Питање на које није стављена тачка

Тридесетседма позоришна сезона бањалучког Студентског позоришта завршила је 12. децембра 2013. године премијерним играњем представе „Дванаест звјездица“. Пише Љиљана Чекић Овај ауторски пројекат представља резултат истраживачког рада младих глумца-аматера на челу са, сада већ искусним, редитељем Александром Пејаковићем. Полазиште у овом позоришном уратку био је догађај који је узроковао смрт дванаест тек рођених живота. Град […]

субота, мај 10, 2014 / 15:06

Тридесетседма позоришна сезона бањалучког Студентског позоришта завршила је 12. децембра 2013. године премијерним играњем представе „Дванаест звјездица“.

Пише Љиљана Чекић

Овај ауторски пројекат представља резултат истраживачког рада младих глумца-аматера на челу са, сада већ искусним, редитељем Александром Пејаковићем.

Полазиште у овом позоришном уратку био је догађај који је узроковао смрт дванаест тек рођених живота. Град под опсадом у коме је недостајало струје, новинског папира, провјерених информација, цигарета, аутобуских карата, дозвола за путовање, у коме се из контејнера ширио мирис поквареног меса из замрзивача, у коме су трговачке рафе остајале празне, био је град који је све заборавио и могао без свега, осим без ваздуха.

Кисеоник као метафора живљења али и као реална материја без која трајемо подједнако кратко као и експлозија гранате појављује се као главна окосница приче која полако прераста у мит.

Генерација рођена послије трагичног догађаја, неоптерећена личним сјећањима проговорила је без крика и без осуде. Стварајући текст као резултат work in progresѕ-а глумци Студентског позоришта градили су причу на основу власатитих истраживања. Користећи аутентична сјећања на којима је надограђивана умјетничка фикција сложена је позоришна слагалица ратних догађања у којима су страдали они који су били најслабији и најчишћи.

У представу нас уводи јак откуцај срца након чега присуствујемо митолошкој сцени преласка на други свијет. Затворена структура представе, користећи се фрагментарном драматугијом са намјером да исприча већи број догађаја који представљају интегрални дио сјећања са друге стране разума, снажно се ослања на брехтову позоришну естетику.
Представа почиње и завршава на исходишту на коме престаје живот. У стилизованом упитнику без тачке који доминира централним дијелом сцене рађа се смрт. Смрт као почетак новог трајања. Оног у коме нема бола. Ова мултифункционална сценографија попут вртлога извлачи живот односно смрт која се на њему рађа.

На простору на коме се интензивно живи прошлост направљена је представа која проговара о трагедији али и о мучном backgrund-у који је као катализатор догађај водио ка фаталном исходу. Али „Дванаест звјездица“ није представа са дневнополитичком идеологиојом. Она није пуњена хелијумом пропаганде. Рођена је као продукт истраживања једне нове генерације, можда мудрије од својих очева и дједова. Највећа снага њиховог промишљања представља директно обраћа публици са молбом да никада не пристане на манипулацију трагедијом.

Ова амбијентална представа која се игра у галерији Дома омладине гледаоце претвара у саучеснике догађаја, а хладни галериски простор прераста у стерилни болнички ентеријер. Публика добија улогу активног учесника уз амбивалентан доживљај себе и као тужиоца и као оптуженог.

Театарска опсервација Александра Пејаковића успјева да ухвати корак са савременим сценским токовима творећи ангажовану документаристичку естетику представе. 

Глумачку екипу чини шесторо младих људи: Горица Рајић, Надежда Костић, Бојана Томашевић, Драго Батар, Александар Шево и Зоран Јелић. Ова уиграна трупа унутар које су већи глумачки простор заслужено добили они који чија је глумачака вјештина достигла већу виртуозност, успјела је да створи представу у којој се горка животна пилула гута са чашом хумора.
На основу прикупљеног материјала дијалошке сцене је уобличио Драган Јелић, а стручни консултант на представи је био Горан Јокић. Александар Пејаковић се појављује у трострукој улози, као аутор, редитељ и сценограф. У драмску структуру вјешто су интегрисани фрагменти из текстова „Сабирни центар“ Душана Ковачевића и „Српска драма“ Синише Ковачевића.

Након педесет минута трајања овај позоришни догађај исчезава као и живот о коме говори. Остаје само унисони звук електрокардиограма. Одбијајући да прихвате аплауз као награду за представу насталу на експлоатацији приче о смрти прерано рођене дјеце глумци не излазе на поклон. Остаје само мрак и црни прекривач пребачен преко упитника који никада неће престати да пита: Зашто?

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *