Плочник: Село у Србији које мијења историју

Балкан је познат као простор куда су туњали коњаници цивилазиација и царстава, и као такав, препун мање или више затрпане историје, стоји као европски споменик омеђен Медитераном и Дунавом. Приредио: Ж. Свитлица Међутим, у школама су нам ово наше најдраже полуострво ријетко спомињали када би се говорило о почецима епоха у историји човјечанства. Као да […]

уторак, децембар 28, 2010 / 20:10

Балкан је познат као простор куда су туњали коњаници цивилазиација и царстава, и као такав, препун мање или више затрпане историје, стоји као европски споменик омеђен Медитераном и Дунавом.

Приредио: Ж. Свитлица

Међутим, у школама су нам ово наше најдраже полуострво ријетко спомињали када би се говорило о почецима епоха у историји човјечанства. Као да се све оно битно десило негдје другдје.

Ипак, пажња многих свјетских арехеолога усмјерена је према селу Плочник код Прокупља у Србији, гдје, како то пише штампа на Западу, археолози већ неко вријеме ископавају чудесне ствари.

Њемачки ”Дер шпигл” пише да су српски и њемачки археолози на путу да понуде нове увиде у развој људи за вријеме бакреног доба. Наиме, код села Плочник је откривен цијели мали праисторијски град, у којему се налазе артефакти стари и преко седам хиљада година.

Људи у том насељу су се бавили прерадом бакра, и то много прије него остатак тада постојећег човјечанства, па су бакрени предмети које су археолози ископали у Плочнику 800 година старији него било који другдје пронађени. То је податак који мијења историјске претпоставке о томе да је обрада метала измишљена у Месопотамији.

Дакле, камено се завршило, а бакарно доба је почело код Прокупља, много раније него било гдје на свијету.

Археолози су у Плочнику пронашли сјекире и кациге, као и мноштво накита; тло око Плочника је богато бакром, чак толико да се у земљи могу наћи формирани грумени; међу остацима колиба и грађевина, пронађени су сачувани комади одјеће.

Изгледа да је Плочник био веома велико насеље које се простирало на око 120 хектара. Оно је било насељено становништвом изузетно високог нивоа културе. Имали су скоро све: житна поља, занатске радионице, индустрију бакра, умјетничке радионице.

Прошле године је и угледни „Тајмс” на скоро цијелој страни објавио фотографију фигуре дјевојке нађене на овом налазишту. У новинама је тада писало да ”Гаспођица из Плочника”, како су је научници назвали, плијени савршенством израде, као да је ријеч о највјештијем вајару нашег времена, а рађена је, кажу археолози, око 5.500 година прије наше ере. При томе, представљена је дјевојка која има одјећу, фризуру и накит. Она је витког струка, са наглашеним боковима и грудима, што се цијени и код даншњих жена, са много ситних плетеница у коси, са мини сукњом која има шаре, огрлицом која се вјероватно израђивала од бакра.

Увијек је случајно

Истраживања на овом мjесту су, иначе, као што бива, почела случајно. Приликом изградње жељезничке пруге (на насловној слици – жењезничка станица) још 1927. године, у ископу су нађени предмети који су заинтересовали Миодрага Грбића, једног од тада водећих археолога. Он је о истраживањима послије двије године објавио књигу на њемачком језику у којој је још тада назначио налазе бакарних предмета. На бакарне трагове наишла је и Блаженка Станлио, која је наставила истраживања у Плочнику тек 1962. године. Томе се у науци није придавао већи значај, јер је ово налазиште већ сматрано да потиче из млађег каменог доба, а да су бакарни остаци у њему касније остављени.

Случај је, опет, хтио да мјештанин Радован Здравковић, приликом копања темеља за вуновлачару, открије 1964. године оставу бакарних предмета. Нове оставе нађене су и 1968, па 1978. и затим скоро при свакој новој кампањи ископавања. Тако је постало јасно да је ријеч о великом индустријском центру за прераду бакра, каквих до сада није било. О томе је прекретницу донио научни скуп одржан 1995. године.

Од тада почиње интензивно истраживање локалитета Плочник коме су се највише посветили Јулка Кузмановић-Цветковић и мр Душан Шљивар из београдског Народног музеја.

Колико још Плочника крије простор на коме живимо, судећи према ономе како се односимо према знаним споменицима, никада нећемо сазнати. Уосталом, кога још брига за археологију.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *