Писци заборавили на Пекића

Књижевни критичар Александар Јерков каже да је скандал што српски писци нису дошли на скуп “Пекић, наш саговорник” који је пред укупно 12 учесника одржан у Француској 7 у Београду, поводом 20 година од смрти једног од највећих имена српске књижевности Борислава Пекића. "Стидим се српских писаца", каже Јерков. Српско књижевно друштво организовало је скуп […]

петак, септембар 7, 2012 / 09:34

Књижевни критичар Александар Јерков каже да је скандал што српски писци нису дошли на скуп “Пекић, наш саговорник” који је пред укупно 12 учесника одржан у Француској 7 у Београду, поводом 20 година од смрти једног од највећих имена српске књижевности Борислава Пекића.

"Стидим се српских писаца", каже Јерков.

Српско књижевно друштво организовало је скуп на којем је требало да присуствује 26 званица из свијета књижевности, али се одазвало само двоје.

Уз чланове Пекићеве породице и неколицину посјетилаца, скупу у просторијама друштва у Француској улици у Београду, посвећеном једном од великана српске књижевности присуствовало је свега 12 људи.

Неколицини окупљених у сали, међу којима су били Пекићева супруга Љиљана и ћерка Александра и два новинара, затим се обратио професор Филолошког факултета у Београду и књижевни критичар Александар Јерков који није могао да сакрије своју огорченост.

"Дошао сам са неком мучнином у срцу и горчином, јер се бар за мене данас завршава једна епоха", рекао је Јерков, присјетивши се да је на истом мјесту прије три године на комеморацији поводом смрти Милорада Павића само њих троје говорило, а три српска писца су дошла да нешто чују.

"Стидим се српских писаца, стидим се себе, својих заноса и љубави. Прије 30 година када би неко само шапнуо Пекићево име, нас 20 би скочило да види шта се дешава. Данас српска књижевност изгледа тако да Павић не припада никоме и за пар година ћемо заборавити да је постојао, Киш би требало да постане приватно власништво, а Пекић нам дивно долази да се у неком званичном тренутку закитимо са њим и будемо поносни", оценио је Јерков, признавши да ће врло брзо почети да презире српске писце 21. вијека.

Он је примјетио да нема више великих људи "који би нас чували од нас самих".

"Живимо као неки полудивљи свијет и питамо се да ли има још нека водитељка неког од најглупљих програма у најновијој историји медија да и она напише нешто па да ми сви одушвељено гледамо каква је то књижевност и да у историју свјетске књижевности упишемо нову категорију – водитељска књижевност", додао је.

Јерков је истакао да ако Пекићева дјела нису књижевност, онда она и не постоји.

"Само једну нашу особину сам у стању да перципирам са истим патосом као и ово, а то је воља за умирањем која у овом народу постоји 1.000 и кусур година. Та школа смрти је наше духовно завјештање", рекао је он.

Јерков је примјетио да би Пекић да присуствује скупу, прекрстио ноге, благо се осмијехнуо и са неком невиношћу и благошћу сопствене грађанске ироније питао се зашто он толико претјерује.

"Али ја хоћу да будем огорчен и једак, хоћу да будем немогућ и да кажем српским писцима: Бјежите ми са очију. Када ме видите на улици пређите на другу страну да се случајно не догоди да попусти грађанска самодисциплина и академски одгој и не кажем нешто о вама, вашем односу према књижевности и како сте у свом непамћењу српске књижевности сами себе заборавили, а да сам ја толика будала да ме боли тај ваш заборав", са огорчењем је поручио Јерков.

Пекићева ћерка Александра рекла је да "није баш све тако црно", да од 2006. њена мајка пише блог посвећен великом писцу који је веома читан, а од прије четири мјесеца је активна и страница на "Фејсбуку" коју је до сада посјетило 18.000 људи.

"Људи остављају коментаре, купују његове књиге, види се да га цијене и поштују. Одушевила нас је та љубав", истакла је она.

Учесници су се осврнули и на потребу да Пекићева дјела буду дио обавезне школске литературе.



0 КОМЕНТАРА

  1. “U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima… Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde… Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta – mesta bespoštedne borbe – zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *