ПЕЋИНА СТРАХА (THE CAVE)

Kaд нешто почне у Румунији, и то још по несрећи прије 30 година, човјеку одмах некако топло око срца. Одмах сам закључујем да је филм сниман у Чешкој. Мора да се на румунском около каже "наколо". У сваком случају, барем црква личи на румунску, у то нема сумње. Просто да човјек попизди што на основу […]

субота, фебруар 11, 2012 / 21:44

Kaд нешто почне у Румунији, и то још по несрећи прије 30 година, човјеку одмах некако топло око срца. Одмах сам закључујем да је филм сниман у Чешкој.

Мора да се на румунском около каже "наколо". У сваком случају, барем црква личи на румунску, у то нема сумње. Просто да човјек попизди што на основу наших вампира (српска ријеч), другари Влада Тепеша купе све заслуге. А и тај Влад(имир) Тепеш(ић) је на свом надгробном споменику писао ћирилицом и словенскијем језиком.

Но, филм је, без даљњег, добро снимљен. По којекаквим пећинама у Румунији и Мексику, које заиста игледају занимљиво и примамљиво. То што је овај филм потпуно одсјечен од приступа мотивацији, логици и здравом разуму; уопште није битно за жанр. Међутим, мислим да овако лош и посвемашње укакан сценарио, не могу прогутати ни амерички тинејџери у мраку, гдје је звук сажваканих кокица најпаметније што се чуло посљедњих двадесет година.

Крајња ненаучност уз више него лошу глуму и режију која је наглашава. Поврх свега, уз све те силне моћи које посједују чудовишта која су нашли у мраку спиље, више је него очигледно да не би имали никакве шансе. Поготово што иста имају навику да сарађују.

Овдје је СФ-оправдање извучено из ладице у којој се мањак маште и интелигенције, надокнађује посезањем за свемоћношћу вируса. А то су хајванчићи око чије грађе се нико из публике, ни под присилом, не би замарао. Отуд и њихова неубједљива убједљивост, при могућности да људско биће трансформишу у ронеће-летећег шишмиша, који изгледа као диносаурус и тридесетак година може преживјети на исто тако завирусеним глодарима.

Што је најгоре, овдје се користио термин паразит. Иначе тај паразит у циљу сопственог преживљавања у тешким околностима, претвара тијело домаћина у оно које ће обома обезбједити преживљавање. Симбиоза такорећи.

Оно што је главна порука овог филма, јесте да се слиједи вођа, чак и ако се понаша потпуно ненормално и претвара се лагано у чудовиште, будући заражен паразитом. Зато преживљавају само троје, од многобројне екипе. Вођин брат, бијела жемска, и послушни црнац – вођин дугогодишни сарадник. Е, сад, док се филм завршава уз кадрове традиционално амерички сивог, облачног и овлаш прљавог старовременог европског града (овдје заиста румунски), та љепота од научнице исказује вирус у очима, дајући шлагворт за наставак који се сасвим сигурно неће десити.

Оно што највише вријеђа, јесте да је то био затворени систем у којем су се поменута чудовишта развијала тј. еволуирала различито од остатка свијета. Како ли су онда они само тако лако нашли пут вани, а тај неуништиви и ваљани вирус није?

Један од истраживача у доба Хладног рата имао је тетовиране иницијале ВССФ, који се препознају на једној од звијери.

 

(Редитељ: Брус Хант; Писац: Мајкл Стеинберг, Теган Вест)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *