУТ (LA STRADA)

Глума која још увијек подсјећа на Чарлија Чаплина. Особито говор тијела главне глумице, што тумачи дјевојку коју мајка скоро па прода Зампану. Индивидуалном циркусанту, који Констанцу Гелсомину треба водати по селима и градовима. И он то чини. Она је мало чвркнута, и на све се смјешка. Изводе јефтине тачке. Она је Бајацо (пајац) а он […]

недеља, јануар 16, 2011 / 07:18

Глума која још увијек подсјећа на Чарлија Чаплина. Особито говор тијела главне глумице, што тумачи дјевојку коју мајка скоро па прода Зампану. Индивидуалном циркусанту, који Констанцу Гелсомину треба водати по селима и градовима.

И он то чини.

Она је мало чвркнута, и на све се смјешка. Изводе јефтине тачке. Она је Бајацо (пајац) а он ломи ланце капацитетом плућа.

Има једна дирљива сцена, гдје дјеца одводе Гелсомину до Освалда. Дјечака који је болестан и не може ићи напоље. Доводе је да га насмије, али их све одатле истјерује часна сестра која се ваљда брине за овог, очигледно богатог дјечака.

Након боравке у свадбеном окружењу, она се љути на Зампана и одлази од њега. Тамо види наступ ходача по жици, који касније по њиховом доласку у циркус непрестано малтретира Зампана. Он је весео и шаљив, и чак пита Гелсомину да иде са њим, када Зампана затворе у полицију јер је покушао да га убије ножем.

На путу га сретну још једном, и Зампано у превеликој жељи да га пребије, истог на концу и убије. Затим све то намјести да изгледа као да се сурвао низ мост, и бјеже. Од тога она скроз полуди, и више не може обављати ни најједноставније послове. Зато, на некој зимној висоравни, Зампано се спакује и умакне од ње.

Филм се наставља доста касније, када Зампано изводи исту ту тачку, али у већем циркусу, са новом женом и правим аутомобилом (возио је до тада неки модификовани троточкаш, тј. мотцикл са приколицом и надрстрешницом). Чује неку дјевојку која стере веш како пјева мелодију коју је на труби свирала Гелсомина, и она му каже да је научила од дјевојка која се само смјешила. Била је код њих ту, и убрзо умрла.

Доста ствари у овом филму је удивљење сликом и констатација неког дешавања. То се посебно види код проношења католичке светиње, након које иде жонглерска тачка. Уопште, и поред тих манифестација ствари које су биле занимљиве тадашњим сценаристима и редитељима, овај филм не вуче толико на куњање као већина осталих из ове групе.

 

(Редитељ: Федерико Фелини; Писци: Федерико Фелини, Тулио Пинели, Енио Флајано)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *