Партократија или Европа

Европа ће уложити заједничке напоре да нам помогне или ће потпуно дићи руке од нас- такви се гласови већ увелико чују и долазе од представника ЕУ, који непрестано изражавају разочараност процесом реформи у БиХ и њеним стагнирањем у напретку ка ЕУ, које остале државе региона остварују у некој мјери. Пише Ђорђе Остојић БиХ више није ни […]

петак, април 26, 2013 / 13:05

Европа ће уложити заједничке напоре да нам помогне или ће потпуно дићи руке од нас- такви се гласови већ увелико чују и долазе од представника ЕУ, који непрестано изражавају разочараност процесом реформи у БиХ и њеним стагнирањем у напретку ка ЕУ, које остале државе региона остварују у некој мјери.

Пише Ђорђе Остојић

БиХ више није ни у стагнацији, већ полако све више назадује и све више постаје јасно да је ово прича која тешко да може имати неки срећни крај. ЕУ није рај на земљи који гарантује бољи живот чим му се придружите, али је реална опција, којој теже све земље у Европи које нису њене чланице, јер ипак се ми географски налазимо у Европи и сасвим је логично да припадамо заједници европских држава, ма каква она била, јер нико не може сам опстати, поготово ако су све земље ваши сусједи такође чланови те заједнице.

Наша земља је очит примјер како једна држава може бити таоц ускостраначке политике и интереса који превазилазе интересе заједнице. Нажалост, свједоци смо како и неке ствари које би требале бити једноставне за рјешавање ( случај Сејдић-Финци ) могу бити до крајње мјере закомпликоване и исполитизоване и које тако постају камен спотицања преко којих страначки лидери и даље држе ову земљу као своје приватно власништво.

То је резултирало да смо дошли до једног тоталног партократског система у коме је немогуће било шта урадитиа, да то не одобре партијски лидери, а с обзиром да се они налазе на највишим позицијама у институцијама државе, то је један зачарани круг из кога је тешко наћи излаз. То је онда довело и до једне друге девијације у нашем систему која се изражава у томе да се оснива велики број партија које расипају квалитет зарад квантитета, што је погрешно јер смо ми малобројни да би имали толику раширеност, односно потребно је да у неком ужем кругу обитавају групе људи из којих онда се могу издвојити они који могу допринијети развоју државе.

То је довело до тога да су партије потпуно одбациле своје идеолошке правце и програме тј. да их је тешко више разврставати на неке партије лијеве и десне оријентације, јер све обухватају и једно и друго. То је опет довело до потпуног збуњивања гласача, јер им сви сервирају исте ствари. Ту долази онда у питање и сам изборни систем и потреба његове реформе, јер се изгубила суштина бирања. Питање је да ли би ту затворене листе биле логичније рјешење у смислу да би онда партије морале обраћати већу пажњу своме програму и обећањима гласачима, јер би се гласало за партијску листу а не за појединце.

Дакле говорити о неком европском путу у овом тренутку је веома тешко, али ово наше заостајање и неодговорност политичара може имати и веће посљедице. Једна од њих је та да се говори да Европа неће признати следеће парламентарне изборе, што онда апсолутно доводи у питање њихову сврху одржавања, јер чему бирати државне руководиоце ако они неће бити признати од стране представника европских држава и институција на нивоу ЕУ.

То онда можда и не би била нека казна за саме партије колико за грађане, јер би партије свеједно изашле на изборе и освојиле извјесни број гласова, чиме би ти избори били легални у структури наше државе и они би опет остали ту гдје јесу.

Све у свему вријеме које је пред нама ће бити веома турбулентно и показаће да ли смо ми спремни да спроведемо реформе које су потребне не само ради приближавања ЕУ већ и ради стабилизације односа унутар саме државе, односно кључно питање је можемо ли ми гурнути ускостраначке интересе у други план а дати предност интересу заједнице.

А то је питање о коме ће очигледно и даље одлучивати партијски лидери.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *