dysko

Погрешни избори

Правимо их сви. Некад више, некад мање. Али, шта кад чињење погрешних избора постане устаљен образац понашања? Да ли је то индикативно? Сугерише ли то да нам нешто озбиљно није у реду са перцепцијом? Механизмом логичког расуђивања? Или смо, једноставно, „само баксузи“? Прије неко вече један мој веома интелигентан пријатељ, након одгледане утакмице Аргентина – […]

уторак, јул 6, 2010 / 07:15

Правимо их сви. Некад више, некад мање. Али, шта кад чињење погрешних избора постане устаљен образац понашања? Да ли је то индикативно?

Сугерише ли то да нам нешто озбиљно није у реду са перцепцијом? Механизмом логичког расуђивања? Или смо, једноставно, „само баксузи“?

Прије неко вече један мој веома интелигентан пријатељ, након одгледане утакмице Аргентина – Њемачка, изнио је врло интересантну теорију. „Знаш, видим да је много људи разочарано поразом Аргентине. Ја сам врло срећан, из два разлога. Прво, јер сам навијао за Њемачку.

Друго, јер сам научио како да не навијам више за губитничке тимове. Прије неколико година навијао бих сигурно за гаучосе. Чисто због неке перверзне насладе и жеље да једна анархистичка, неозбиљна, дувану и другим сличним супстанцијама склона група зајебаната савлада један озбиљан, систематичан и вриједан тим. Оно, да зезање побједи дисциплину, упорност, рад“.

С обзиром да и сам много учим о људима и колективитетима преко неких, наоко, баналних ствари и појава, почео сам да размишљам о овој теорији. Прије свега, послужимо се за почетак примјером фудбалске репрезентације Србије. Мислим, интересантно.

Људи побједе Њемачку, а изгубе од Гане и Аустралије. Типичан примјер примитивног колективитета. Умјесто да фино изгубе од Њемачке (ало, бре, Њемачка, економска, спортска, организациона и свака друга велесила), да ремизирају са Аустралијом (чак и да су бољи од Аустралије, треба да ремизирају, јер је Аустралија једна фина, просперитетна, слободна земља), те да побједе Гану, која је ипак неразвијена и чак и од Србије заосталија, они ураде све обрнуто. И испадну још у групној фази. Као посљедњи у групи.

Иначе, можда би и прошли некако, на математику. Или би били трећи. Али, у сваком случају, остали би достојанствени. И људи би их поштовали. Овако, ако Њемачка постане свјетски првак, ми ћемо се бусати у прса како смо, ето, рокнули најбоље на планети. А испали смо као посљедњи у групи. Будале.

Ево један озбиљнији примјер. Косовски бој. Наша највећа побједа. А – ми изгубили. Изгубили до даске. Пет стотина година изгубили због једног дана инаћења са јачим од себе. Девастирали своје људске, војне, економске и друге стратешке ресурсе и капацитете. Довели се у позицију да нестанемо као народ. Неко је себи дао за право да одлучује и у име нерођених. Читавог народног бића и његовог потенцијала. Зашто?

Због сујете, наравно. Прије свега, ко год тврди да је нешто ту битнији од других, има опасан проблем са сујетом. Нико није нешто превише битан. Ако кажете да ви идете сутра да погинете, и да такође позивате цијели народ да погине са вама, јер сте „небески народ“, или макар планирате да од сутра то постанете, онда у питању имамо озбиљан психолошки феномен. Јер, ви тиме директно имплицирате да постоје и народи који и нису баш небески. А ако је та ваша логика „инспирисана“, к`o бива, хришћанством, онда је јасно да се ради о еклатантном примјеру фундаменталног непознавања Христа и његове поруке, која јасно каже да су пред Богом сви исти, те да нема привилегованих људи и народа, већ да има само добрих и лоших људи. И то је то.

Да поједноставим потпуно ствари: једноставно се ради о томе да постоје људи који, због сујете, ако не могу у нечем да буду први, онда иду на то да буду убједљиво задњи. Потом ту своју патологију „оправдавају“ неким митолошким и умало-трансцедентним „аргументима“. Типично понашање свих самоубица. Други су криви за све, ми смо савршени. И баш зато, нећемо да будемо попут других. Ми јесмо најбољи, ко вам је крив што ви то не разумијете.

Такво понашање, логично, не може да води перцепцији побољшања, усавршавања. Непријатељски је настројено према радној етици, јер је надојено нихилизмом, који руглу подвргава сваки покушај човјека да се мјења и унапређује. Заправо, такво понашање јесте зло, и треба га тачно тако и назвати. Позивајући се на Христа, често неки изаберу његову супротност, антихриста. Умјесто живота, изаберу смрт. Умјесто креативности, изаберу деструкцију. Умјесто љубави, бирају мржњу.

Избор увијек постоји. Шта ћете ви изабрати?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *