Поручујем гладноме народу: „Послије мене потоп!

” Државне касе су празне, економија упропаштена. Сада се социјални мир купује позајмљеним новцем. Од којег ће, као и од милијарди послијератне помоћи, опет неко узети проценат. Ваљда по уобичајеној ИМТ (има ли ту мене) тарифи. Никога изгледа није брига ко ће и како да враћа новац, након истека четворогодишњих мандата. Данашњи потписници задужења ће […]

четвртак, мај 7, 2009 / 08:01

” Државне касе су празне, економија упропаштена. Сада се социјални мир купује позајмљеним новцем. Од којег ће, као и од милијарди послијератне помоћи, опет неко узети проценат. Ваљда по уобичајеној ИМТ (има ли ту мене) тарифи. Никога изгледа није брига ко ће и како да враћа новац, након истека четворогодишњих мандата. Данашњи потписници задужења ће тада бити далеко, пијуцкајући коктеле на терасама луксузних хотела.”

Пише: Зоран Црнчевић

Ријечи из наслова се приписују Мадам Помпадур, а оне су на најбољи начин прецизно илустровале необуздано расипништво њеног љубавника Луја XV. Краља Француске, који је са својим оцем Лујем XIV растурио државу концентрисањем моћи и богатства, те неизмјерним расипништвом. Његов отац, Луј XIV знао је рећи једну још упечатљивију реченицу: „Држава, то сам ја!".

То је, нажалост, гледиште које данас практикују наши политичари.

Демократија је постала погубан друштвени систем. У данашњем облику она није владавина народа, него апсолутна власт корумпиране елите, ослобођене било какве дугорочне одговорности. Династија, која би у давна времена расипала државне новце дуже од два мандата, у трећем би мандату сигурно остала без главе. За те сврхе је гладном народу, у цивилизованој Француској, служила гиљотина.

Данас то више није тако. Данашњи владари, након упропаштавања својих поданика, живот настављају крстарећи азурним морима на својим луксузним јахтама, ослобођени брига и одговорности. Док им се милиони, покрадени од гладног народа, множе у неком хеџ фонду или оф шор компанији.

Тако су и чланови Фискалног савјета БиХ постигли договор са делегацијом Међународног монетарног фонда (ММФ) о трогодишњем стенд-бај аранжману у износу 1,2 милијарде евра (2,34 милијарде КМ).

Државне касе су празне, економија упропаштена. Сада се социјални мир купује позајмљеним новцем. Од којег ће, као и од милијарди послијератне помоћи, опет неко узети проценат. Ваљда по уобичајеној ИМТ (има ли ту мене) тарифи. Никога изгледа није брига ко ће и како да враћа новац, након истека четворогодишњих мандата. Данашњи потписници задужења ће тада бити далеко, пијуцкајући коктеле на терасама луксузних хотела.

У вријеме криза, у мојој породици су се отказивала љетовања, куповина аута, новог намјештаја или ципела за школу. Новац се није посуђивао него зарађивао. И штедио. Зато смо ваљда увијек имали хљеба на столу. Којег ће нам фалити у годинама које долазе, када данашњу позајмицу фришко наштампаних долара без покрића, будемо враћали у златним полугама.

Шта урадите када стојите у реду испред касе, а старица испред вас нема довољно новаца да купи хљеб? Или када стојите у реду у апотеци, а сиромашни отац предшколског дјетета нема 15 КМ да купи лијек за свога малог болесника? Кажете ли им да смо ми "бољи дио БиХ", након чега они оду са осмијехом на лицу? Или извадите потребну суму из свог потанког новчаника?

Да ли вам је пречи лијек за туђе, или нове ципеле и играчка за властито дијете?

Ових дана нас наши политичари замлаћују причом да нам је у првом кварталу 2009. године ниво индустријске производње, остварене у Републици Српској, већи за 13,1% у односу на исти период прошле године.

Како то изгледа у стварности? Па као када саберете бабе и жабе. Или када комшија једе месо, а ви само купус, па испада да се обојица сладите сармом.

Према подацима Завода за статистику РС, у првом кварталу 2009. године, у односу на први квартал 2008. године, вађење руде метала је имало пад 81,2%, прерада дрвета пад 49,5%, метална индустрија пад 37,2%, производња текстила пад 36,2%, производња намјештаја пад од 26,3%, производња коже и обуће пад 15,6%, производња одјеће пад 14%, прехрамбена индустрија пад 8%, вађење угља пад 6,2%.

Јасно је у којим је гранама запослено највише радника са мизерним примањима, и који ће сада остати без посла. Од битних грана индустрије испада да су само електроенергетски сектор и Рафинерија нафте (која јесте почела производњу, али још увијек није пријавила ни 1КМ добити) имали раст производње. Колико смо ми заслужни за ово повећање?

Од краја рата, па до данас, нисмо изградили ни један капиталан енергетски објекат. Бивши систем нам је направио електране, а Бог подарио обилне падавине. Тако нам се десио и раст индустријске производње. Због којег се неће повећати ни плате ни пензије, неће се направити нове електране, изградити болнице или отворити нова радна мјеста. Осим ако под запошљавањем не сматрамо повећавање броја радника у државним институцијама.

Обзиром на важност падавина за наш бруто друштвени производ, и одсуство иоле паметне стратегије развоја индустрије, Република Српска је одмах послије рата требала да добије и Министарство за призивање кише и чаробњаштво. Ту је Милан Тарот могао бити министар. Његове изјаве и прогнозе ионако звуче пуно озбиљније и утемељеније од изјава великог броја наших министара.

По којем основу било ко од нас очекује да ће нам бити боље? Трула држава не може имати здраву економију. Рецесија у САД је један примјер. Ми смо други. Хиперпродукција непотребних роба постоји, али криза хиперпродукције не. Проблем данашње свјетске индустрије је што богатима не треба још јахти, још луксузних апартмана, или ципела за које је неки крокодил платио главом.

Људи су гладни. Голи. Боси. Болесни.

У тренутку док амерички ауто-гиганти пропадају под теретом промашене производње гигантских аутомобила, индијски Тата Моторс не успијева да задовољи потражњу за малим и јефтиним Тата Нано. Само предузетно, тржишно размишљање, усмјерено према потребама широких народних маса, доводи до успјеха.

Без обзира на позадину свега, за сваку је похвалу одлука Родољуба Драшковића, већинског власника СЛ Индустрије алата Требиње, да умјесто алата производи храну. Напокон и неки наш човјек са мало чорбе у глави.

Шта је са нама осталима? Зар смо потпуно изгубили компас? Јесмо ли сви постали малокрвни? Зар ми нисмо потомци оних који су јуришали на Солуну, који су на Сутјесци, дисциплином и хаброшћу, надиграли више десетина пута надмоћнијег непријатеља, оних који су својим изумима цијелој планети увели струју и телефон; који су освојили Нобелову награду за књижевност. Зар нисмо потомци оних ударника који су кроз љути камен, голим рукама, само двије године послије Другог свјетског рата, изградили 240км пруге Шамац-Сарајево. За мање од 8 мјесеци.

То су резултати! А не наших срамотних осам година, за аутопут Бања Лука – Градишка.

Умјесто отварања радних мјеста и подизања стандарда грађана на основама реалног раста бруто друштвеног производа, Влада Републике Српске се одлучила да сиротињу спаси законским регулисањем цијена. Задњи пут када је то покушано (у бившој СФРЈ), имали смо редове за млијеко, хљеб, уље, кафу, брашно, шећер.

Закон не може натјерати трговце да продају робу на којој не остварују зараду. Осим ако се у подзаконском акту не регулише и списак обавезних артикала које свака продавница мора да има. Надам се да ће се, у том случају, на листи наћи и Смоки и Медено срце.

Бојим се да ћемо, ако законске мјере стварно заживе, животне намирнице морати куповати на црном тржишту. Без рачуна и декларисаног поријекла. Уље "Маде ин Чехословачка", са скорашњим датумом производње, и смрзнуто месо, старо преко десет година, ионако нису никаква новост за потрошаче у Босни и Херцеговини.

Трула држава и не може да постигне ништа боље од тога да буде сметљишта за свјетски отпад.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *