Порицање сопствености

Рођена Београђанка, данас композиторка из Монтреала, Ана Соколовић проглашена је “националним благом” Квебека. Ово ријетко признање добила је у парламенту овог канадског ентитета. Поново преносимо текст који говори о томе да се у свијету може оставити траг ако се не прекине веза са земљом “гдје је сјеме клицу заметнуло”. Пише Небојша Малић Није потребно, претпостављам, […]

субота, април 21, 2012 / 12:00

Рођена Београђанка, данас композиторка из Монтреала, Ана Соколовић проглашена је “националним благом” Квебека. Ово ријетко признање добила је у парламенту овог канадског ентитета. Поново преносимо текст који говори о томе да се у свијету може оставити траг ако се не прекине веза са земљом “гдје је сјеме клицу заметнуло”.

Пише Небојша Малић

Није потребно, претпостављам, детаљно објашњавати тезу да жутократе и невладници мрзе народ којим владају.

Тај осећај просто зрачи из сваког њиховог геста, сваке речи и дела. Уосталом, то отворено и говоре, кроз причу о „промени културне матрице“ и цивилизирању Срба за које говоре и пишу да су ружни, прљави и зли (а онда за таква писанија једни другима деле награде).

Одбијам да за њих употребим израз „друга Србија“; немају право ни на ту именицу ни на придев, пошто на сваки спомен било чега српског добију осип. У вредностима које заступају и начину на који се понашају има врло мало историјски српских карактеристика – они се тиме поносе и труде се да у свему личе на своје иностране идоле. Чак је и језик којим се служе, на први поглед српски, извитоперен до непрепознатљивости…

Ово, међутим, није прича о њима, јер је о њима углавном већ све потребно испричано. Не, ово је прича о нама, и нечему што се они толико труде да нам отму.

Средином октобра је у културној рубрици канадског дневног листа „Глоб енд Мејл“ свануо текст новинара Роберта Еверет-Грина под насловом „Музика Ане Соколовић подсећа на Србију“. Повод за текст је серија концерата које ове године у њену част организује Друштво за саремену музику Квебека (SMCQ – Société de musique contemporaine du Québec).

Од 1993, Ана Соколовић живи у Монтреалу, културном центру франкофонске провинције Квебек. Удата је за колегу Жана Лесажа (Jean Lesage). Имају двоје деце. Док је живела у Србији, прича канадском новинару, презирала је традиционалну музику и хтела је да компонује савремене мелодије, без икакве везе са било којим друштвом. Космополитске и универзалне. Додаје да је исти став имала и већина њених колега који су у Београду студирали композицију.

Замислите онда, пише Еверет-Грин, њено изненађење када су после извођења њене прве канадске композиције (дуета за виолине) почели да стижу комплименти хвалећи „славенску душу“. Соколовић прича како је била у шоку: „Побогу, ја сам компоновала савремену музику, каква сад славенска душа?“

Соколовић се потом посветила истраживању музичког наука који је донела са собом, препуног балканских ритмова и мелоса које је узимала здраво за готово. Сада црпи креативну енергију из народне уметности коју је игнорисала док је живела у Београду. На првом концерту у овогодишњој серији, показала је вунене рукавице које је исплела њена прабаба, од вуне коју је сама шишала, бојила и прела. „Све више видим ту повезаност у креативном односу, било да је реч о уметницима или занатлијама“, каже.

Најважнији цитат у тексту налази се при крају, где Соколовић вели: „Овде у Канади сам открила симпатију према српској и балканској музици. Ово друштво нам дозвољава да будемо оно што јесмо“.

Иронично, зар не?

Њена биографија на страници SMCQ каже да је рођена је у Београду 1968, и да је студирала у Београду и Новом Саду. Претпостављам да онда из Србије није отерана, већ је отишла вођена жељом за бољим животом. Испоставило се, међутим, да је прави проблем био у менталном блоку који је тек суочавање са самим собом у туђој земљи успело да уклони. Било је потребно да Ана Соколовић оде из Србије како би схватила да је Српкиња.

Како објаснити ту појаву? За њу нису одговорне „грозне деведесете“, рат и санкције – Соколовић је у Монтреал стигла 1993, а каже да је презир према традицији постојао још док је студирала, дакле другом половином осамдесетих. Произилази онда да је тај однос према идентитету, култури и традицији створен још раније. Ко га је онда створио? Зашто? И на то питање је могуће наћи одговор. Некима се он неће допасти, али је истина неумољива. Све чињенице упућују на закључак да се тај презир намерно, свесно и плански култивисао – али само у једном етносу. Свима осталима је било допуштено да изражавају – па чак и измишљају – свој идентитет, дакако у границама које не би угрозиле власт Маршала и Партије. Осим једном народу.

Са последицама те политике живимо данас. Свуд около су новокомпоноване нације, чији су најфанатичнији поборници људи који су се некада сматрали Србима, а потом били убеђени да су нешто друго. У самој Републици Србији влада мржња и презир према свему српском међу тзв. елитом, жутократама и невладницима који чине не „нову класу“ – како је Милован Ђилас звао генерацију њихових очева – већ касту која на све остале гледа као нижа бића. Па је њима, владарима, све дозвољено, док њиховим поданицима, Србима, није дозвољено ама баш ништа.

Занимљиво, такав осећај нестаје када се пређе Дрина. Тешко ћете га наћи међу Србима протераним из Крајине који су отишли у свет, или онима који су у Босни и Херцеговини одбранили своје право на постојање. Можда се зато жутократе и невладници убише од урлања да су прекодрински Срби агресори и геноцидни злочинци, које што пре треба цивилизирати – подређивањем ЕУропским владарима типа Јадранке Косор или Изетбеговића млађег. Можда им зато толико смета Емир Кустурица – не само зато што је извршио „реконструкцију порекла“, већ и што је остварио светски успех преточивши инспирацију сопственом традицијом у ванвременске и ванпросторне приче, док су њихови вајни кунстлери реализовали само патетичне, патворене псеудо-универзалистичке памфлете.

Свака креативност полази од стварности, а она врхунска надограђује ту стварност до тачке превазилажења времена и простора у којем настаје, извођењем општег из мора појединачности. Насупрот њој се налази патворена, октроисана уметност која негира истину и појединачност и гуши их наметањем лажних општих места. Неспособна да истински ствара, она искривљује до непрепознатљивости, паразитирајући на постојећем док га истовремено презире и проглашава ништавним.

Квислиншки култ жутократа и невладника није створио систем којим Србију води у пропаст, али га свесно користи да би наставио репресију српске сопствености, јер на томе темељи убеђење у своју наводну супериорност. Врло је значајно што је Ана Соколовић, композитор савремене музике пореклом из Београда, у Монтреалу нашла срећу кроз спознају, а не негацију свог идентитета. Било би тужно да у томе остане усамљени пример. 

 

Првобитно објављено 08.11.2011 

ana sokolovic postala nacionalno blago kvebeka 



0 КОМЕНТАРА

  1. Овај текст ме одушевио. ДО сад је само Кустурица причао како су они који су фанатични за европом потпуно небитни њој, док они који су конкурентни у европским оквирима не желе да срљају ка ЕУ униформизму. Сад смо нашли конкретан примјер са друге стране

  2. Одличан текст! Небојша Малић стандардно пише овакве редове на примјерима који једноставно не допуштају сумњу.

    Примјер “грађанке Соколовић” је: ЈЕДАН ОД, и стварно их је напретек само се медијски не виде. Она је поука свима који ствари наметнуте од испирача мозгова са тв екрана узимају здраво за готово. Бивших Ана је препуна Србија; тај нарочити вид балканског примитивизма зван “београђански паланачки дух” данас је преовлађујући и он нас генерацијама невиђено брука пред свијетом. Примитивна, малограђанска потреба да се додворимо “великом свету” одбацивањем СОПСТВА је рекао бих главна особина која нас је довела до ове садашње пропасти.

    Још један и још јачи текст Моме Селића на шокантну тему манипулације људским понашањем може да допуни листу УЗРОКА (множина) овако бедног самопорицања код малих народа сучељених са немилосрдном и крволочном империјом.
    Ствари нису започеле само од данас или јуче…http://www.srpskilist.net/gledista/bidermanovi-principi

  3. Prva osobina razvijenog društva jeste pluralizam. Pluralizam svega i svačega: misli i ideja, politika i strategija, usluga i proizvoda, formalnih i neformalnih organizacija, kulture i subkulture… tek kada sve te različitosti posmatramo kao jedinstven skup – dobijamo društvo kao kvalitetnu i svrsishodnu cjelinu. Za svaku ideju, za pravo da se svaka ideja iznese i da dobije prostor – valja se boriti… jer upravo ta sloboda je u interesu svih.

    Kombinacija Prve i Druge (i Treće i Četvrte) Srbije, mnogo je bolja, fleksibilnija, stabilnija od pozicije jedne i jedinstvene Dodoove Srpske.

  4. Exu, sada kažeš da se svaka ideja treba da iznesei da dobije prostor…jer ta sloboda je u interesu svih.
    Ok, i ja mislim tako.
    Ali, nekidan reče da meni treba ukinuti internet…
    Kada si bio iskren? Ili mijenjaš mišljenje prema vjetrokazu?

  5. Ова Српкинја је схватила далеко од Србије да је била у једној великој подвали низ година!

    Како то случај обично хоће тако је отишла одавде да би схватила ко је, шта је, куда иде.

    Много лако данас млади Срби одбацују своје добро да би прихватили туђе лоше. Coca cola, Mc Donalds и сличне појаве су шит са добром рекламом, а то је оно што код нас пролази прије него ли квалитет којег неспорно имамо иначе како би се дали објаснити толики таленти који излазе из нашег миљеа, које не схватамо док нам ти исти странци не признају оно што је наше, али тек кад ти људи раде за њих у њиховој земљи.

    Па докле више понижавања властитог самопоштовања, удворништва и полтронства нечему што је испод просјека а долази из “бајковитог” свијета?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *